"TATA, DOĐI PO MENE, UMIREM" Reči ranjenog mladića u masakru kidaju dušu, govorio o najvećem strahu, a 3 godine kasnije ostvario san (video)
Na dan kada se navršilo tri godine od jednog od najtragičnijih događaja u novijoj istoriji Srbije,Nemanja Ilić, mladić koji je teško ranjen u masakru kod Mladenovca, prvi put je ponovo šutnuo loptu na fudbalskom terenu svog sela. Bio je to trenutak o kojem je dugo sanjao tokom iscrpljujuće borbe za oporavak, dok su dani prolazili između bolničkih soba, oslanjajući se na štake i uz veliku neizvesnost da li će ponovo stati na noge.
Ilić je, podsetimo, ranjen 4. maja 2023. godine, kada je Uroš Blažić u Duboni i Malom Orašju ubio devetoro ljudi, a još 12 ih ranio. Njegovo ranije svedočenje u Specijalnom sudu u Beogradu potreslo je javnost, dok je na štakama, sa vidljivim posledicama ranjavanja, govorio o noći koja mu je zauvek promenila život.
- Čuo sam pucanj i pomislio da su petarde, ali sam posle nekoliko sekundi shvatio da nije reč o tome. Ustao sam sa stolice i video siluetu kako puca po nama... Okrenuo sam se i pao, ali ne znam da li sam tada pogođen ili sam refleksno pao - započeo je on tada priču i potom dodao:
- Čuo sam drugare kako zapomažu i traže pomoć. Kukali su od bolova...
Veliki strahovi
Nemanja je tada govorio i o velikim strahovima nakon jezivog masakra.
- Pitate me koji je moj najveći strah? Najviše se plašim šta će biti za 20 godina, jer tada će Uroš Blažić izaći iz zatvora...
Te večeri, kako je ispričao, do spomenika u Malom Orašju došao je nakon što su ga ranije povređene Anđela Stevanović i Andrijana Mitrović pozvale da ih odveze do Dubone, gde su se družili. Ubrzo po dolasku, našao se usred pucnjave.
Teško ranjen, dugo je prolazio kroz oporavak. Hodao je na štakama, nije mogao da sedi, već samo da stoji ili leži. Ipak, misao koja ga je vodila kroz sve bila je jednostavna, da se vrati normalnom životu, da ponovo potrči i zaigra fudbal.
Nakon što su pucnji utihnuli, usledila je borba za život.
- Kada sam čuo da su se vrata od kola zatvorila pokušao sam da ustanem, ali osetio sam jak bol i video sam da krvarim. Telefonom sam pozvao oca i rekao mu šta se desilo, a ubrzo sam čuo oca Nikole Milića kako ga traži. Ubrzo su stigli moj otac i stric. Pitao sam strica da li ima sok ili vodu u autu, uzeo sam malo soka, dao sam ga i Nemanji Stevanoviću. Sa ocem i majkom sam otišao u smederevsku bolnicu gde mi je sanirana rana, a potom sam transportovan u bolnicu "Dragiša Mišović" u Beogradu - ispričao je Nemanja i dodao na kraju da pomahnitalog Blažića poznaje samo iz viđenja.
"Tata, dođi po mene, umirem"
Njegov otac takođe je ranije svedočio o dramatičnim trenucima kada je dobio poziv od sina.
- Moj sin je otišao u večernjim satima sa svojim društvom kod spomenika. Namera im je bila da se okupe i da proslave Đurđevdan ranije, zbog nastupajućih dana žalosti. Bio sam kod kuće, kada me je u 22.36 sati pozvao sin i rekao: "Tata, dođi po mene, umirem". Nije mi rekao šta se desilo, a ja sam odmah seo u auto sa svojim bratom i otišao do spomenika.
Kada je stigao, prizor koji je zatekao bio je potresan.
- Kada sam ušao u prostor oko spomenika, video sam da tu leži pet mladića, od kojih je jedan bio moj sin. Primetio sam da on i još dvojica daju znake života i da su u svesnim stanju i komunikativni. Za ostale nisam bio siguran, ali ostala tri mladića vizuelno nisu davali znake života.
Opisao je i detalje sa lica mesta, gde su tela mladića ležala pored spomenika i u blizini automobila, dok su svuda bili vidljivi tragovi pucnjave.
- Svog sina sam ugledao pravo od kapije, sa leve strane na zemlji, a pored njega su bila još dva mladića. Video sam da je pored dece na zemlji mnogo krvi, ali nisam mogao da vidim gde su sve pogođeni jer je bilo mračno. U tom momentu mi je palo na pamet da svojim telefonom fotografišem lice mesta jer sam pretpostavljao da će fotografije kasnije da budu korisne policiji. Moj brat i ja smo mog sina stavili u auto i odvezli smo ga u Urgentni centar Smederevo, a usput smo videli da dolaze kola Hitne pomoći.
Dodao je da je Nemanja ubrzo prebačen u Beograd, svestan, ali sa teškim povredama.
- Tek kasnije sam saznao šta se te noći zapravo dogodilo. Rekli su mi da je neko pucao na decu koja su bila okupljena kod spomenika, a saznao sam da je ista osoba pucala i u Duboni.
Danas, tri godine kasnije, Nemanjin prvi udarac lopte simbolizuje njegovu pobegu, ne samo nad povredama, već i nad traumom koju nosi kada je shvatio da su mu drugari ubijeni. San koji je dugo delovao nedostižno, postao je stvarnost na seoskom terenu gde su prethodno svi okupljeni odali poštu ubijenim mladim ljudima.
