"KO SE NE OSVETI, TAJ SE NE POSVETI" I BELO ODELO NA SAHRANI: Krvna osveta u ratu kavačkog i škaljarskog klana: Oko za oko, zub za zub, a brat za brata!

Krvavi sukob škaljarskog i kavačkog klana, koji mnogi hroničari nazivaju i ratom do istrebljenja, počeo je, kako se pretpostavlja, 2014. godine, kada je navodno nestao tovar od 530 kilograma kokaina, što je bilo povod za svađu i totalni raskol u do tada jedinstvenom kotorskom klanu.

Princip "oko za oko, zub za zub" tako je nastavio da traje u Crnoj Gori, ostavljajući za sobom žrtve, strah i nevericu da u jednoj državi koja je na pragu ulaska u Evropsku uniju i dalje vladaju surovi "zakoni" onih koji se vode geslom "ko se ne osveti, taj se ne posveti".

Mafijaški "kodeks" odavno pogažen

Najveću porodičnu žrtvu u ratu kotorskih klanova podnela je porodica Roganović iz Herceg Novog, čiji su pojedini članovi navodno bili bliski kavačkom klanu.

Novljanin Niko Roganović ubijen je u julu 2017, a u aprilu iste godine njegov sin Duško Roganović teško je povređen u eksploziji bombe koja je podmetnuta pod njegov automobil. Duškov brat od strica Vladimir Roganović likvidiran je u Beču u decembru 2018. godine. Šćepan Roganović, sin Nika Roganovića i rođeni brat Duška Roganovića, ubijen je u februaru 2020. godine, a on, kako se moglo čuti iz više izvora, nije imao kriminalni dosije, već je bio žrtva bezobzirne osvete.

Otac navodnih vođa škaljarskog klana Jovana i Igora Vukotića, Veselin Vukotić, likvidiran je 20. aprila 2019. godine.

Negde u tom periodu, Jovan Vukotić je optuživan da je pucao na vozilo u kom je bila supruga vođe "kavčana" Radoja Zvicera, što je on negirao, ali je, između ostalog, i zbog toga nekoliko puta planiran i pokušavan atentat na njega. Plaćene ubice stigle su ga 8. septembra 2022. godine u Istanbulu, gde je likvidiran pred trudnom suprugom i dvogodišnjom ćerkom.

Mnogi pripadnici klanova ubijeni su pred ženama i decom, ali dosad, srećom, niko od njih nije stradao u tom ratu. Međutim, u nekim Skaj prepiskama koje smo čitali i ovih dana moglo se pročitati kako strahuju da može doći i do toga. Mafijaški "kodeks" odavno je pogažen, pa jedan od visokopozicioniranih "škaljaraca" na Skaju piše kako su mu dolazili "na kuću" i da razmišlja da "miče dete", ali ipak navodi da ne veruje da će krenuti na žene i decu jer "svi imaju ženu i decu".

Ključna razlika u odnosu na tradicionalni oblik krvne osvete, kada je reč o obračunu "škaljaraca" i "kavčana", leži u tome da osvetničku ruku angažuju među plaćenim ubicama.

Kriminolog i profesor na Pravnom fakultetu u Podgorici Velimir Rakočević objašnjava da je u važećem Krivičnom zakoniku Crne Gore krvna osveta podvedena pod oblik teškog ubistva iz bezobzirne osvete.

- Postoji dilema da li bezobzirna osveta koja sadrži veliku nesrazmeru između zla zbog kojeg se vrši osveta i onoga zbog kojeg se čini ubistvo obuhvata ubistvo iz krvne osvete, jer motivi kod ova dva oblika ubistva nisu identični. Svako ubistvo iz krvne osvete ne može se smatrati bezobzirnim, kao što je u slučaju da zbog ubijenog deteta bude lišeno života dete ubice. Povod za ubistvo iz bezobzirne osvete ne mora biti krvna osveta, već to mogu biti i drugi razlozi. Stoga nije jasno izostavljanje krvne osvete kao posebnog oblika teškog ubistva i njeno kvalifikovanje kao ubistva iz bezobzirne osvete. Zakonodavac se očigledno preračunao da će krvna osveta u Crnoj Gori nestati, a ona se vratila na velika vrata - rekao je Rakočević.

Pređene su crvene linije

Rakočević ističe da krvna osveta danas sve manje ima sakralni karakter.

- Dosad u Crnoj Gori, u brojnim kriminalnim obračunima, kao i u pojedinačnim slučajevima osvete, nisu zabeleženi slučajevi u kojima su zaraćene strane lišavale života žene i decu suparnika. Pa ipak, postoji strah od osvete gde žrtve mogu biti žene i deca, budući da su odavno pređene tzv. crvene linije. S obzirom na načine izvršenja i odabira žrtava, uočene su ogromne razlike u krvnoj osveti danas i u ranijim periodima razvoja crnogorskog društva. Po ovom što se danas dešava, vidimo da krvna osveta poprima komercijalni karakter, odnosno da oštećene porodice u najvećem broju slučajeva angažuju profesionalne ubice, koje, uz njihovu pomoć, izvršavaju krvnu osvetu brutalno i neselektivno. Taj trend je prisutan već više decenija, što pokazuje da krvna osveta sve manje ima sakralni karakter. Zbog toga je ona danas značajno promenila svoje specifičnosti kojima se udaljila od izvornog značenja. Ono što je zajedničko za krvnu osvetu u prošlosti i danas jeste da ona u bilo kojoj varijanti ne može biti herojski i moralni čin, već teško breme prošlosti i zlo koje nikako da se iskoreni - naglašava Rakočević.

Prema njegovim rečima, krvna osveta postoji i danas u Crnoj Gori i u jednom broju država regiona.

- Kao recidiv prošlosti, smatralo se da neće predstavljati veliku opasnost u savremenoj Crnoj Gori jer je sporadična pojava. Zbog toga je savremena krivična zakonodavstva predviđaju samo izuzetno kao krivično delo. Međutim, njena učestalost u poslednjoj deceniji u sukobima kriminalnih organizacija u Crnoj Gori dovela je do ozbiljnog preispitivanja postojećih zakonskih rešenja, kako bi država što efikasnije reagovala u pravcu suzbijanja krvne osvete kao oblika teškog ubistva - ističe naš sagovornik.

Podseća da je u Crnoj Gori krvna osveta dugo bila opšteprihvaćeni način ponašanja i pokušaj preživljavanja u teškim vremenima borbe za slobodu.

- Bila je to jedina mogućnost zaštite od svih oblika nasilja. Postojanje krvne osvete u savremenoj Crnoj Gori direktno je vezano za vrlo naglašenu tradiciju i negovanje kulta krvne osvete. I danas se neretko može čuti recidiv starih vremena koji se izgovara u Crnoj Gori: "Ja ću mu suditi". O tome svedoče brojna lišenja života iz krvne osvete, pa čak i kada je lice izdržalo zatvorsku kaznu. U državi vrlo jakog običajnog prava, kakva je Crna Gora, porodica ili bratstvo ubijenog u ranijem periodu nisu bili oslobođeni dužnosti da osvete svog srodnika, smatrajući da država samo vrši svoju dužnost i ne meša se u pravo porodice da osveti svog člana. Stoga nije ni čudno što se i u savremenoj Crnoj Gori može čuti stara izreka "vreme svemu doaka, ali osveti nikad", odnosno da "neosvećeni najduže živi". To znači da se ubijeni ne sme zaboraviti dok se ne osveti i dok amanet ne bude ispunjen. Zbog toga je krvna osveta i danas prisutna u crnogorskom društvu - ocenio je Rakočević.

Krvna osveta je, pojašnjava on, lišenje života učinioca ubistva ili njegovog bližeg ili daljeg krvnog srodnika od strane porodice žrtve ili drugih lica, odnosno nanošenje zla za pretrpljeno zlo.

- U pitanju je specifičan kriminalni fenomen interdisciplinarnog karaktera, kojim su se bavile različite naučne discipline, u pokušaju da je integralno ocene, obrazlože njeno faktičko utemeljenje u društvu i ukažu na značaj koji je imala tokom svog istorijskog razvoja. Zbog toga je neophodno istražiti različite aspekte ovog fenomena kako bi se konačno skinula koprena sa problema koji je milenijumima zaokupljao čovekov um i duh, a koji je do sada samo fragmentarno proučavan. Krvna osveta predstavlja krivičnopravni problem, budući da sadrži sudski, materijalnopravni i procesnopravni aspekt. U našoj istoriji ona je bila suvereni i alternativni način deljenja pravde, krivično delo i sankcija u slučaju povrede ili ugrožavanja običajima ili zakonom zaštićenih društvenih vrednosti. Njene razorne posledice su višestruke, naročito u delu ljudskih stradanja i materijalne štete. Gubitak života svakog čoveka nije samo gubitak za porodicu, nego i za društvo u celini. Ovaj kriminalni fenomen uništavao je ključne crnogorske vrednosti i usporavao napredak društva. U crnogorskoj istoriji najteže je bilo iskoreniti shvatanje o legitimnosti krvne osvete i njenim herojskim osobinama koje su opterećivale svest ljudi toga doba, zbog čega je to poimanje krvne osvete bilo iznad propisa i u suprotnosti s njima - istakao je Rakočević.

Na sve spremni za krvavu nadnicu

Odgovarajući na pitanje da li strah pripadnika kotorskih klanova da im suparnici ne udare na žene i decu pokazuje da su i sami postali svesni da su sve granice pređene, a moralne norme i tzv. mafijaški kodeks pogaženi, Budo Simonović, novinar i književnik, ukazuje da je ključ u plaćenicima koji su za novac spremni na sve.

- Ne znam da li se to može nazvati kodeksom, ali je tačno da je u obračunima, recimo, sicilijanske mafije ipak bilo nekih pravila. Ovo što se dešava, ne samo kod nas, rekao bih od početka nema nikakvih pravila i zaista me apsolutno ne bi iznenadilo da mafijaške račune počnu da plaćaju i nedužne porodice, žene i deca. Taj strah zasnivam na činjenici da je u mafijaškim obračunima i do sada palo toliko nedužnih glava, slučajnih prolaznika, onih koji su se slučajno zatekli na mestu obračuna. Primera je sijaset, daleko bi nas odvelo nabrajanje, i nimalo me ne bi iznenadilo da ubice krenu i na porodice onih koji se nađu na spisku za odstrel. Pritom treba naglasiti da su izvršioci ovih ubistava uglavnom plaćene ubice, oni koji i ne poznaju žrtvu i kojima je sasvim svejedno u koga pucaju, kome i gde postavljaju mine, samo ako za to dobijaju debelu, krvavu nadnicu - kazao je Simonović.

I on je saglasan da u ratu "kavčana" i "škaljaraca" osvetu ne vrši onaj kome je ubijena bliska osoba, već za to uglavnom angažuju plaćenike, što je, kako ističe, novina u tim obračunima koja ih čini ne samo sramotnijim, nego i znatno opasnijim, jer su posledice nesagledivo teže.

-  Taj sramotni, prljavi posao obavljaju oni koji su slične zločine već obavljali, uglavnom tokom ratnih sukoba devedesetih godina na ovim prostorima. Takvi su spremni da za sitne pare pucaju na bilo koga i jedino im je važno da se domognu "nagrade" i što bolje zametu trag. A nadležni policijski i sudski organi ne mogu se pohvaliti preteranom efikasnošću u otkrivanju počinilaca i naručilaca ovakvih krivičnih dela. Sistem plaćenih ubica, inače, nije karakterističan samo za kotorske kriminalne klanove. Podsećam na miniranje kuće braće Martinović u Beranama, u kojem su od šest žrtava barem dve bile potpuno nedužne, ili miniranje kuće Šurina u Budvi, u kojem su stradali brat i sestra, ona u devetom mesecu trudnoće. Da i ne spominjem brojne druge slične zločine u Podgorici, Cetinju, Budvi i Herceg Novom - kazao je Simonović.

Psiholog Radmila Stupar Đurišić ističe da je krvna osveta izraz psihološke podeljenosti između modernog i primitivnog.

- Psihologija nas uči da spoljašnji napredak jednog društva ne znači nužno i unutrašnje sazrevanje njegove kolektivne svesti. Možemo živeti u digitalnom dobu, koristiti savremene tehnologije i formalno pripadati evropskim vrednostima, ali ako su duboko u kolektivnom nesvesnom i dalje ukorenjeni obrasci plemenske časti, osvete i porodičnog duga, tada društvo ostaje emocionalno zarobljeno u arhaičnim modelima funkcionisanja. Krvna osveta je upravo izraz te psihološke podeljenosti između modernog i primitivnog. Ona opstaje tamo gde je osećaj časti važniji od osećaja zakonitosti, a porodična lojalnost jača od poverenja u institucije. U takvom mentalnom sklopu, čin osvete ne doživljava se kao zločin, već kao vraćanje narušene pravde i porodičnog dostojanstva - objašnjava Stupar Đurišić.

Potreba da se nemoć zameni kontrolom

Prema rečima Stupar Đurišić, osoba koja propagira krvnu osvetu najčešće funkcioniše iz dubokog osećaja povređenosti, ali i iz rigidnog uverenja da je nasilje legitimno sredstvo za uspostavljanje lične i porodične moći.

- Kod nje je prisutna snažna potreba da se nemoć zameni kontrolom, a unutrašnji osećaj poniženja spoljašnjim demonstriranjem sile. Takve ličnosti često karakterišu: crno-belo doživljavanje sveta, niska tolerancija na frustraciju, izražena impulsivna i instrumentalna agresivnost, odsustvo empatijske obrade tuđe patnje, kao i jaka, često snažna identifikacija sa klanom ili nekom drugom grupom - objašnjava sagovornica.

Kako je naglasila, suštinski problem je što se u ovakvim sredinama trauma ne procesuira kroz žalovanje, dijalog i institucionalnu zaštitu, već kroz reprodukciju nasilja.

- Bol zbog gubitka ne pretvara se u tugu, već u zadatak. A kada bol postane zadatak, osveta dobija status moralne obaveze. Zbog toga i danas, uprkos civilizacijskom napretku, imamo paradoks da se društvo tehnološki kreće napred, dok deo njegove kolektivne psihologije ostaje u matrici "oko za oko, zub za zub". To je pokazatelj da modernizacija bez psihološke i vrednosne transformacije ostaje samo površinski sloj. Mislim da pojedinac nije jedini problem. Mnogo je opasnija kolektivna klima koja takvom činu daje legitimitet. Rečenica "ko se ne osveti, taj se ne posveti" nije samo narodna izreka - ona je psihološka poruka da je nasilje društveno poželjno, a da je odustajanje od osvete ravno izdaji sopstvenog identiteta, odnosno izdaja grupe čiji identitet ta osoba smatra svojim - kazala je Stupar Đurišić.

Belo odelo na sahrani

Kako objašnjava Rakočević, krvna osveta u Crnoj Gori je podrazumevala da pleme mora da osveti svog ubijenog pripadnika, po pravilu muškog, a pritom su morala da se poštuju određena pravila i kodeksi časti.

- Osveta nije uvek bila proporcionalna, iako se u osnovi tome težilo. Jedna od njenih glavnih karakteristika je nezastarivost, o čemu svedoče brojni primeri u Crnoj Gori. Bilo bi vrlo opasno idealizovati i romantizovati krvnu osvetu, jer se radi o nezakonitom i anticivilizacijskom običaju s ipak ljudskom dimenzijom. I danas, u savremenoj Crnoj Gori, postoje slučajevi da se nakon stradanja člana familije obuče belo odelo na sahrani, što je tragično, a ne romantično. Radi se o bezumlju, a ne o ispunjavanju obaveze - istakao je Rakočević.

(Dan)