Međutim, utisak je da Rusi toga nisu u potpunosti svesni. Ili bar tako deluje u epicentru - u Moskvi.
Možda je Moskva preveliki grad sa previše stanovnika (više od 12 miliona) da bi se na svakom koraku osećao duh Mundijala. Ipak, među Rusima u prestonici nema euforije kakve bi verovatno bilo u mnogim drugim svetskim metropolama. I kao da nisu prepoznali trenutak u kome mogu da urade nešto više, afirmišu svoju zemlju i narod i dodatno zarade.
Za početak, ulice glavnog grada nisu okićene mundijalskim obeležjima. Moguće je satima ići Moskvom, a ni po čemu ne primetiti da je u toku najveći planetarni sportski događaj posle Olimpijskih igara. Ni na premijeri na kojoj je "zbornaja" razbila Saudijsku Arabiju 5:0 nije se osetila TA euforija.
Osim povišenih decibela kod golova, nekoliko usaglašenih "Rosija, Rosija" i navijačkih talasa, nije bilo snažne energije sa tribina, kao što je nije bilo ni pre ni posle utakmice oko stadiona. Deluje da bi se u većini drugih država više strepelo pred utakmicu i kasnije daleko više radovalo zbog pobede...
Takođe, Rusi ne odaju utisak dobrih domaćina, čak ni kurtoazno sa namerom da zarade što više kada im više od milion turista (navijača) dolazi u goste. Od dolaska na aerodrom, pa onda kasnije šta god da vam zatreba u Moskvi, morate da čekate red, a Rusi kao da se trude da što sporije rade svoj posao. Možda su jednostavno takvi. O (ne)poznavanju engleskog jezika suvišno je trošiti reči, ali to je donekle i razumljivo.
Verovanje da su Srbi i Rusi bratski i bliski narodi u ovoj priči nema potporu kada se doda da u zemlji organizatora Mundijala uopšte nisu gostoprimljivi. Desi se da, kada vam zatreba banalna informacija kao što je, primera radi, gde je najbliži tržni centar, zaustavite 10-15 Rusa, koji, svejedno da li im se obraćate na njihovom maternjem ili engleskom jeziku, prođu pored vas kao da ne postojite. A, kada se konačno 16. slučajni prolaznik zaustavi ne bi li vam pomogao, konstatujete da je on stranac.
Uprkos svemu tome, dolazak u Moskvu je jedinstveno iskustvo za svakog navijača, odakle god da dolazi. Moskva predstavlja tromeđu carstva, komunizma i novog doba. Mnogo je zaostavština komunističkog sistema, građevine iz tog doba, onako sive i otužne, dominiraju u mnogim delovima prestonice. Međutim, kada dođete do centra grada, tu načičkani jedni do drugih stoje ostaci Ruskog carstva, koji zaista služe za ponos. Prosto, deluju moćno, čak i zastrašujuće moćno. Spomenici, muzeji, parkovi, crkve... To se u Moskvi jednostavno mora videti. Sve to zaključno sa Kremljom. Uzalud bi bilo trošiti reči da se opiše kakva su to monumentalna zdanja, jer takve reči ne postoje. Koliko su Rusi ponosni na svoju istoriju i naročito pobede u ratovima, ne može niko da shvati dok ne poseti njihove muzeje. Da ne bude da žive samo u prošlosti, izgradili su veliki broj savremenih zdanja, kojima bi se diliča svaka zemlja sveta. Moskva siti, Moskvarijum i mnoga druga izgledaju da vam pamet stane. Jedini problem je što turisti treba barem nekoliko nedelja, ako ne i više, da bi obišao sve vredno pažnje u Moskvi. Na pomen Moskve, mora se pomenuti i metro. Jednostavno, to je savršen način da se čovek u tolikom gradu preveze od tačke A do tačke B. Metroi nailaze bukvalno na pola minuta do minut (dakle nema čekanja!), a onda jure "200 na sat", tako sa jednim ili maksimalno dva presedanja možete za kratko vreme da stignete bilo gde i, što je najvažnije, izbegnete saobraćajnu gužvu. Pritom, i u podzemnim stanicama ima šta da se vidi. Rusi ni taj komad svog grada nisu ostavili bez podsećanja na slavnu istoriju.
I za kraj, još jedan utisak iz Moskve. Ruskinje "bije glas" da su prelepe. I zaista, na ulicama se mogu videti divne, negovane žene. Ipak, a ovo nije samo subjektivni stav jednog čoveka, po lepoti nisu ni blizu Srpkinjama...
Kurir sport/Rade Jakšić
