BENJAMIN NETANJAHU – BIOGRAFIJA: Od kapetana specijalne jedinice do najmoćnijeg političara Izraela

Benjamin Netanjahu, izraelski premijer i lider desno orijentisane stranke Likud od 1993, prvi je predsednik vlade te zemlje koji je rođen nakon njenog osnivanja.

Nakon okončanja vojnog roka Netanjahu se vratio u Ameriku i tamo prvo diplomirao arhitekturu, a potom i poslovnu administraciju na Tehnološkom institutu Masačusetsa (M.I.T), nakon čega se zaposlio u kompaniji "Boston konsaltant grup".

Na zvaničnom sajtu izraelske vlade stoji da se Netanjahu u to vreme angažovao u propagandnim aktivnostima u SAD u ime Izraela, a nakon što je njegov brat Jonatan (Joni) ubijen u julu 1976. tokom operacije "Entebe" u kojoj je bio jedan od komandanata, Netanjahu se vratio u Izrael i kako bi radio na uspostavljanju međunarodne saradnje u borbi protiv terorizma.

Netanjahu je 1980. osnovao Institut za proučavanje terorizma koji je nazvao po stradalom bratu i počeo da radi kao šef marketinga u firmi za proizvodnju nameštaja "Rim" iz Jerusalima.

Ulazak u diplomatiju

Od 1982. do 1984. bio je zaposlen u izraelskoj ambasadi u Vašingtonu za vreme mandata ambasadora Mošea Arensa, da bi naredne četiri godine obavljao dužnost ambasadora Izraela pri Ujedinjenim nacijama.

Na toj poziciji je, između ostalog, insistirao na otvaranju dosijea o nacističkim ratnim zločincima iz arhiva UN i često u američkim medijima objašnjavao stavove Izraela.

Netanjahu je 1988. izabran za poslanika stranke Likud u 12. sastavu Kneseta, a u naredne dve godine bio je zamenik šefa izraelske diplomatije u vreme kada je ministar spoljnih poslova bio Moše Arens.

Nakon pada vlade nacionalnog jedinstva u martu 1990 i imenovanja Davida Levija za ministra spoljnih poslova, Netanjahu je postavljen za zamenika šefa diplomatije raspoređenog u kabinetu premijera i u tom svojstvu je prisustvovao Madridskoj konferenciji 1991. godine čiji je cilj bila obnova izraelsko-palestinskih pregovora.

Netanyahu je izabran na čelo Likuda 25. marta 1993. i u to vreme se zalagao za velike privatizacije vladinih preduzeća i državnog zemljišta.

Pobeda nakon kampanje u američkom stilu

Na izborima u maju 1996. za premijera Izraela, prvim na kojima se za tu funkciju glasalo odvojeno od liste za poslanike Kneseta, Netanjahu je trijumfovao nad jedinim protivkandidatom Šimonom Peresom, osvojivši nakon kampanje u američkom stilu 50,49 odsto podrške na obećanju nastavka mirovnog procesa pod sloganom "Mir uz bezbednost".

U roku od dve nedelje okupio je u vladi sve verski orijentisane stranke, a uprkos tome što je imao rezevi prema priznanju Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i Sporazuma iz Osla, Netanjahu se u septembru 1996. prvi put sastao sa palestinskim vođom Jaserom Arafatom, a njegova vlada potpisala je u januaru 1997. Protokol iz Hebrona, kao i Memorandum iz Vaj Rivera u oktobru 1998.

Nakon ostavki više ministar i nemogućnosti usvajanja budžeta za 1999. godinu, Netanjahu je prvo odbijao mogućnost raspisivanja vanrednih izbora, ali je na kraju glasao za raspuštanje Kneseta.

Povratak u politiku

Nakon tri godine provedene u privatnom sektoru Netanjahu se vratio u politiku, prvo kao šef diplomatije Izraela, a potom i kao ministar finansija.

Na njegovom zvaničnom sajtu piše da je u tom periodu pokrenuo temeljne ekonomske reforme koje su Izrael izvukle iz recesije i postavile na put dugoročnog privrednog razvoja.

Na premijersku funkciju se vratio na izborima u februaru 2009, nakon kojih je okupio koalicionu vladu koja je položila zakletvu 31. marta te godine, da bi već u junu Netanjahu je prvi put podržao princip nezavisne palestinske države, uz uslove da svaka buduća takva tvorevina mora da bude demilitarizovana i da mora zvanično da prizna Izrael kao jevrejsku državu.

Palestinski lideri su brzo odbacili te uslove, a kratki pregovori 2010. propala su nakon isteka 10-mesečnog delimičnog moratorijuma na izgradnju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali, koji je Izrael odbio da produži.

Mirovni proces je ostao u zastoju do kraja Netanjahuovog mandata.

Netanjahu je bio rezervisan u vezi sa pobunama i revolucijama u arapskom svetu 2011. nazvanim "Arapsko proleće", predviđajući da će novi ideri biti više neprijateljski raspoloženi prema Izraelu od prethodnika.

Ulični protesti

Veliki ulični protesti su su leto 2011. zahvatili i Izrael, a neslaganja u vladajućoj koaliciji oko regrutovanja u vojsku ultraortodoksnih Jevreja i budžeta koja su usledila dovela su do pada vlade i prevremenih izbora u januaru 2013.

Netanjahu se vratio na premijersku funkciju na tim izborima, ali je stao na čelo vlade koja je bila bliža političkom centri od prethodne u kojoj su dominirale desničarske stranke.

U julu 2014. Netanjahu je naredio veliku vojnu operaciju u Pojasu Gaze kao odgovor na palestinsko raketiranje Izraela, koja  je trajala 50 dana.

Do kraja te godine vlada je počela da se osipa i usledili su prevremeni izbori u martu 2015, na kojima je Netanjahuov Likud ponovo osvojio najviše poslaničkih mandata.

Optužbe za korupciju

Netanjahuov četvrti premijerski mandat ostao je u senci optužbi za korupciju protiv njega i njegovih saradnika, a u februaru 2018. izraelska policija je objavila da je prikupila dovoljno dokaza da preporuči podizanje optužnice.

Zbog primirja sa Hamasom, koje je usledilo nakon najtežeg sukoba Izraela sa palestinskom ekstremističkom organizacijom u dužem vremenskom periodu, Netanjahua je napustio šef diplomatije Avigdor Liberman i vlada je ostala na tankoj većini od 61 od 120 poslanika u Knesetu, zbog čega je skupština raspuštena i u aprilu 2019. održani vanredni izbori, a mesec i po dana pre njih državni tužilac je objavio podizanje optužnice za korupciju protiv premijera.

Ti izbori nisu doneli novu vladu iako je Likud ponovo dobro prošao i umesto petog Netanjahuovog mandata usledili su novi u septembru 2019, a potom i treće prevremeno glasanje zaredom u martu 2020.

Napad Hamasa na Izrael

Netanjahu ni na njima nije uspeo da formira koaliciju i mandat za premijera je, uz podršku palestinskih državljana Izraela, dobio penzionisani general Beni Ganc, ali je zbog pandemije koronavirusa on pristao da Netanjahu vodi vladu nacionalnog jedinstva i tek nakon 18 meseci preda vlast Gancu.

Vlada je ipak pala zbog neslaganja oko budžeta za 2021, a na vanrednim izborima u junu te godine vladajuću koaliciju formirali su Jair Lapid i Naftali Benet koji je postao premijer.

Suđenje Netanjahuu odloženo je početkom 2022, a on je kao lider najveće opozicione stranke uspeo da "preotme" deo poslanika vladajućoj koaliciji i ostavi je bez parlamentarne većine, zbog čega je premijer Benet morao da zatraži raspuštanje Kneseta.

Netanjahu se vratio na vlast u novembru te godine, a neke od ključnih funkcija u vladi dobili su kontroverzni ultradesničarski ministri Itamar Ben Gvir i Bezalel Smotrič.

Nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023, u kojem je oko 1.200 Izraelaca ubijeno, a oko 240 odvedeno u Pojas Gaze kao taoci, Netanjahu je doveo Ganca iz opozicije u svoj ratni kabinet, čime je ojačao vojnu stručnost vlade i smanjio oslanjanje na ultradesničarske ministre u donošenju odluka u ratno vreme.

Netanjahu se suočio s oštrim kritikama u Izraela, ne samo zbog polarizacije društva uoči napada, već i zbog talačke krize, raseljavanja Izraelaca nastanjenih blizu granice sa Pojasom Gaze i mobilizacije velikog dela radno sposobnog stanovništva Izraela za rat.

Porodice talaca su bile frustrirane Netanjahuovim odbijanjem pregovara o prekidu vatre kako bi se obezbedilo oslobađanje zatočenih, a članovi ratnog kabineta javno su kritikovali premijera zbog nedostatka plana za "dan posle" rata.

Podrška Netanjahuu i njegovoj stranci Likud je pala u anketama i ostala na niskom nivou do 2024. godine.

Iako je Netanjahu u početku dobio međunarodnu podršku za odgovor na napad Hamasa, postajao je sve izolovaniji sa porastom broja žrtava u Pojasu Gaze.

Nalog za hapšenje iz MKS

Do kraja maja te godine pritisak na Netanjahua je narastao, što zbog sve većih protesta u Tel Avivu, što zbog Gancove pretnje ostavkom u ratnom kabinetu do početka juna ako premijer ne predstavi izlaznu strategiju izlaska, a uz to je i glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS) najavio da će tražiti naloge za hapšenje Netanjahua i izraelskog ministra odbrane Joava Galanta, kao i lidera Hamasa Jahje Sinvara, Ismaila Hanije i Mohameda Deifa, zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Nalozi za hapšenje, validni u više od 120 zemalja koje prihvataju jurisdikciju MKS, izdati su u novembru te godine.

Prethodno je u junu Ganc ispunio pretnju i napustio Netanjahuovu vladu.

Ratni kabinet je ubrzo nakon toga raspušten, pa je Netanjahu ponovo morao da se oslanja na ultradesničarske koalicione partnere.

Novoizabrani američki predsednik Donald Tramp izvršio je u januaru 2025. pritisak na Netanjahua i Hamas da postignu sporazum o taocima pre njegove inauguracije u Beloj kući.

Sporazum koji je objavljen 15. januara odbio su da prihvate Ben Gvir i njegova stranka i napustili vladajuću koaliciju, ostavivši Netanjahua sa samo tesnom većinom u Knesetu koju mu je čuvao drugi ultradesničarski ministar Smotrič.

Toplo-hladno sa Trampom

Zbog nastavka sukoba u Pojasu Gaze sredinom marta Ben Gvir se vratio u vladu, čime je pozicija Netanjahua stabilizovana na domaćem terenu, ali su se u maju i junu 2025. pojavile priče o tenzijama između premijera Izarela i Trampa koji tokom turneje po Bliskom istoku nije posetio Netanjahua.

Njihov odnos se ipak ponovo stabilizovao i odigrao je ključnu ulogu u odluci predsednika SAD da vazdušnim udarima po iranskim nuklearnim postrojenjima podrži Izrael u 12-dnevnom ratu u junu prošle godine, kao i da zajedno s Izraelom pokrene preventivne napade na Iran 28. februara ove godine sa ciljem sprečavanja Teherana u razvoju atomskog oružja, a taj sukob i dalje traje, kao izraelska ofanziva u Libanu protiv proiranske ekstremističke organizacije Hezbolah.

Benjamin Netanjahu se triput ženio i ima troje dece, uključujući sina Jaira s aktuelnom suprugom Sarom.

(Kurir.rs/Nemanja Vlačo)