"RAT ISCRPLJIVANJA BEZ IZGLEDA ZA KLASIČNU POBEDU" Analitičar iz Varšave Kšištof Niječipor za Kurir o ratu Rusije i Ukrajine i pat-poziciji na frontu

- Trenutno ne postoje izgledi za okončanje sukoba u klasičnom obliku vojne pobede. Ukrajina trenutno nema sposobnost da izgradi operativnu rezervu ili da povrati inicijativu na frontu -  kaže za Kurir Kšištof Niječipor, glavni specijalista iz Centra za istočne studije (OSW) iz Varšave, analitičar u timu za Belorusiju, Ukrajinu i Moldaviju.

KURIR: Kako biste definisali trenutnu fazu rata - da li govorimo o zastoju, ratu iscrpljivanja ili prikrivenoj tranziciji ka novoj fazi?

Tokom proteklih nekoliko meseci nije bilo značajnih promena na frontu. Od kraja 2023. godine, rat je nastavio da bude pozicionog karaktera. Iako je usporavanje tempa ruskog napredovanja poslednjih meseci očigledno, inicijativa je čvrsto ostala kod ruskih snaga koje napreduju. Iako se ne može govoriti o probojnosti ili o preuzimanju inicijative od strane branilaca, tempo ruske ofanzive je znatno oslabio, trend koji su zabeležili i ruski izvori. U prethodnim sezonskim ciklusima, početak proleća bio je period povećane aktivnosti ruskih trupa, koje su iskoristile povoljne vremenske i terenske uslove.Odsustvo bilo kakvog vidljivog povećanja dinamike napredovanja na frontu može ukazivati na pogoršanje ofanzivnih sposobnosti Rusije kao rezultat rastućeg broja uspešnih napada na pozadinske oblasti okupatora.

Poslednjih nedelja, ukrajinske snage su značajno intenzivirale napade koristeći bespilotne letelice srednjeg dometa, približno 50–250 km, na ruska logistička čvorišta, područja koncentracije trupa, sisteme protivvazdušne odbrane, skladišta municije i komandna mesta. Ovi napadi predstavljaju pretnju operativnoj pozadini ruskih snaga i pomažu u stvaranju "koridora" za raketne i dronske napade duboko unutar ruske teritorije.

Važna karakteristika sukoba je njegov iscrpljujući karakter za obe strane. Ukrajinski napadi na industrijske i energetske objekte izazvali su privremenu paralizu značajnog dela ruskih izvoznih kapaciteta, stvarajući značajne troškove za Kremlj. Rusija, u međuvremenu, nastavlja da sprovodi masovne vazdušne napade na Ukrajinu, uključujući sve veći broj udara izvedenih tokom dana. Njihov cilj je podsticanje defetističkog raspoloženja u ukrajinskom društvu i izvršenje pritiska na vlasti u Kijevu da prihvate ruske uslove za okončanje sukoba i da što pre okončaju rat.

Glavni vojni izazov za ukrajinsku vojsku trenutno je sprečavanje ruskih snaga da završe opkoljavanje Pokrovska. Ostvarivanje ovog cilja stvorilo bi povoljne uslove za prioritetni cilj Rusije: preuzimanje kontrole nad preostalim delom Donjecke oblasti, uključujući urbanu aglomeraciju koja obuhvata Slavjansk, Kramatorsk i susedna mesta. Ovo područje predstavlja poslednju veliku odbrambenu liniju Ukrajine u ovom delu zemlje, koju čini mreža utvrđenja, rovova i minskih polja razvijenih od 2022. godine i integrisanih u gusti urbani razvoj i industrijske objekte.

Situacija je takođe teška u Zaporoškoj oblasti, gde ruske snage nastoje da stave Huljajpole pod operativno okruženje. Zauzimanje ovog područja bi im omogućilo da potisnu front dublje u Zaporošku i Dnjepropetrovsku oblast, koje karakteriše nedostatak utvrđenja i prirodnih terenskih prepreka. To bi olakšalo povećanje tempa ofanzivnih operacija agresora.

KURIR: Kako se strategija Rusije promenila od 2022. do danas i šta to govori o njenim realnim kapacitetima?

U februaru 2022. godine, u trenutku napada na Ukrajinu, ruska vojska nije posedovala brojčanu nadmoć nad braniocima koja je tipična za regularni oružani sukob, niti je pokušala da izgradi takvu nadmoć na taktičkom nivou, već je umesto toga pokrenula operacije kao da su one bile puki produžetak terenskih vežbi. Potpuno je potcenila i protivnika i Zapad, koji je od samog početka podržavao Ukrajinu. Angažovanje previše ograničenih snaga prvo je rezultiralo povlačenjem iz oblasti Kijeva, a zatim i porazom u direktnim borbama u blizini Harkova; u oba slučaja, ruska vojska je pretrpela značajne gubitke u opremi.

Vojna situacija je primorala Moskvu da ubrza širenje svog vojnog potencijala i poveća nivo angažovanja, što je izmenilo dotadašnji nepovoljan odnos snaga na frontu za Oružane snage Ruske Federacije. Pažnju takođe treba skrenuti na efikasan proces adaptacije ruske vojske uslovima na bojnom polju, posebno u upotrebi bespilotnih letelica, davanju prioriteta uništavanju logističke pozadine ukrajinske vojske i promenama u taktici pešadije, zahvaljujući kojima su male diverzantske grupe sposobne da prodru iza ukrajinske odbrambene linije. Ove prednosti ruskih snaga, zajedno sa njihovom brojčanom nadmoći i nedovoljnim ljudskim resursima Oružanih snaga Ukrajine, trenutno omogućavaju agresoru da ostvari dalji napredak.

Ukrajinska vojska pokazuje iste karakteristike, posebno u pogledu brzog tehnološkog razvoja ukrajinske odbrambene industrije, naročito u oblasti vazdušnih i kopnenih dronova. Upotreba novih metoda za korišćenje bespilotnih sistema sprečava Rusiju da uspešno probije ukrajinsku odbranu.

Što se tiče ukupnog bilansa ruske agresije na Ukrajinu, ciljevi Rusije do sada nisu ostvareni. U tom pogledu, ruska strategija je pretrpela neuspeh. Moskva ne samo da nije uspela da zauzme Kijev, već nije ni u potpunosti "oslobodila" Donbas, što je bio jedan od glavnih zvanično proglašenih prioriteta takozvane specijalne vojne operacije. Kremlj je potcenio volju i sposobnost Ukrajinaca da pruže otpor, što je proisteklo iz neznanja i arogancije ruske elite u njihovom pristupu takozvanim postsovjetskim državama i, sledstveno tome, iz pogrešnih procena. Takođe su se prevarili u pogledu potencijalnog obima zapadne podrške Ukrajini i odlučnosti Zapada da se suprotstavi politici Rusije. To svedoči o iskrivljenoj percepciji Zapada od strane ruskih vlasti i o njihovoj sklonosti pustim željama. Neuspeh u postizanju ovih ciljeva, nakon dve i po godine krvavog sukoba koji vodi "druga najjača armija na svetu", uprkos pribegavanju merama tipičnim za rat punih razmera - takozvanoj delimičnoj mobilizaciji, korišćenju zatvorenika i imigranata - i uprkos ruskim gubicima koji se procenjuju na desetine hiljada poginulih, što je nekoliko puta više od ukupnih gubitaka koje su SSSR i Rusija pretrpeli u svim oružanim sukobima vođenim nakon završetka Drugog svetskog rata, ilustruje razmere neuspeha Moskve.

KURIR: Da li Ukrajina i dalje ima realne šanse da ostvari klasičnu vojnu pobedu i, kada biste morali da izdvojite jedan ključni faktor koji će odrediti ishod rata, šta bi to bilo?

Trenutno ne postoje izgledi za okončanje sukoba u klasičnom obliku vojne pobede. Ukrajina trenutno nema sposobnost da izgradi operativnu rezervu ili da povrati inicijativu na frontu. Razlozi za to leže prvenstveno u postepenoj degradaciji ukrajinske vojske, čiji su glavni pokretači neefikasna politika mobilizacije koja je rezultirala ozbiljnom krizom u ljudstvu, neefikasan sistem komandovanja na operativno-taktičkom nivou zasnovan na „ručnom” koordinisanju odbrane od strane vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine, kao i neadekvatna kadrovska politika koja na komandne pozicije unapređuje pojedince čija je glavna osobina lojalnost vojnom rukovodstvu.

Sukob poprima oblik rata iscrpljivanjem. U ovakvoj situaciji, ključni faktor ostaje odlučnost društva da nastavi borbu. Ukrajinsko društvo ne pokazuje defetističke stavove, uprkos izuzetno teškim uslovima života tokom ovogodišnje zime. Prema anketama sprovedenim u decembru i januaru, skoro polovina Ukrajinaca je spremna da podnosi ratne uslove onoliko dugo koliko je potrebno, dok više od jedne trećine veruje da će rat trajati do 2027. godine ili duže. Društvo pozitivno ocenjuje situaciju na frontu. Samo 12% Ukrajinaca veruje da je oružana borba bezizgledna, dok je motivacija za otpor ojačana uverenjem većine - 71% - da pregovori neće dovesti do trajnog mira. Štaviše, više od polovine ispitanika, 57%, ne pristaje na teritorijalne ustupke u Donbasu, čak ni u zamenu za bezbednosne garancije Zapada.

KURIR: Koliko je zapadna vojna pomoć zaista promenila odnos snaga na terenu, a koliko ona predstavlja politički signal?

Spoljna finansijska pomoć je jedan od ključnih uslova za opstanak Ukrajine kao države. Iz ove perspektive, finansijska pomoć nije politički signal; ona je vitalni element kontinuiranog otpora Ukrajine agresoru. Najvažniji zadatak u ovoj oblasti jeste održavanje pomoći i produbljivanje saradnje sa SAD i EU, kao najvećim donatorima, koji su od početka ruske invazije izdvojili sredstva za podršku Ukrajini koja omogućavaju kupovinu oružja i vojne opreme, ali i pomažu u stabilizaciji ekonomije ukrajinske države.

Nastavak oružanog otpora takođe zavisi od ekonomske stabilnosti ukrajinske države. Održavanje relativne ekonomske stabilnosti moguće je samo zahvaljujući finansijskoj podršci, u vidu kredita i grantova (bespovratnih sredstava), od strane šire shvaćenog Zapada. Od izbijanja rata do kraja aprila ove godine, ukrajinski budžet je na ovaj način primio 175,5 milijardi dolara, uključujući 52,4 milijarde dolara u 2025. godini i skoro 8 milijardi dolara u prva četiri meseca 2026. godine.

Zapadna pomoć je uslovljena sprovođenjem brojnih reformi, a to postaje sve problematičnije zbog rastuće krize u parlamentu. Ovo se odnosi na sredstva u okviru mehanizma "Ukraine Facility" i Svetske banke, dok će u bliskoj budućnosti problemi pogoditi i program saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom. Treba, međutim, naglasiti da je zapadna pomoć fundamentalno promenila tok rata, ali nije pružila Ukrajini prednost dovoljnu za postizanje pobede. Ova pomoć je često kasnila, bila ograničena i politički uslovljena.

KURIR: Da li smo bliže pregovorima ili daljoj eskalaciji i šta bi mogao biti okidač za jednu ili drugu opciju?

Takozvani mirovni pregovori između Ukrajine i Rusije, vođeni uz posredovanje SAD, dospeli su u ćorsokak zbog umešanosti SAD u rat sa Iranom. Iako je sastanak između Rustema Umerova i američkih izaslanika Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera održan u Majamiju od 7. do 9. maja, što je rezultiralo proglašenjem prekida vatre od 9. do 11. maja i razmenom zarobljenika, on nije doneo nikakav trajan efekat. S obzirom na pat-poziciju na frontu, Kijev dosledno odbacuje mogućnost povlačenja svojih trupa iz dela Donjecke oblasti koji kontroliše, kao i sve zahteve koji uključuju ograničenja suvereniteta ili vojnog potencijala Ukrajine. Moskva, u međuvremenu, naglašava potrebu za postizanjem svih ciljeva takozvane specijalne vojne operacije, što se svodi na potpunu političku potčinjenost ukrajinske države.

Zastoj u pregovorima znači nastavak sukoba, utoliko pre što obe strane smatraju vojnu silu jedinim načinom za okončanje rata. Uverenje da sukob mora biti rešen na bojnom polju u velikoj meri je uslovljeno nesposobnošću Kremlja da formuliše realističan predlog sporazuma sa ukrajinskom stranom. Ovo proističe iz svesti vlasti u Moskvi da bi odustajanje čak i od nekih ciljeva koje je postavio predsednik Putin na početku takozvane specijalne operacije moglo da izazove negativnu reakciju ruskog društva.

Sa druge strane, dalja eskalacija terora i ruskih napada učvrstiće uverenje Ukrajinaca da ne postoji alternativa vojnom rešenju sukoba, posebno zato što se rat protiv Rusije u kolektivnoj svesti Ukrajinaca posmatra kao ključni trenutak u istoriji države, onaj koji će odrediti njen dalji opstanak kao nezavisnog aktera. Spremnost ukrajinskog društva da podnosi žrtve i pretrpi teške gubitke kako bi očuvalo nezavisnost, u kombinaciji sa odlučnošću Kremlja da sprovede svoj plan o potčinjavanju Ukrajine, pomera izglede za okončanje rata dalje u budućnost.

KURIR: Koji su najrealniji scenariji za završetak rata?

Najverovatniji scenario je dug rat sa periodičnim pauzama: bez formalnog mira, ali uz moguće lokalne ili privremene prekide vatre. Takva varijanta bi ličila na dugotrajan sukob: manje intenzivan u pojedinim periodima, ali stalno sposoban za ponovnu eskalaciju.

Drugi scenario je zamrzavanje sukoba duž linije kontakta, pri čemu ni Ukrajina ni Zapad ne bi priznali teritorijalne dobitke Rusije. Ovo bi bilo politički teško za Kijev, ali bi moglo postati realistično ako nijedna strana ne bude sposobna da postigne vojno rešenje.

KURIR: Kako ovaj sukob dugoročno menja globalni poredak i ravnotežu moći?

Ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu u februaru 2022. godine nije eskalacija lokalnog sukoba oko ograničene teritorije. To je čin oružane agresije koji ima za cilj potčinjavanje ili uništavanje velike evropske države, a istovremeno i faza u dugoročnom ratu Rusije protiv zajednice zapadnih država.

U pitanju je rušenje trenutnog političkog i bezbednosnog poretka u Evropi i korenita revizija postojećeg globalnog poretka, zamenom liderstva demokratskih država koalicijom diktatura u kojoj učestvuje Rusija. Ovaj sukob je sistemske prirode. Ne postoje izgledi za smanjenje njegovog intenziteta, barem sve dok je Putinov diktatorski režim na vlasti u Moskvi.

 (Kurir.rs/Milica Vulić)