TEKTONSKE POLITIČKE PROMENE U LATINSKOJ AMERICI: Maduro je uhapšen, Vašington i Peking sada vode novu bitku! "Mano dura" osvaja region!

Od početka 2026. godine Latinska Amerika prolazi kroz period intenzivnih političkih promena, obeleženih izborima, bezbednosnim krizama, ekonomskim reformama i rastućim geopolitičkim nadmetanjem između SAD i Kine. 

Kada je reč o Kubi, na ovom ostrvu je vlada predstavila paket od 176 ekonomskih mera inspirisan kineskim i vijetnamskim modelom, uključujući veći prostor za privatni sektor i strane investicije. 

U Bolivijisu izbili masovni protesti zbog ukidanja subvencija za gorivo, zemljišnih reformi i pogoršanja ekonomskih uslova života. Demonstracije su prerastale u nacionalnu političku krizu, pa je vlada proglasila vanredno stanje.

O svemu tome, Kurir je razgovarao sa ekspertom za Latinsku Ameriku i Karibe u organizaciji ACLED, Sandrom Pelegrini i intervju sa njom vam prenosimo u celosti.

1. Pobeda Abelarda de la Esprielje („El Tigre“) u Kolumbiji nagoveštava oštar obračun sa gerilskim i kriminalnim grupama, po uzoru na politiku Najiba Bukelea u Salvadoru. Da li ovakav pristup može da stabilizuje zemlju ili bi mogao dodatno da produbi bezbednosnu i političku krizu u Kolumbiji? Kakve bi posledice njegov izbor mogao da ima po Kolumbiju i širi region?

- Pristup poznat kao „mano dura“ („čvrsta ruka“) proširio se širom Latinske Amerike i Kariba. Iako ovaj bezbednosni model postoji još pre politike predsednika Salvadora Najiba Bukelea, upravo je on doprineo njegovoj popularizaciji, jer ga mnogi političari smatraju receptom za izbornu pobedu. Međutim, podaci organizacije ACLED pokazuju da su u brojnim državama koje su primenile slične mere – kroz uvođenje vanrednog stanja, policijskog časa i militarizaciju javne bezbednosti – rezultati u suzbijanju nasilja nedržavnih oružanih i kriminalnih grupa bili ograničeni. U pojedinim slučajevima pojačan bezbednosni pritisak doveo je do neželjenih posledica, poput cepanja kriminalnih grupa na manje frakcije i premeštanja nasilja u nova područja, kao što je zabeleženo u Ekvadoru. Iako su u nekim zemljama zabeleženi pad nasilja i broja ubistava, takvi rezultati uglavnom nisu bili dugotrajni. Kriminalne organizacije često privremeno smanje svoje aktivnosti, premeste se na druge teritorije ili pribegnu selektivnijim i udaljenim metodama ratovanja kao odgovor na intenzivnije bezbednosne operacije. Istovremeno, ACLED beleži porast broja poginulih u sukobima između snaga bezbednosti i kriminalnih grupa, kao i veći broj incidenata s nasiljem koje počine same bezbednosne snage, što izaziva ozbiljnu zabrinutost po pitanju zaštite civila, odgovornosti institucija i funkcionisanja sistema kontrole vlasti. Na osnovu ovih primera, verovatno je da bi Kolumbija mogla da krene sličnim putem. Tokom kampanje De la Esprielja je najavio devedesetodnevni „šok plan“, kojim obećava ponovno uspostavljanje prisustva države u oblastima pod kontrolom nedržavnih oružanih grupa, intenziviranje vojnih operacija i obnovu kampanja za iskorenjivanje zasada koke, pored ostalih mera. Iako bi takvi potezi mogli da donesu lokalna poboljšanja bezbednosti, oni bi takođe mogli da izazovu odgovor ELN-a, frakcije FARC-a i Zalivskog klana, što bi dovelo do intenziviranja njihovih aktivnosti. 

- Kolumbija već sada beleži jedan od najvećih brojeva napada naoružanim dronovima koje izvode oružane grupe u regionu. Ove organizacije mogle bi dodatno da prošire upotrebu takvih taktika kako bi napadale snage bezbednosti uz što manji rizik po sopstvene pripadnike. Druga moguća posledica jeste dalja fragmentacija oružanih grupa, pri čemu bi oslabljeni ogranci prerastali u manje organizacije koje bi međusobno ratovale za kontrolu teritorije. S druge strane, jači pritisak države mogao bi pojedine grupe da podstakne na stvaranje saveza protiv zajedničkog neprijatelja. Najveći gubitnici u tom procesu verovatno bi bili civili. Oni bi mogli da budu izloženi većem broju prisilnih regrutovanja, raseljavanja i ograničavanja kretanja, kao i sukobima između oružanih grupa i državnih snaga. Takođe bi mogli da budu pogođeni neselektivnim vazdušnim udarima države i drugim operacijama na daljinu, napadima dronovima koje izvode oružane grupe ili ciljanim ubistvima tokom njihovog pregrupisavanja i pokušaja uspostavljanja kontrole nad novim teritorijama. De la Esprielja je takođe najavio zatvaranje ili reorganizaciju više institucija zaduženih za sprovođenje Mirovnog sporazuma iz 2016. godine, uključujući i ukidanje Specijalne jurisdikcije za mir. Ukoliko bi uspeo da oslabi tu instituciju, to bi narušilo celokupnu mirovnu arhitekturu, obeshrabrilo borce da polože oružje i učinilo buduće mirovne pregovore manje verodostojnim. Istovremeno, time bi bila ugrožena i mogućnost ostvarivanja pravde za žrtve nasilja koje su počinile oružane grupe. Na regionalnom nivou, pojačan bezbednosni pritisak mogao bi da potisne kolumbijske oružane grupe ka pograničnim oblastima, posebno uz granicu sa Venecuelom. Složeni politički odnosi između vlade De la Esprielje i venecuelanske administracije mogli bi da otežaju razmenu obaveštajnih podataka i koordinaciju bezbednosnih operacija, stvarajući prostor koji bi oružane grupe mogle da iskoriste. Istovremeno, intenzivniji pritisak mogao bi da preusmeri rute ilegalne trgovine preko Ekvadora, Paname i Amazonskog basena, čime bi se deo bezbednosnih problema Kolumbije proširio na susedne zemlje, umesto da bude rešen.

2. Da li dolazak De la Esprielje na vlast može dodatno da pojača političku polarizaciju i izazove nove sukobe sa gerilskim ili paravojnim grupama? 

- Politička polarizacija u Kolumbiji već je duboko ukorenjena, što potvrđuju i tesni rezultati izbora. Kao što je već pomenuto, predsedništvo De la Esprielje verovatno će dovesti do intenziviranja sukoba između oružanih grupa i snaga bezbednosti, pri čemu će najveće posledice snositi civilno stanovništvo. Njegova administracija će, takođe, verovatno izazvati tenzije sa organizovanim društvenim grupama. De la Esprielja je tokom kampanje zagovarao smanjenje državnog aparata i najavio planove da deo zaposlenih u javnom sektoru pređe u privatni sektor. Ovi predlozi već su izazvali zabrinutost u Centralnom savezu radnika (CUT), koji je pozvao na mobilizaciju zbog mogućih otpuštanja. Ukoliko mere štednje pogode i druge sektore, moguće su nove masovne demonstracije.
Dodatni izvor sukoba mogao bi da bude njegov odnos prema protestima. De la Esprielja je pojedine oblike kolektivnog protesta opisao kao terorizam, što izaziva bojazan da bi mogao da pribegne kriminalizaciji demonstranata i primeni strožih represivnih mera. U tom kontekstu, predložio je i ponovno uspostavljanje modela jedinice za razbijanje demonstracija ESMAD, što bi moglo dodatno da produbi političke i društvene podele.

3. Bolivija se suočava sa ozbiljnom političkom krizom nakon proglašenja vanrednog stanja zbog pokušaja državnog udara i sukoba na ulicama. Kako ocenjujete trenutnu situaciju i u kom pravcu očekujete da će se ona razvijati?

- Protestni pokret je u početku predvodila koalicija autohtonih i seljačkih organizacija koje su se protivile kontroverznoj zemljišnoj reformi. Kasnije su im se pridružili Centralni savez radnika Bolivije (COB), radnici u transportu, rudari, nastavnici i pristalice bivšeg levičarskog predsednika Eva Moralesa. Vlada je optužila Moralesa da podstiče nemire, ali to predstavlja samo delimično objašnjenje.
Demonstracije su odraz mnogo šireg nezadovoljstva zbog nestašica goriva, rasta troškova života i ekonomskih reformi koje sprovodi predsednik Paz. Ekonomske prilike predstavljale su jedan od glavnih pokretača protesta. Među ključnim razlozima bili su odluka vlade da ukine subvencije za gorivo, kao i takozvani skandal sa „prljavim gorivom“. Inflacija i nestašice dodatno su opteretile kućne budžete.
Ipak, bilo bi pogrešno proteste posmatrati isključivo kao posledicu ekonomskih problema. Najnoviji talas nezadovoljstva izazvala je i vladina zemljišna reforma, koja je pokrenula masovnu mobilizaciju autohtonih i seljačkih pokreta. Pored toga, među autohtonim zajednicama postoji sve izraženiji osećaj da su isključene iz političkog odlučivanja i procesa donošenja odluka. Mnogi koji su podržali Paza kao alternativu Pokretu za socijalizam (MAS) danas smatraju da je njihovo poverenje iznevereno. Istovremeno, različite društvene grupe učestvovale su u protestima iz različitih razloga i sa različitim zahtevima.

4. Ko stoji iza protesta i političkih nemira u Boliviji?

- U ovom trenutku situacija u Boliviji se značajno smirila. Čini se da je to rezultat zamora učesnika protesta, kao i fragmentacije pokreta nakon bilateralnih pregovora između vlade i različitih društvenih grupa koje su učestvovale u demonstracijama. Vlada je najpre postigla sporazume sa pojedinim predstavnicima transportnih radnika i nastavnika, dok je šira demobilizacija kulminirala sporazumom potpisanim sa Centralnim savezom radnika Bolivije (COB) 19. juna. Takva strategija oslabila je sposobnost protestnog pokreta da održi jedinstvenu mobilizaciju različitih društvenih sektora na nacionalnom nivou. Ona je posebno izazvala razdor između COB-a i seljačke federacije Tupak Katari, koja je optužila sindikalno rukovodstvo da je pregovaralo bez učešća i saglasnosti autohtonih i seljačkih organizacija. Ovakva podeljenost čini malo verovatnim da će u skorije vreme doći do novih protesta istog obima koji bi obuhvatili različite društvene grupe. Ipak, problemi koji su podstakli nezadovoljstvo i dalje postoje. Među njima su nestašice goriva, rast cena, inflacija, zahtevi za povećanje plata i šire nezadovoljstvo ekonomskom politikom i reformama vlade. Zbog toga Bolivija nije zaštićena od mogućnosti novog talasa protesta. Dodatni izvor tenzija predstavlja odluka vlasti da krivično goni pojedine lidere protesta, uključujući Visentea Salazara iz federacije Tupak Katari, koji je uhapšen 4. jula. Do hapšenja je došlo uprkos zahtevima demonstranata da pritvoreni učesnici protesta budu oslobođeni i da se obustave sudski postupci protiv njihovih vođa. Nakon Salazarovog hapšenja federacija Tupak Katari proglasila je stanje pripravnosti, što pokazuje da tenzije i dalje nisu nestale. Neposredno nakon proglašenja vanrednog stanja postojala je bojazan da bi operacije uklanjanja blokada na putevima mogle da dovedu do eskalacije nasilja. Međutim, do toga nije došlo, najverovatnije zbog zamora demonstranata i njihove međusobne podeljenosti. Ostaje da se vidi da li će vanredno stanje omogućiti bezbednosnim snagama sprovođenje operacija u oblasti Čapare, glavnom uporištu Eva Moralesa, uključujući i eventualni pokušaj izvršenja naloga za njegovo hapšenje. Takva akcija nosila bi značajan rizik od lokalizovanog nasilja i novih nemira među organizacijama uzgajivača koke koje podržavaju Moralesa.

5. Koji su to glavni politički faktori koji podstiču tenzije i sukobe u Boliviji?

- Važno je podsetiti da je dolazak predsednika Paza na vlast označio kraj dve decenije političke dominacije Pokreta za socijalizam (MAS). Paz je uspeo da pobedi na izborima zahvaljujući nezadovoljstvu građana vlašću MAS-a i unutrašnjim podelama unutar te stranke. Međutim, uvođenje mera štednje, uključujući ukidanje subvencija za gorivo i sprovođenje zemljišne reforme, mnogi društveni slojevi doživeli su kao izdaju svojih očekivanja i pogodovanje ekonomskoj eliti. Autohtone i seljačke organizacije takođe smatraju da su i dalje isključene iz političkog života i procesa donošenja odluka. Upravo je taj osećaj marginalizacije jedan od razloga zbog kojih su hiljade ljudi izašle na ulice i blokirale glavne saobraćajnice u zemlji, jer takve akcije vide kao jedini način da se njihov glas čuje.
Ove duboke političke tenzije i dalje nisu rešene. Pored toga, vlada i pojedini predstavnici političkog establišmenta pokušali su da kriminalizuju proteste predstavljajući demonstrante kao kriminalce ili ih povezujući sa „narko-terorizmom“, dok istovremeno promovišu zakone protiv blokada puteva. Takav pristup mogao bi dodatno da produbi jaz između vlasti i građana. Paradoksalno, upravo je fragmentacija protestnog pokreta omogućila vladi da relativno mirno ukloni blokade na putevima. Međutim, ta ista podeljenost može u budućnosti dovesti do novih protesta, jer vladi otežava pronalaženje jedinstvenog političkog rešenja koje bi zadovoljilo većinu društvenih grupa.

6. Usred sve većeg pritiska iz Vašingtona i sve težih ekonomskih prilika na Kubi, kakve scenarije predviđate za budućnost te zemlje? Da li je spoljna intervencija realna mogućnost ili su verovatniji drugi oblici političkih promena?

- U bliskoj budućnosti najverovatnije ćemo nastaviti da posmatramo zastoj u odnosima između kubanske i američke vlade, iako spoljašnja vojna intervencija ostaje malo verovatna. Sjedinjene Američke Države uvele su dodatne sankcije, što ukazuje na to da nameravaju da nastave da vrše pritisak na Kubu prvenstveno ekonomskim merama i sankcijama. Mogućnost američke intervencije u velikoj meri zavisi i od razvoja događaja na Bliskom istoku, a sukob SAD sa Iranom mogao bi da ograniči političke i vojne kapacitete Vašingtona za otvaranje još jednog fronta. Istovremeno, nakon višemesečnih pregovora i poteza kubanske vlade usmerenih ka reformi privrede, čini se da je pregovarački proces u zastoju, dok SAD nastavljaju da pojačavaju pritisak. Deluje da ciljevi Vašingtona prevazilaze ekonomske ustupke i da su usmereni ka dubokim političkim reformama, što predstavlja simbolički važan cilj za američkog državnog sekretara Marka Rubija. Zbog toga se može očekivati da će američki pritisak biti nastavljen.

7. Kuba je najavila ekonomske reforme inspirisane kineskim i vijetnamskim modelom. Šta te reforme podrazumevaju i mogu li pomoći oporavku kubanske privrede?

- Predsednik Migel Dijaz-Kanel najavio je liberalizaciju privrede. Paket od 176 mera predviđa da građani i kompanije dobiju širi pristup deviznim računima, podsticanje ulaganja Kubanaca koji žive u inostranstvu, proširenje mogućnosti za poslovanje privatnog sektora, kao i niz drugih reformskih koraka. Međutim, u uslovima postojećih američkih sankcija i ograničenja u isporuci goriva, malo je verovatno da će ove mere same po sebi biti dovoljne za oporavak kubanske ekonomije. Sankcije odvraćaju strane investitore jer povećavaju finansijske i pravne rizike poslovanja na ostrvu. Istovremeno, američka ograničenja na isporuku goriva značajno su pogoršala humanitarnu situaciju, utičući na dostupnost zdravstvene zaštite, hrane, vode, prevoza i električne energije. Pogoršanje životnih uslova dovelo je i do naglog porasta broja protesta. ACLED je do početka jula 2026. godine zabeležio gotovo 300 protesta na Kubi, što je više nego tokom bilo koje cele godine od početka praćenja ovih događaja 2018. godine. Ipak, uprkos rastućem nezadovoljstvu, nije došlo do političkih promena kojima su se Sjedinjene Države možda nadale. Umesto toga, zabeleženo je intenziviranje represije kubanskih vlasti, uključujući hapšenja aktivista i demonstranata, kao i nasilje nad pritvorenim licima.

8. Kakvu političku i pravnu budućnost predviđate za bivšeg predsednika Venecuele Nikolasa Madura i koliko su realni scenariji koji podrazumevaju njegovo krivično gonjenje u Sjedinjenim Američkim Državama?

- Madurov pravni slučaj verovatno će biti dugotrajan i veoma složen, ali njegovo krivično gonjenje u Sjedinjenim Američkim Državama već je postalo stvarnost. On se izjasnio da nije kriv po optužbama koje uključuju narko-terorizam, uvoz kokaina i zaveru u vezi sa vatrenim oružjem. U izmenjenoj optužnici Maduro se više ne predstavlja kao vođa formalne organizacije poznate kao „Kartel sunca“ (Cartel de los Soles), već se taj naziv opisuje kao mreža političkog pokroviteljstva i korupcije koja uključuje venecuelanske zvaničnike. Ipak, konačan ishod postupka i dalje je neizvestan i ne treba polaziti od pretpostavke da je njegova osuda neminovna. Sa političkog aspekta, malo je verovatno da će se Maduro vratiti na vlast, a njegov neposredni uticaj na dešavanja u Venecueli ograničen je činjenicom da se nalazi u pritvoru. Ipak, on bi mogao da ostane simbol okupljanja najtvrđeg jezgra pristalica čavizma. Njegove preostale političke mreže mogle bi da iskoriste sudski proces kako bi pružile otpor promenama koje sprovodi nova vlast, ali se istovremeno može očekivati da će njegov uticaj postepeno slabiti kako lokalne institucije budu učvršćivale svoju kontrolu.

9. Američki zvaničnici govorili su o tranzicionom procesu u Venecueli koji bi obuhvatao faze stabilizacije, ekonomskog oporavka i novih izbora. Šta bi takav plan podrazumevao i kako bi mogao da oblikuje političku budućnost zemlje?

- Sjedinjene Američke Države prvobitno su predstavile plan koji se sastoji od nekoliko faza: stabilizacije, oporavka i pomirenja, a zatim demokratske tranzicije. U najširem smislu, faza stabilizacije podrazumeva sprečavanje kolapsa države, obezbeđivanje naftne i druge ključne infrastrukture - što su SAD već počele da sprovode - kao i sprečavanje izbijanja nasilja unutar venecuelanskog bezbednosnog aparata. Prelazak sa stabilizacije na ekonomski oporavak predstavljaće veliki izazov, naročito imajući u vidu dva razorna zemljotresa koja su pogodila zemlju u junu i ozbiljno ugrozila egzistenciju hiljada stanovnika. Naredne dve faze podrazumevale bi jačanje pravosudnog sistema i uspostavljanje institucija sposobnih da organizuju slobodne i poštene izbore, pri čemu za sada ne postoji precizan vremenski okvir za njihovu realizaciju. Istovremeno, ostaje moguća i drugačija varijanta razvoja događaja - da sadašnji čavistički politički establišment učvrsti svoju vlast kroz reformisani autoritarni sistem, bez sprovođenja stvarnih demokratskih reformi. Ovakav scenario dodatno dobija na značaju u svetlu saradnje Delsi Rodrigez sa Vašingtonom, koja uključuje dalje otvaranje energetskog i rudarskog sektora američkim i drugim stranim kompanijama.

10. Kakve bi šire geopolitičke posledice mogli da imaju događaji u Kolumbiji, Boliviji, na Kubi i u Venecueli? Koji međunarodni akteri bi mogli da ojačaju svoj uticaj, a koji bi ostali bez dela svog uticaja?

- Može se reći da sve ove zemlje, kao i čitava Latinska Amerika, trenutno osećaju posledice takozvane Doonrove doktrine. Sjedinjene Američke Države primenjuju politiku „štapa i šargarepe“, otvoreno podržavajući ideološki bliske vlade i političke kandidate, dok saradnju nagrađuju različitim oblicima pomoći. Tako je, na primer, finansijska podrška Argentini bila uslovljena pobedom koalicije Havijera Mileja na parlamentarnim izborima 2025. godine. Prema državama koje nisu bile spremne da usklade svoju politiku sa američkim interesima, Vašington je pribegavao direktnim intervencijama, kao u slučaju Venecuele, ili je vršio pritisak putem pretnji i ekonomskih sankcija, što se posebno vidi na primeru Kube, ali i Meksika i drugih zemalja regiona. Obnovljeno američko angažovanje u regionu zvanično je predstavljeno kao deo borbe protiv trgovine drogom i ilegalnih migracija. Međutim, njegov cilj je i ponovno jačanje strateškog uticaja nad prirodnim resursima, ključnom infrastrukturom i ekonomskim potencijalima Latinske Amerike. 

- Sve veće prisustvo Kine u lukama, telekomunikacijama, energetici i eksploataciji kritičnih mineralnih sirovina Vašington sve češće posmatra kao bezbednosni izazov. Zbog toga su Sjedinjene Države izvršile pritisak na Panamu u vezi sa lukama povezanim sa Kinom i njenim učešćem u inicijativi „Pojas i put“, upozoravale Peru zbog izgrađene kineske luke Čankaj, a uvele su i sankcije pojedinim čileanskim zvaničnicima tokom razmatranja projekta podmorskog telekomunikacionog kabla povezanog sa Kinom. Ovakav razvoj događaja mogao bi da umanji kineski uticaj nad pojedinim strateškim infrastrukturnim projektima, naročito ukoliko veći broj desno orijentisanih vlada bude nastojao da produbi odnose sa administracijom Donalda Trampa. Ipak, malo je verovatno da će Kina biti potpuno potisnuta iz regiona, budući da je i dalje jedan od najvažnijih trgovinskih partnera, investitora i kreditora brojnih latinoameričkih država. Štaviše, agresivniji pristup Vašingtona mogao bi da podstakne vlade u regionu da se još više okrenu multilateralnoj saradnji i diversifikaciji međunarodnih partnerstava.

Reč o sagovornici

Sandra Pelegrini je viša analitičarka za Latinsku Ameriku i Karibe u organizaciji ACLED. U okviru te funkcije sprovodi i koordinira analize, nadgleda tačnost podataka o trendovima sukoba u regionu i predstavlja glavnu kontakt osobu za partnerstva i saradnju sa spoljnim akterima za područje Latinske Amerike i Kariba.

Sandra je član ACLED-a od 2018. godine, kada je počela da radi kao istraživač i učestvovala u proširenju obuhvata praćenja sukoba u Latinskoj Americi, Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji.

Pre nego što se pridružila ACLED-u, radila je u međunarodnim organizacijama u oblasti prevencije sukoba i zaštite prava manjina, a obavljala je i više funkcija u nevladinom sektoru, stekavši iskustvo u Boliviji, Čileu, na Haitiju i u Hondurasu.

Sandra je stekla međunarodnu master diplomu iz ruskih, centralnoevropskih i istočnoevropskih studija na Univerzitetu u Glazgovu, kao i master diplomu iz međunarodnih odnosa na Univerzitetu KIMEP u Almatiju.

Njene oblasti istraživanja obuhvataju političko nasilje u Latinskoj Americi, delovanje nedržavnih aktera i dinamiku organizovanog kriminala. Aktivno govori engleski, francuski i španski jezik.

Šta je ACLED?

Kako piše na sajtu ACLED-a (Armed Conflict Location & Event Data), u pitanju je nezavisna i nepristrasna globalna organizacija koja prikuplja, analizira i mapira podatke o oružanim sukobima, političkom nasilju i protestima širom sveta. Dalje stoji da ACLED pruža detaljne informacije koje pomažu u identifikaciji, razumevanju i praćenju obrazaca i trendova u sukobima i kriznim situacijama na globalnom nivou.

Na sajtu organizacije takođe piše da je ACLED registrovana neprofitna organizacija u Sjedinjenim Američkim Državama sa statusom 501(c)(3), koji se dodeljuje dobrotvornim organizacijama oslobođenim plaćanja saveznog poreza. Tome se dodaje da organizacija finansijsku podršku dobija od Fonda Ujedinjenih nacija za analitiku složenih rizika (United Nations Complex Risk Analytics Fund – CRAF’d).

(Kurir.rs/Vladan Milosavljević)