LJUDIMA RAZNOSILI OČI, TRUDNICE SEKLI ŽIVE, A DECI DAVALI KEKS SA KUGOM: Najmonstruoznija jedinica na svetu! Obavijeni velom misterije, KRVAVIJI SU OD NACISTA

Svedočanstvo o Jedinici 731 predstavlja jednu od najjezivijih priča Drugog svetskog rata. Pripadnici ovog odeljenja Carske japanske armije su sprovodili zastrašujuće eksperimente nad hiljadama civila i zarobljenika u okupiranoj Kini tokom Drugog svetskog rata.

Sedište Jedinice 731 bilo je na krajnjem severu Mandžurije, u današnjoj Kini, a tokom Drugog svetskog rata je to bila japanska marionetska država. Ovi monstrumi su ubili oko 14.000 ljudi, oko 3.000 u eksperimentima. Ipak, naučnici procenjuju da je između 250.000 i 500.000 civila iz okolnih sela ubijeno namernom kontaminacijom vode, hrane i poljoprivrednog zemljišta.

Užasavajući zločini su potkrepljeni arhivskim fotografijama, dokumentima i svedočenjima pripadnika Jedinice 731 - koji su se prvobitno zakleli na tajnost svom komandantu, general-potpukovniku Širo Išiju.

Ozloglašeni mikrobiolog je naredio rušenje sedišta jedinice u Harbinu, na severoistoku Kine, kako bi uništio dokaze o zločinima specijalne jedinice na samom kraju rata.

Počinioci nikada nisu izvedeni pred lice pravde: na kraju rata, američke vlasti su tajno dale oficirima, uključujući i Širo Išiija, imunitet u zamenu za pristup njihovim istraživanjima, što je značilo da su svi izbegli krivično gonjenje.

Iako su žrtve uglavnom bili kineski civili, korejski, ruski, britanski i američki ratni zarobljenici takođe su bili podvrgnuti sadističkim eksperimentima u sedištu jedinice, koje je prvobitno bilo zamaskirano kao pilana, a potom kao postrojenje za prečišćavanje vode.

Bacali kugu na civile, deci davali čokolade sa antraksom

Jedinica 731 je zvanično bila nazvana Odeljenje za prevenciju epidemija i prečišćavanje vode Kvantunške armije. Kvantunška armija bila je vojska u vojsci - japanska vojna grupacija zadužena za upravljanje severom Kine.

Ova jedinica je imala nekoliko hiljada oficira i zaposlenih i bila je smeštena u 150 zgrada opremljenih laboratorijama, operacionim salama, kasarnama i sa nekoliko objekata za kremaciju, u kojima su na kraju rata uništavali dokaze i spaljivali tela.

Koliko god se trudili da unište dokaze, zdanje u kom je bilo sedište Jedinice 731 i dalje sadrži ostatke bezbrojnih zločina, uključujući redove kaveza u kojima su bili smešteni džinovski pacovi koje su japanski lekari koristili za stvaranje bubonske kuge.

Ova užasna bolest je kasnije puštena na stotine hiljada kineskih civila, nakon što su buve koje prenose kugu bačene na sela kao deo eksperimenata u biohemijskom ratovanju.

U stvari, jedinica je očigledno stvorila dovoljno klica da više puta pobije sve ljude na Zemlji, sa 300 kilograma bakterija kuge proizvedenih svakog meseca, 500 kilograma antraksa i skoro tonom dizenterije i kolere!

Deci su davane čokolade sa antraksom i keks zaražen kugom, dok su stariji zatvorenici hranjeni knedlama zaraženim tifusom. Muškarci su zaraženi sifilisom, a zatim su primorani da siluju druge zatvorenike kako bi lekari mogli da utvrde kako se bolest prenosi.

Zatvorenici ili "balvani" korišćeni su i kao žive mete - na njima su upotrebljavani bacači plamena, a neki su vezivani za drvene stubove pa gađani minobacačima. Mnoge su terali u komore niskog pritiska gde su im očne jabučice eksplodirale, a drugima je ubrizgavana životinjska krv pre nego što bi ih oficiri jedinice žive rasporili.

Takođe su amputirani udovi i vađeni organi pre nego što bi im izopačeni hirurzi ponovo prišivali delove tela - često na pogrešnom mestu - da bi videli efekte. Zahvaljujući imunitetu koji su im dali Amerikanci, Išiju nikada nije suđeno za svoje zločine i umro je od raka 1959. godine, dok su drugi članovi Jedinice 731 kasnije postali visoki zvaničnici u japanskoj vladi i medicinskoj struci.

Japanska vlada se nikada nije izvinila za postupke Jedinice 731 i insistira da nije pronašla dokaze da je jedinica eksperimentisala na kineskim zatvorenicima.

Zavera ćutanja u Japanu

Godine 1997, eminentni profesor Saburo Ienaga dobio je posle tri decenije pravnu bitku sa Ministarstvom prosvete nakon što je Vrhovni sud Japana presudio da je cenzura školskih udžbenika nezakonita.

Napisao je udžbenik o masakru u Nankingu i Jedinici 731, ali je Ministarstvo prosvete zahtevalo da se odlomci koji se odnose na te zločine izbrišu ili revidiraju.

Godine 2002, japanski sud je odbio zahteve za odštetu koje je podnelo 180 Kineza koji su tvrdili da su žrtve ratnih zločina 1940-ih. Grupa je tužila japansku vladu, zahtevajući izvinjenje zbog upotrebe biološkog ratovanja protiv kineskih građana i deset miliona jena (48.000 funti) odštete svakome.

Sud je presudio protiv isplate odštete, ali troje sudija jeste priznalo činjenice slučaja - prvi put da je japanski sud priznao da je Japan vodio biološko ratovanje tokom Drugog svetskog rata.

Kineski arheolozi su 2023. godine iskopali istraživački objekat sakriven ispod dva metra zemlje, za koji su verovali da je najveće i najčešće korišćeno mesto za testiranje Jedinice 731.

Bunker u obliku slova U, izgrađen 1941. godine, je povezana mreža laboratorija, prostorija za disekciju i ćelija za zadržavanje.

Smeštena u blizini grada Anda u provinciji Hejlungđang u Kini, komora za mučenje je korišćena za sadističke eksperimente, uključujući podvrgavanje žrtava dehidraciji, promrzlinama i antraksu.

Pre više od decenije, iskopavanja su počela i na mestu bivše medicinske škole u ​​zapadnom Tokiju, nakon što je medicinska sestra iznela dokaze o nezakonitim aktivnostima japanske vojske tokom rata.

Tojo Iši je rekla da su radnici bili primorani da tamo sahrane desetine tela nakon predaje Japana.

Medicinska sestra na odeljenju oralne hirurgije bolnice rekla je da nema saznanja ni o kakvim eksperimentima na ljudima na tom mestu, ali da je njoj i njenim kolegama naređeno da odnesu tela i delove tela i sahrane ih u kompleksu pre dolaska američkih trupa.

- Izvadili smo uzorke iz staklenih posuda i bacili ih u rupu - napisala je u saopštenju u junu 2006. godine. "Rečeno mi je da bismo bili u nevolji ako bi nas američki vojnici pitali o uzorcima."

Uprkos tome što su se zakleli na tajnost, bivši pripadnici Jedinice 731 su zbog krivice progovorili o zločinima u kojima su bili saučesnici tokom rata.

Borba bivšeg pripadnika Jedinice 731

Hideo Šimizu, sada 95-godišnjak, imao je samo 14 godina kada je regrutovan kao kadet u gradu Harbin u martu 1945. godine.

Godine 2015, 70 godina nakon rata, slike njegovih unučadi i praunučadi podsetile su ga na lica mnogih žrtava na koje je naišao u klanici.

Veteran je shvatio da mora da prekine ćutanje zbog sledeće generacije i počeo je da drži predavanja o onome što je video tokom šest meseci u jedinici za biološko ratovanje.

Kada je stigao u Harbin, Šimizu je očekivao da će biti poslat u fabriku, ali umesto toga, on i još petoro dečaka iz njegovog sela su ukrcani u voz za Kinu kako bi počeli da rade u laboratorijama Jedinice 731.

Kaže da i dalje ima zastrašujuće noćne more o danu u julu 1945. godine kada je odveden u sobu za uzorke unutar auditorijuma na drugom spratu objekta.

Soba je bila obložena teglama, rekao je, neke su bile visoke kao odrasla osoba - i svaka je sadržala odsečene ljudske udove konzervirane u formalinu.

Čak je video leš trudnice i fetus.

- Bilo je onih koji su bili presečeni vertikalno na dva dela, tako da ste mogli da vidite njihove organe - rekao je Šimizu.

- Bilo je dece; deset ili dvadeset njih, možda i više. Bio sam zaprepašćen. Pomislio sam: "Kako su mogli ovo da urade malom detetu?"

To je bio prvi put da je Šimizu video leševe i nije mogao da prestane da lije suze, dok je osoba koja ga je vodila u obilazak ćutala.

- Mislim da su me tamo odveli jer su želeli da vide moju reakciju kada sam ugledao "balvane". Sve o čemu sam mogao da razmišljam bilo je: "Šta će me naterati da uradim?" - rekao je.

Šimizu je ubrzo obučen da sam vrši disekcije.

Srećom, dete vojnika je spasao tok rata - koji će se naglo završiti nedeljama kasnije predajom Japana.

Tri dana nakon što je atomska bomba bačena na Nagasaki, Šimizu je pozvan u logorski zatvor - morbidno nazvan "brvnara" - da sahrani spaljene kosti ubijenih zarobljenika u pokušaju da prikrije ratne zločine jedinice.

Sovjetske snage su izvršile invaziju na Mandžuriju u avgustu, a on i drugi članovi jedinice su se povukli nazad u Japan.

Vojnicima i tehničarima je čak dat cijanid i naređeno im je da oduzmu sebi život umesto da budu zarobljeni.

- Često se pitam zašto je, za ime sveta, Jedinica 731 učinila toliko zla - rekao je Šimizu. Tokom godina, on je platio cenu za svoju iskrenost. Arhitekta i stanovnik sela Mijata u prefekturi Nagano, Šimizu je bio izložen kleveti i zlostavljanju bezbroj puta tokom poslednje decenije zbog toga što je javno govorio. Na japanskim društvenim mrežama, ljudi ga nazivaju "senilnim starcem" i optužuju ga da laže.

U razgovoru za Asahi Šimbun na povratku sa predavanja, Šimizu je delovao potišteno i iscrpljeno tvrdnjama da je lažov kada je u pitanju razotkrivanje Jedinice 731.

- Ako kažete da se nešto nije dogodilo 100 puta, postaje kao da se zaista nikada nije ni dogodilo. To je zastrašujuće - rekao je.

"Rasporio sam ga od grudi do stomaka, lice mu je bilo iskrivljeno od bola"

Ali Šimizu nije jedini svedok koji govori o gnusnim događajima. Bivši medicinski asistent u Jedinici 731, farmer u sedamdesetim godinama koji je želeo da ostane anoniman, ispričao je Njujork tajmsu 1995. godine o prvom putu kada je rasporio živog čoveka.

- Čovek je znao da je za njega gotovo, pa se nije opirao kada su ga uveli u sobu i vezali - rekao je. "Ali kada sam uzeo skalpel, tada je počeo da vrišti."

- Rasporio sam ga od grudi do stomaka, i on je užasno vrisnuo, a lice mu je bilo iskrivljeno od bola. Ispustio je taj nezamislivi zvuk, vrištao je tako užasno. Ali onda je konačno prestao. Sve je to bio svakodnevni posao za hirurge, ali je zaista ostavilo utisak na mene jer mi je to bio prvi put - rekao je on.

Kada je jedan general carske vojske došao u inspekciju jedinice, navodno formiranu da podrži ratne napore Japana, podelio je svoje gađenje prema njenim aktivnostima u svojim memoarima.

- Rečeno je da je to bilo u svrhu nacionalne odbrane, ali eksperimenti su izvedeni sa užasnom brutalnošću, a mrtvi su spaljivani u pećima visokog napona, bez ostavljanja traga - napisao je.

Sudbina komandanta monstruma - Pred smrt se pokrstio

Kao što smo već napisali, Širo Iši je dobio imunitet na kraju rata od strane Amerikanaca.

Njega je angažovala vlada SAD da drži predavanja američkim oficirima u Fort Detriku o upotrebi biološkog oružja i nalazima koje je napravila Jedinica 731.

Tokom Korejskog rata, Iši je navodno putovao u Koreju da bi učestvovao u aktivnostima američke vojske u oblasti biološkog ratovanja. Dana 22. februara 1952. godine, Iši je eksplicitno imenovan u izjavi koju je dao severnokorejski ministar spoljnih poslova Pak Hon-jong, tvrdeći da je on, zajedno sa drugim "japanskim bakteriološkim ratnim zločincima", bio umešan u "sistematsko širenje velikih količina insekata koji prenose bakterije avionima kako bi se širile zarazne bolesti po našim položajima na prvoj liniji fronta i u pozadini".

Međutim, istoričari osporavaju tvrdnje da je američka vojska zaista koristila biološko oružje protiv kineskih ili severnokorejskih snaga tokom rata u Koreji.

Nakon povratka u Japan, Iši je otvorio kliniku, obavljajući preglede i tretmane besplatno. Vodio je dnevnik, ali u njemu nije bilo pominjanja nijedne od njegovih ratnih aktivnosti sa Jedinicom 731.

Iši je preminuo 9. oktobra 1959. godine od raka grla u 67. godini u bolnici u Šindžukuu, Tokio. Na njegovoj sahrani se obratio Masadži Kitano, njegov zamenik u Jedinici 731.

Prema rečima njegove ćerke, Iši je postao rimokatolik neposredno pre smrti.

Išijeva ćerka, Harumi Iši, prisetila se u intervjuu da se neposredno pre smrti Išijevo zdravstveno stanje pogoršalo:

- Jednog dana je odneo uzorak tkiva sa sebe na Medicinski fakultet Univerziteta u Tokiju i zamolio jednog od svojih bivših podređenih da ga pregleda, a nije rekao kome pripada uzorak. Kada mu je rečeno da je tkivo prekriveno rakom, ponosno je viknuo da je i on tako mislio. Nijedan lekar se nije usudio da mu kaže da pati od raka grla. Na kraju je operisan i izgubio je glas. Bio je ozbiljni student medicine do svog poslednjeg dana, vodeći beleške o svom fizičkom stanju. Rekao je svom starom profesoru Renu Kimuri, koji ga je tada posetio: "Sve je sada gotovo", napisavši poruku jer više nije mogao da govori. Neposredno pre smrti, zatražio je da ga krsti pokojni dr Herman Hojvers, bivši predsednik Univerziteta Sofija u Tokiju. Dr Hojvers i moj otac su se poznavali još od pre rata. Moj otac je imao veliko poštovanje prema nemačkom narodu i njegovoj kulturi. Kršten je u Rimokatoličkoj crkvi i uzeo ime Josif. Čini mi se da je moj otac nekako osetio olakšanje.