EKSKLUZIVNA REPORTAŽA S DUGOG KRAJA SVETA! Život i smrt na Sejšelima: Zašto se na rajkom ostrvu na sahranu čeka u redu i zašto su grobovi puni PLASTIČNOG CVEĆA?

Odlazak na večnu pučinu

Na Sejšelima jedan surov paradoks menja pravila igre: ovaj tropski raj je pretesan za večni počinak. Na malim ostrvima nema dovoljno mesta ni za žive, a kamoli za preminule! Svoju grobljansku znatiželju počeo sam da hranim u blizini plaže Anse Rojale, odmah iznad magistralnog puta. Država je pre nekoliko godina zabranila otvaranje novih grobnih mesta skoro svuda na ostrvu Mahe, jer su sve večne kuće, doslovno, prebukirane. Anse Rojale je među poslednjim starim grobljima gde je još uvek dozvoljeno sahranjivanje, mada je država i tu stavila ograničenje: u istu grobnicu je dozvoljeno pokopavanje najviše jedanput u šest godina! Lepo je Ivo Andrić zapisao da smo svi mi već mrtvi, samo se redom sahranjujemo. Očigledno, za razliku od ostatka planete, ovde se čak i za smrt mora čekati u redu, zato je treba pažljivo planirati. Čovek zapravo samo iznajmljuje svoj grob od vremena, na kašičicu, svestan da će tačno za šest godina morati da napravi mesta za svog rođaka ili komšiju. Da nema ovog pravila, grobnice bi se pretvorile u masovne kosturnice. Tu čak i pepeo deli prostor s drugima. Sahrane su zbog toga postale veliki finansijski teret za porodicu, pa je poslednjih godina kremiranje postalo naročito često, iako je u početku nailazilo na otpor jer nije u duhu hrišćanske tradicije.

Kada smrt uđe u kuću, noć između dva sunca ima isti ukus u Srbiji i na Sejšelima. O tom ukusu pregorele kafe, žestokog pića i vlažne zemlje spremne da primi još jednog raba Božjeg pričao mi je ključar koji me je uputio na breg iznad plaže Anse Rojale. Tu se svež morski vetar lomi o stare kamene grobove. Dok većina hrišćana relativno brzo završava pogrebne običaje, ovde je obavezno celonoćno bdenje ispresecano duhovnim pesmama i molitvama „tihim kao šapat talasa“. Tuga na Sejšelima nije nema. Pred telom pokojnika porodica i prijatelji evociraju uspomene: oživljavaju najveće ulove starog ribara ili sećanje na to kako je baka vešto plela haljine... Razdragani su i glasni dok kroz šale i anegdote prkose tišini, pa se ovo sveto veče razlikuje od nemog jada u mojoj otadžbini. Služe se velike količine hrane i jakog likera od šećerne trske ili kokosa, jer život se ovde ispraća kao još jedan odlazak na pučinu s kog nema povratka. Tokom noći se dele topla kreolska čorba i lokalni čajevi od lekovitih trava. Često se sve završi pravom pijankom. Alkoholizam je, naime, ozbiljan problem na Sejšelima, zemlji koja je u samom vrhu potrošnje alkohola po glavi stanovnika u Africi.

Različite kulture

Dva sveta, različite kulture i jezici, ali isto sunce greje naša temena, slična nam je i duša, pa i običaj da se preminuli član porodice ne sme ostaviti sam sve do svitanja.

Iz grobova izrasta žuti alder. Ova biljka je istinski istorijski putnik; stigla je iz daleke Latinske Amerike, preko Evrope, da bi svoj dom pronašla u pukotinama tuđih imena. Za njen opstanak zaslužni su mravi koji seme skladište upravo u sitnim pukotinama spomenika. Cvetovi imaju svega pet latica, ali ovaj koji gledam još se nije otvorio, kao da se uspavao. Možda je nedavno pobegao iz saksije, pa se još nije odmorio? Šalu na stranu, naučnici tvrde da je ova vrsta odbegla u divljinu iz sejšelskih domova, ali je zadržala neobičnu latinoameričku narav. Naime, navikla je da živi na siromašnom, suvom tlu, izložena ekstremnim vrućinama. Tako u sveopštem zelenom izobilju, verovatno iz čiste nostalgije, raste u pukotinama kamenih grobnica i stena! Ovaj cvet koji se otvara ujutru, a vene već oko podneva, pa ga zbog toga meštani iz milošte nazivaju „koketa“, savršena je metafora za život na ostrvu - kratak, intenzivan i neraskidivo vezan za kamen. Kako je moguće da biljka s drugog kraja planete postane simbol Sejšela? To je zato što su ova ostrva dugo bila „botanička stanica“ sveta. Ovde je sve doplovilo odnekud, pa ništa nije „čisto“ u tradicionalnom smislu: ni ljudi, ni biljke, ni običaji.

Čak su i natpisi na grobnicama na francuskom, engleskom i kreolskom jeziku. Dvostruko kolonijalno nasleđe pod zemljom skriva potomke francuskih plemića i britanskih vojnika. Ipak, u smrti su svi jednaki, pa jedni do drugih počivaju bogati Evropljani, siromašni potomci oslobođenih afričkih robova i azijskih doseljenika. Današnji Sejšeli su zajedničko delo njihovih ruku i isprepletanih duša.

Plastično cveće

Na grobove ne iznose prirodno cveće, već isključivo plastično, premazano naročitim uljima tako da ne gubi boju na suncu. Iako evropsko oko to prepoznaje kao kič, ovde je to praktična borba protiv nemilosrdne žege koja bi prirodno cveće brzo spržila. Padine brda su besprekorno pokošene, a groblje se naglo naslanja na prašumu. Upada u oči nekoliko različitih večnih kuća: neke su obložene keramikom kao evropska kupatila, druge su starinske crne kamene kule s prozorom za sveće, a ima i klasičnih mermernih obeležja. Tečni rukavac ispod brda omeđen je grubim kamenom, što sputava moćno i zamršeno korenje drveća koje se pruža ka vodi u večnoj žeđi. Skriveni vodotok bi želeo da ispriča svoju priču, možda da mi objasni zašto je na mnogim pločama ostavljeno začinsko bilje.

Najvažniji dani za zagrobni život Sejšelaca su 1. i 2. novembar, katolički Svi sveti i Dan svih vernih mrtvih. Za razliku od naših zadušnica, koje često nose težinu crnine i tišine, ovde je to praznik ispunjen svetlošću. Već u oktobru porodice i sveštenici obilaze groblje kako bi sa starih kamenih grobnica skinuli mahovinu i divlje rastinje koje, zbog klime, veoma brzo raste. Naročito su prilježni u čerupanju žutog aldera, ali uzalud. Posle mise ka groblju kreće svečana povorka. Sveštenik na čelu nosi krst i kadionicu, a za njim koračaju vernici u prigodnoj, uglavnom beloj odeći. Prolaze stazom iznad plaže Anse Rojale dok pevaju katoličke pesme na kreolskom jeziku koji je i sam nalik ovoj plaži, sazdan od nanosa različitih civilizacija. Sveštenik će obići skoro sva večna konačišta, naročito ona zapuštena gde nema više potomaka, da se barem on pomoli za pokoj njihovih duša, okadi im večne kuće tamjanom i poprska ih svetom vodicom.

Hiljade sveća

Najlepša scena sledi u sumrak, kada hiljade sveća zablistaju na belim betonskim i kamenim grobnicama. Čitavo brdo iznad okeana počinje da svetli mekom, toplom svetlošću, dok se šum talasa sa obale meša sa zvucima molitve.

Upisao sam u svoj kalendar povratak na ovo mesto početkom novembra, neke buduće godine. Želim uživo da vidim svetlost o kojoj su mi pričali, svetlost koja prkosi okeanu. Pod krošnjama šljiva u mojoj Šumadiji i pod palmama Anse Rojala ljudi su smislili slične običaje kako bi zavarali samoću i ispratili svoje najdraže na večni počinak. Plima će, pre ili kasnije, izneti na videlo sva dobra dela i sačuvati najlepša sećanja.

Spuštajući se niz breg Anse Rojala, ponovo sam prošao kraj plaže na kojoj se jedan čuvar nije pomerio sa istog mesta ceo dan. Sedeo je nepomičan, gotovo srastao s dugom senkom drveta, dok je plima već potpuno progutala granitne stene koje su ranije bile na suvom. Više nisu bili zarobljenici pustoši, već tihi grebeni oko kojih se penilo uzburkano more. Laguna je bila u punoj lepoti.

Zaustavio sam se na trenutak sa željom da mu zahvalim. Pogled mu je bio prikovan za pučinu, tamo gde se olovno nebo i tirkizna voda spajaju u neraskidiv šav. Podigao je ruku u znak pozdrava, ne okrećući glavu, kao da bi svaki suvišan pokret mogao da poremeti krhki balans između dva sveta: onog pod velom plime gde se svi mi zaljubljujemo, grešimo i patimo i onog iznad puta gde u kamenoj tišini zauvek smireni čekamo svoj red na večnost.

Ostavio sam ga da beleži plime dok su more i visoko drveće zamirali u mom retrovizoru. Između dve plaže i jednog groblja poeziju života ispisala je voda, zajedno s mišlju da smo svi mi samo putnici na obalama života. Kada sveće na Anse Rojalu dogore, možda će neko poželeti da ponovo ispriča još jedan putopis, našu životnu priču.

Viktor Lazić