SVETU PRETI KATASTROFA ZA MANJE OD 10 GODINA! Naučnici izneli jezive prognoze: "Više nije pitanje ako, nego kada"

U uvodnoj sceni knjige "Ministarstvo za budućnost" američkog pisca Kima Stenlija Robinsona, toplotni talas i istovremeni kolaps elektroenergetske mreže u Indiji odnose 20 miliona života. Ta katastrofa primorava države sveta da se ujedine u borbi protiv klimatskih promena.

Rizici su poznati i gomilaju se više od 150 godina

Još tokom 1850-ih, naučnica amater Junis Njutn Fut sprovela je niz eksperimenata. U staklene cilindre stavljala je različite supstance, uključujući ugljen-dioksid, i ostavljala ih na suncu. Došla je do izuzetnog otkrića: cilindri sa ugljen-dioksidom, gasom sa efektom staklene bašte koji nastaje sagorevanjem uglja, gasa ili nafte, zagrevali su se brže i trebalo im je više vremena da se ohlade.

Danas se Zemlja zagreva zbog ogromnih količina gasova sa efektom staklene bašte ispuštenih u atmosferu, što dovodi do postepenog rasta prosečne globalne temperature. Taj rast, pri čemu je 2025. godina bila za 1,44 stepena Celzijusa toplija u odnosu na početak 19. veka, izaziva sve češće i intenzivnije ekstremne vremenske događaje.

Država koja je ispustila najviše gasova sa efektom staklene bašte i time istorijski najviše doprinela klimatskim promenama jesu Sjedinjene Američke Države. Međutim, dok zemlja obeležava 250 godina postojanja, ne očekuje se priznanje te činjenice, a još manje veliki napori vlade u borbi protiv problema.

Predsednik Donald Tramp nazvao je klimatske promene "najvećom prevarom ikada", klimatske politike opisao je kao "zelenu prevaru", dok je za klimatske prognoze Ujedinjenih nacija rekao da su ih napravili "glupi ljudi".

U svakom trenutku širom sveta događa se niz ekstremnih vremenskih nepogoda. Neke su već bile toliko razorne da smo verovatno već ušli u doba ekstrema.

Dovoljno je setiti se australijskog "Crnog leta" i šumskih požara 2019. i 2020. godine, kada je izgorelo 19 miliona hektara. Ili Pakistana 2022. godine, kada je zbog poplava trećina zemlje završila pod vodom. Tu su i uragani Milton i Helen, koji su 2024. opustošili južne delove SAD, kao i manje katastrofe poput prošlogodišnjih poplava u Teksasu, šumskih požara u Los Anđelesu ili tajfuna Kalmegi koji je pogodio Vijetnam i Filipine.

Sara Perkins-Kirkpatrik, klimatološkinja sa Australijskog nacionalnog univerziteta, kaže da je doživela trenutak otrežnjenja kada je shvatila da ekstremni uslovi neće prestati čak ni ako svet odmah dostigne "neto nulu", tačku u kojoj se iz atmosfere uklanja onoliko gasova sa efektom staklene bašte koliko se u nju ispušta.

Mnoge zemlje i kompanije planiraju da taj cilj ostvare tek 2050. godine ili kasnije. Budući da ugljen-dioksid može ostati u atmosferi stotinama godina, a već ga se nakupilo previše, za poništavanje štete mogla bi biti potrebna čitava stoleća.

"To je poput priče o žabi u loncu vode koja se polako zagreva", kaže Perkins-Kirkpatrik. "Ako se naviknemo na stalno stanje pripravnosti, hoćemo li uopšte primetiti promenu?"

Jasno je da nijedna država nije zaista spremna za veliku klimatsku katastrofu, a rizici se menjaju. Robinson, čija je knjiga objavljena 2020. godine, kaže da bi danas, kada bi je ponovo pisao, uključio poglavlje o šumskim požarima.

I dok bi potencijalna toplotna katastrofa u Indiji o kojoj je pisao danas bila manje verovatna, Robinson smatra da su ukupni rizici od katastrofe porasli. Njegova knjiga, kaže, "i dalje ima svoju svrhu".

Ljudi prirodno izbegavaju razmišljanje o najgorim scenarijima

Ljudima je svojstveno da izbegavaju razgovore o neprijatnim stvarima, a klimatske promene pripadaju toj kategoriji. Umesto preduzimanja mera, uobičajena reakcija, od vlada do pojedinaca, uglavnom je ignorisanje problema.

Deo izazova predstavlja i oprez koji naučnici moraju da pokažu kada govore o ekstremnim događajima. Nemoguće je tvrditi da će se katastrofa dogoditi određene godine, ali modeli postaju sve bolji, dok su periodi između ekstremnih događaja sve kraći.

Sonja Seneviratne, švajcarska klimatološkinja i potpredsednica radne grupe IPCC-a, poredi rizik sa pušenjem i rakom pluća. Ljudi koji puše neće nužno dobiti rak, ali su njihove šanse znatno veće i lekari to moraju jasno da naglase. Slično tome, rizik od ekstremnih događaja velikih razmera raste sa svakom desetinkom stepena zagrevanja.

"Da se takav događaj dogodi, već vidim kritike ljudi koji bi govorili: 'Klimatolozi nam nisu rekli'", kaže Seneviratne. "Ali jesmo."

Način na koji su se mnogi gradovi u Kaliforniji pripremali za potencijalni "Veliki zemljotres" pokazuje šta je moguće učiniti. Ključnu ulogu imala je seizmološkinja i autorka Lusi Džons, koja je 2014. sarađivala sa administracijom gradonačelnika Los Anđelesa na inicijativi koja je dovela do masovnog ojačavanja zgrada.

Ona kaže da će ljudi prihvatiti promene ako veruju da su rizici stvarni i da su rešenja moguća. Bez toga je najverovatniji odgovor ignorisanje.

"Poricanje klimatskih promena jedan je od načina suočavanja", kaže Džons, objašnjavajući da ljudi racionalizuju situaciju mišlju: "Ako ne verujem da je to istina, osećaću se sigurnije."

U filmovima je rasplet često ekstreman i beskoristan

Tokom poslednjih četvrt veka brojni filmovi bavili su se ekstremnim vremenskim pojavama. Njihovi prikazi uglavnom imaju jedan od dva završetka: ili će sve biti u redu ili smo osuđeni na propast.

U filmu "Dan posle sutra" iz 2004. godine klimatolog Džek Hol poziva na drastično smanjenje emisija i upozorava da će neuspeh dovesti do katastrofe.

"Klima je krhka", kaže Hol.

"Ekonomija je krhka", odgovara mu potpredsednik SAD.

Ubrzo sledi katastrofa, a potpredsednik, koji je u međuvremenu postao predsednik, na kraju se izvinjava naciji rečima: "Pogrešili smo."

U satiri "Ne gledaj gore" iz 2021. godine dvoje astronoma otkriva kometu koja juri prema Zemlji. Pokušavaju da podstaknu vlasti na akciju, ali predsednica SAD nije zainteresovana.

"U ovom trenutku mislim da treba da mirujemo i procenimo situaciju", kaže ona.

Na kraju gotovo svi umiru, što je scenario koji ne predviđaju čak ni najgore klimatske projekcije.

Nauka govori da katastrofa nije pitanje "da li", već "kada"

Koliko god ekstremni događaji već postali snažni, verovatno nas čeka nešto mnogo gore. To je posledica fizike.

Više od polovine svih gasova sa efektom staklene bašte koje su ljudi proizveli ispušteno je tokom poslednjih 50 godina. Ti gasovi zadržavaju toplotu koja remeti vremenske obrasce.

Ne može se znati kada će se dogoditi neki veliki klimatski događaj, ali katastrofa može uslediti za 50 godina, deset godina ili mnogo ranije.

Ljudi koji poriču klimatske promene isticaće da naučnici greše, ali tokom poslednjih decenija klimatolozi su, ako ništa drugo, bili previše konzervativni. Posledice klimatskih promena pojavljuju se mnogo brže nego što se predviđalo.

Na primer, u januaru 2022. jedna britanska procena navela je da postoji samo 0,02 odsto šanse da temperatura dostigne 40 stepeni Celzijusa pre 2040. godine. Već tog leta delovi Ujedinjenog Kraljevstva premašili su tu temperaturu.

Došli smo i do trenutka kada se "tačke preokreta", odnosno situacije u kojima propadanje nekog sistema pređe granicu posle koje nema povratka, više ne tretiraju samo kao teorija.

Najčešće se pominju korali. Prema podacima američke agencije NOAA, između 2023. i 2025. godine 84 odsto svetskih korala pretrpelo je izbeljivanje zbog toplotnog stresa.

Amazonska prašuma takođe je u opasnosti. Suše, požari i krčenje šuma uništili su njene velike delove. Danas se više ne raspravlja samo o tome da li će Amazonija početi da ispušta više ugljen-dioksida nego što ga apsorbuje, već i kada bi se to moglo dogoditi.

Očekuje se da će ovogodišnji El Ninjo biti najjači ikada zabeležen, što bi moglo dodatno da podigne temperature.

Uopšteno gledano, Zemlja se nalazi na opasnom putu.

"Moramo razgovarati o najgorim stvarima koje mogu da se dogode", kaže Tim Lenton, profesor na Univerzitetu u Ekseteru. "Prirodno je očekivati da nam stižu još veći šokovi."

(Kurir.rs/Index.hr)