MOSKVA - GRAD MUZEJ! Prestonica Rusije ima 580 muzejskih lokacija, više od Pariza, Londona i Tokija - svakome nudi ono za čim mu duša žudi (FOTO)

Posle desetak odlazaka u Moskvu u poslednjih dvadesetak godina, što radi znamenitosti, što radi jedne Ruskinje, shvatio sam da je najveće moskovsko blago, barem za mene, skriveno u njenim muzejima. Cela Moskva bi se mogla nazvati džinovskim muzejom na otvorenom. Njene ulice su besprekorno čiste i uređene, a muzejske postavke vas čekaju na svakom koraku. Naročito su zanimljivi sačuvani domovi desetina značajnih književnika, naučnika i umetnika. Prema Trip Advisoru, ovaj grad ima čak 580 registrovanih muzejskih lokacija, čime prevazilazi Pariz, London i Tokio. Štaviše, po broju muzeja Moskva je broj jedan u svetu (titula koju, u zavisnosti od metodologije brojanja, deli s Parizom).

Posetio sam toliko moskovskih muzeja da ih više ne mogu ni prebrojati: možda pedesetak, a možda je ta brojka bliže stotini. Ipak, Nacionalni muzej muzike se izdvojio svojim bogatstvom i jedinstvenim načinom rada. Šta ovaj muzej čini tako posebnim?

Nećete verovati, pored čudesnih eksponata i impozantne zbirke, posebnim ga čini i njegov direktor, trubač Mihail Arkađevič Brizgalov! Da, dobro ste pročitali - diplomirani trubač, koji je diplomu stekao na Konzervatorijumu u rodnom Saratovu (gradu kraj kojeg se sa neba spustio Gagarin posle prvog ljudskog leta u svemir). Kad je shvatio da će ga karijera odvesti u sferu kulturnog menadžmenta, Brizgalov je doktorirao ekonomske nauke. Teško je na celoj planeti naći čoveka koji istovremeno tako dobro razume partituru i završni finansijski račun.

Bond svetske muzikologije

Zato mi je bila velika čast kad su moji prijatelji predložili da nas upoznaju. Dočekao me je srdačno, kao kolegu i starog znanca. Vođenje muzeja upoređuje s detektivskim poslom iz krimi-filmova, i zaista se tako i ponaša. On je pravi Džejms Bond svetske muzikologije. U njegovu impresivnu biografiju upisano je da čuva Državnu kolekciju unikatnih muzičkih instrumenata Ruske Federacije i originalne rukopise Čajkovskog, kao i da je sposoban da u najzabačenijem kutku Rusije pronađe i spase vredne istorijske predmete. Kakav je to čovek, najbolje oslikava njegova taktika rešavanja nepremostivih birokratskih prepreka. Kad su vrhunski ruski virtuozi išli na svetske turneje s violinama vrednim milione evra, decenijama su na carinama prolazili pravi administrativni pakao. Brizgalov je rešio ovaj problem, iako mu je za to bilo potrebno nekoliko godina: razvio je sistem edukacije tako da muzealci obučavaju carinike kako da prepoznaju vrednost instrumenta na prvi pogled, te kako da, bez suvišne paranoje, odobravaju ili sprečavaju iznošenje dragocenosti iz zemlje.

Stupivši na poziciju direktora, shvatio je da mnogo toga u krutom sovjetskom muzeološkom nasleđu mora da se menja. Između ostalog, uočio je da muzički muzeji uopšte nemaju sistemski uređenu međusobnu komunikaciju. Lično je okupio desetine srodnih institucija i osnovao Asocijaciju muzičkih muzeja i kolekcionara. Zahvaljujući njemu, danas rukopisi i lični predmeti Betovena, Mocarta i Čajkovskog mnogo lakše putuju planetom i dostupni su stotinama hiljada poštovalaca.

- Kad sam 2008. godine došao u ovaj muzej, svugde je vladala tišina. A muzika i tišina su nespojive. U tišini je dosadno, ona je najveći neprijatelj muzeja muzike - ispričao mi je Brizgalov.

I zaista, u ovom muzeju uopšte tišine nema! Čim sam zakoračio u njega, dočekala me je živa kakofonija: razdragana deca su kucala, duvala i proizvodila bezbroj različitih zvukova na najraznovrsnijim instrumentima. O Brizgalovu bi se mogao napisati uzbudljivi bestseler, ali - teška srca - ipak neću ceo tekst posvetiti njemu, jer su me u muzeju zaintrigirali i mnogobrojni eksponati. Saznajem da su najstarije sačuvane orgulje u Rusiji, delo nemačkog majstora Fridriha Ladegasta iz 1868. godine - od trenutka kada su napravljene preseljavane čak šest puta. Danas, restaurirane tako da izgledaju kao nove, ponosno stoje na ulazu i predstavljaju pravi zaštitni znak ove institucije.

Genijalni Lav Termen

Muzej je prepun stotina instrumenata koje vidim prvi put, a neke od njih nije moguće pronaći nigde drugde na svetu. Naročitu pažnju mi privlači terminvoks - neobičan izum Lava Termena. To je jedinstveni elektronski instrument koji emituje električne signale, a specifičan je po tome što se na njemu svira bez ikakvog fizičkog kontakta, isključivo mahanjem ruku ili pokretima tela iznad antena u željenom muzičkom ritmu. Kad je Lenjin čuo za ovaj izum, Terman je pozvan u Kremlj da mu ga lično demonstrira. Bila je to scena za pamćenje: oduševljeni sovjetski vođa mahao je rukama iznad kućišta pokušavajući da odsvira Glinkinu kompoziciju, dok mu je izumitelj pomagao da uhvati prave tonove.

Dok je drugde u svetu prava retkost videti originalne instrumente slavnih majstora poput Stradivarija i Gvarnerija, ovde takvih violina ima desetak. Štaviše, cela jedna prostorija posvećena je ovim izuzetno retkim predmetima. Toliko ih je na jednom mestu da je ovo verovatno jedinstven kutak na planeti gde Stradivarijeve violine vredne milione evra - nisu retkost! Kustos mi uz osmeh objašnjava da znatan deo njihove mitske vrednosti zapravo leži u vrhunskom marketingu koji Stradivarijevo ime prati vekovima.

Muzeje mnogi doživljavaju kao statične, uspavane institucije, u kojima predmeti beživotno stoje naslagani iza staklenih vitrina, dok ih retki posetioci nemo posmatraju. U Moskvi su, međutim, ovi instrumenti - i te kako živi! Najboljim svetskim i ruskim virtuozima redovno se odobrava da sviraju na neprocenjivim violinama i drugim umetničkim relikvijama, pa posetioci imaju jedinstvenu priliku da uživo čuju njihov vanvremenski zvuk. Ovaj muzej je, zapravo, podjednako zvučni koliko i vizuelni doživljaj: pored većine eksponata, možete čuti melodiju koju oni stvaraju, dok je čitav niz vernih replika potpuno dostupan deci i znatiželjnim posetiocima koji žele da isprobaju svoj muzički talenat na instrumentima koje vide prvi put u životu.

Srpske gusle

I dok me u jednoj sali vodiči uz osmeh uče o mitskom marketingu, u drugoj mi pokazuju ogromnu zbirku balalajki i instrumenata iz svih zemalja bivšeg SSSR i celog sveta. Tu, na istaknutom mestu, dočekuje me iznenađenje sa naših prostora - srpske gusle rađene u raskošnom duborezu. Vodič mi objašnjava da postoje i ruske gusle, ali da je to sasvim drugačiji instrument od našeg. One su široke, imaju na desetine struna i na njima se svira nežnim prebiranjem prstiju. Zbog ove razlike, srpske gusle su Rusima, naročito studentima muzikologije, veoma interesantne, a pritom imaju i izraženu estetiku, s motivom orla. Saznajem da su stigle u Moskvu šezdesetih godina XX veka, kao zvaničan dar Udruženja muzičkih umetnika Jugoslavije. Zadatak im je bio da postanu podsetnik na zajedničke slovenske korene i most tamo gde su svi mostovi prethodno porušeni: posle krize Informbiroa, umetnost je postala, kao i uvek, najbolji most među narodima. Videti ih tamo, u srcu Moskve, među stotinama retkih svetskih eksponata, budi poseban osećaj ponosa. Ako odete u Moskvu, bilo radi Crvenog trga i Lenjina, bilo radi Ruskinja, odvojte malo vremena i za neobičan i izvanredan Nacionalni muzej muzike i srpske gusle u njemu.