POSTOJI GRANICA KOJU PUTIN NE SME DA PREĐE Ako njih pozove u rat, to bi mogao da bude put prema uništenju
- Rusija navodno regrutuje 1.000 do 1.200 ljudi dnevno, dok ukrajinska obaveštajna služba procenjuje ruske dnevne gubitke na više od 1.400 vojnika, što povećava mogućnost nove mobilizacije.
- Autor ocenjuje da nedavni ukrajinski uspesi i ograničeni ruski resursi predstavljaju priliku za Zapad da ojača poziciju Kijeva pred eventualne pregovore o miru.
Kako pozicija Rusije postaje sve teža, šef ukrajinske vojne obaveštajne službe izneo je upečatljivu procenu: Rusija bi do 2028. godine praktično mogla da ostane bez resursa potrebnih za nastavak rata.
Govoreći nakon nedavnog ukrajinskog povratka područja kod Limana u istočnom Donbasu, Oleh Ivaščenko rekao je da Moskva raspolaže dovoljnim vojnim i ekonomskim resursima za još otprilike godinu dana, ali da bi, prema njegovoj proceni, oni mogli da budu iscrpljeni do 2028. godine.
Brojke na kojima se zasniva ta procena su dramatične. Rusija navodno svakodnevno regrutuje između 1.000 i 1.200 ljudi za rat, dok ukrajinska obaveštajna služba procenjuje da ruski dnevni gubici na frontu premašuju 1.400 vojnika, od kojih je oko 60 odsto poginulih. Takav način ratovanja, ocenjuje autor, nije dugoročno održiv.
Nova mobilizacija sve realnija
Zbog toga mogućnost nove ruske mobilizacije više nije samo predmet spekulacija. Vladimir Putin već je pokazao da je spreman da žrtvuje izuzetno veliki broj ruskih vojnika kako bi održao ofanzivu.
Međutim, postoji politička granica koliko dugo to može da traje bez mobilizacije sinova ruske srednje klase i elite. Upravo tu opasnost za Kremlj postaje posebno ozbiljna.
Čak i delovi ruskih medija, od kojih su mnogi pod kontrolom države ili funkcionišu unutar veoma uskih političkih granica, sve otvorenije priznaju koliko je Putinova takozvana "specijalna vojna operacija", prvobitno zamišljena kao kratka kampanja, postala nepopularna.
Ako bi mobilizacija zahvatila Moskvu i Sankt Peterburg i ako bi porodice koje su do sada uglavnom bile zaštićene od direktnih posledica rata odjednom počele da šalju sinove u Donbas, političke posledice po Putina mogle bi da nastupe znatno pre 2028. godine.
Bitka za Liman pokazuje i nešto strateški važno. Ukrajina je demonstrirala šta može da se postigne kada se pravilno integrišu različiti rodovi vojske, odnosno kada tenkovi, pešadija, artiljerija, dronovi i vazduhoplovstvo deluju zajedno, umesto kao odvojene sposobnosti.
Ukrajina je navodno povratila više od 75 kvadratnih milja, odnosno oko 194 kvadratna kilometra teritorije u Donbasu, što predstavlja prvo značajnije pomeranje linije fronta u poslednje dve godine.
Ipak, postoji važna ograda. Takve operacije ne mogu da se pripreme preko noći. Ukrajinska vojska je verovatno mesecima pripremala, obučavala i uvežbavala jedinice pre pokretanja velike kontraofanzive.
Rusija, nasuprot tome, prema autoru teksta, sve češće radi suprotno. Njeni vojnici prolaze ograničenu obuku pre nego što budu poslati na front, dok se novoregrutovani koriste za popunjavanje praznina u ruskim linijama. Ljudska cena takvog pristupa je ogromna.
U pojedinim sektorima vojnici mogu biti poslati u borbu sa očekivanim vremenom preživljavanja koje se meri danima, a ne nedeljama. Na takvim osnovama nije moguće izgraditi uspešnu modernu vojsku.
Ukoliko Rusija ne uspe suštinski da promeni tu računicu, odnosno da smanji gubitke i istovremeno poveća broj i kvalitet novih vojnika, Ivaščenkova procena počinje manje da liči na optimizam, a više na prostu računicu.
Putin računa i na iscrpljivanje Ukrajine
Druga Putinova strategija, prema autoru, ostaje podjednako sumorna: naneti ukrajinskim civilima dovoljno patnje da Kijev i ukrajinsko stanovništvo na kraju pristanu na kapitulaciju.
Reč je o brutalnoj logici kakva je već viđena u drugim sukobima u kojima je Rusija učestvovala, uključujući njenu podršku režimu Bašara al Asada u Siriji.
Međutim, bombardovanje i teror nad civilima na kraju nisu spasli Asada. Otpor njegovom režimu je očvrsnuo, a on je na kraju izgubio vlast. Autor upozorava da bi Putin zato trebalo pažljivo da razmotri koje pouke izvlači iz istorije, uz opasku da je malo verovatno da će se jednog dana jednostavno povući u luksuznu daču poput Asada.
Ivaščenkova procena, posmatrana sama za sebe, jeste zanimljiva, ali ne predstavlja nešto što trenutno menja tok rata. Međutim, kada se uzme u obzir zajedno sa nedavnim ukrajinskim uspesima na bojnom polju, sve sofisticiranijim sposobnostima u oblasti dronova, tehnološkom podrškom saveznika poput Velike Britanije i sve većom sposobnošću ukrajinske vojske da izvodi prave kombinovane operacije, strateška slika postaje znatno zanimljivija.
Rusija nije nužno na ivici kolapsa. Ali njena sposobnost da ovaj rat vodi neograničeno dugo više ne bi trebalo da se uzima zdravo za gotovo.
Ključno pitanje je šta će uraditi Zapad
Ključno pitanje zato postaje šta će sledeće učiniti ukrajinski saveznici.
Ako Sjedinjene Američke Države, pre svega , i evropske zemlje prepoznaju da Rusija možda raspolaže ograničenim vremenskim periodom tokom kojeg može da održava sadašnji intenzitet rata, imaju priliku da pomognu Ukrajini da to iskoristi.
Cilj ne bi trebalo da bude beskonačan rat. Trebalo bi da bude dovođenje Ukrajine u najjaču moguću poziciju iz koje može da pregovara o pravednom i trajnom miru.
Najgori ishod, zaključuje autor, bio bi da Putin opstane samo zato što Zapad izgubi odlučnost pre nego što Rusija iscrpi svoje mogućnosti za nastavak rata.
(Kurir.rs/TheTelegraph)
