NATO BI SE U TOM SLUČAJU RASPAO Otkrivena velika tajna Alijanse: Ako se to desi, gotovo je

Intervju sa bivšim generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom vodio je Erki Bahovski, urednik estonskog lista Postimees i izdanja The Baltic Sentinel. Stoltenberg je govorio o svojim susretima sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, ideji o tampon-zonama između NATO-a i Rusije, dramatičnom samitu Alijanse 2018. godine, ratu u Ukrajini i proširenju NATO-a na Finsku i Švedsku.

Naprotiv, tokom mog mandata generalnog sekretara NATO-a povećali smo naše prisustvo u baltičkom regionu kao nikada ranije. Jedan od mojih projekata bio je dovođenje snaga NATO-a u baltičke države, a jedan od prvih velikih pomaka u tome dogodio se na samitu u Varšavi 2016. godine, kada smo, posle određenih neslaganja među saveznicima, prvi put u istoriji NATO-a uspeli da rasporedimo borbene grupe u baltičkim državama.

Dakle, dela govore više od reči. Činjenica da smo povećali prisustvo u baltičkim državama jasno govori o stavu NATO-a i, naravno, o mom stavu, pošto sam stajao iza svih tih odluka."

Opisujete dobru saradnju Norveške i Rusije, ali se sve promenilo kada ste postali generalni sekretar NATO-a i shvatili da Rusija smatra NATO svojim glavnim neprijateljem. Zašto mislite da je Rusija promenila odnos prema vama?

"Mislim da se moj odnos sa Rusijom, odnosno stav Rusije prema meni, promenio iz nekoliko razloga. Jedan je, naravno, to što je do ruske ilegalne aneksije Krima, a posebno do invazije punog obima 2022. godine, unutar NATO-a postojalo određeno opšte razumevanje da bi trebalo pokušati da se održi neki oblik institucionalizovanog dijaloga sa Rusijom.

To je bilo dogovoreno mnogo pre nego što sam došao u NATO, kroz Savet NATO-Rusija, u pokušaju da se ojača dijalog o kontroli naoružanja. Ali posle 2014, a posebno nakon 2022. godine, više nije bilo osnova za takav dijalog, odnosno taj osnov je nestao zbog ruske agresije. Dakle, delom se promenila stvarna situacija na terenu.

Drugo, naravno, postoji razlika između funkcije premijera Norveške i generalnog sekretara NATO-a, jer je Norveška održavala određene radne odnose sa Rusijom čak i tokom najhladnijih perioda Hladnog rata. Pod različitim vladama, konzervativnim i socijaldemokratskim, uspevali smo da održavamo dijalog sa Rusijom o pitanjima granice, energetike i drugim temama. I sve je to nestalo, posebno nakon invazije punog obima."

Jedan od glavnih likova u vašoj knjizi je američki predsednik Donald Tramp. Živopisno opisujete kako je na samitu NATO-a 2018. Alijansa bila na ivici raspada, odnosno kako su Sjedinjene Države bile na ivici izlaska iz saveza. Koliko je NATO zaista bio blizu raspada i šta ga je tada spasilo?

"Postojao je stvaran rizik da Tramp napusti samit NATO-a 2018. godine. Barem nam je jasno rečeno da razmatra tu mogućnost i da su oni [Amerikanci] spakovali stvari i bili spremni da odu.

Naravno, ako predsednik SAD napusti samit NATO-a i pošalje poruku da više nije spreman da brani saveznike, onda čak i ako NATO nastavi da postoji na papiru, u stvarnosti NATO prestaje da postoji kao efikasan i kredibilan savez kolektivne odbrane.

Glavni razlog zbog kojeg smo uspeli da to izbegnemo bio je taj što su saveznici doneli jasnu odluku da više ulažu u odbranu. Postepeno smo videli da saveznici zaista sprovode tu odluku. Treba imati na umu da su, kada sam došao u NATO 2014. godine, samo Velika Britanija, Sjedinjene Države i Grčka izdvajale dva odsto BDP-a za odbranu.

Baltičke države, Norveška, Poljska, sve zemlje koje se danas graniče sa Rusijom, bile su ispod dva odsto. Danas je teško zamisliti da zemlje poput baltičkih država ili Norveške ne izdvajaju najmanje dva odsto. Ali tada, na početku mog mandata, te zemlje su bile znatno ispod cilja od dva odsto.

Činjenica da su saveznici poslednjih godina, a posebno nakon samita 2018. godine, zaista povećali izdvajanja za odbranu bila je glavni razlog zbog kojeg smo uspeli da zadržimo Sjedinjene Države u Alijansi."

Pišete i o užurbanom povlačenju Zapada iz Avganistana 2021. godine. Da li se slažete sa tvrdnjom da je to ohrabrilo Rusiju da napadne Ukrajinu ili je iza ponašanja Moskve stajalo nešto drugo?

"Verujem da su to svakako nameravali da urade. Naravno, teško je sa sigurnošću znati da li je [Avganistan] bio razlog. Ali mislim da je Rusija bila toliko usredsređena na Ukrajinu i želju da je kontroliše da povlačenje Zapada iz Avganistana nije napravilo razliku.

Pored toga, gomilanje ruskih snaga počelo je pre povlačenja. Rusija je počela značajno da povećava broj snaga duž ukrajinske granice u proleće 2021. godine. U tom trenutku Rusija nije znala da će NATO napustiti Avganistan na način na koji smo to kasnije učinili."

Jedna od tema u vašim memoarima je perspektiva članstva Ukrajine u NATO-u 2022. godine. Koliko je Ukrajina do danas napredovala ka članstvu?

"I dalje verujem da bi Evropa, NATO i Ukrajina bili bezbedniji kada bismo svi bili zajedno u NATO-u. Članstvo Ukrajine bi takođe ojačalo NATO, jer je Ukrajina pokazala impresivnu vojnu snagu zaustavljanjem ruske vojske koja ju je napala, a sada proizvodi izuzetno napredne dronove i drugo naoružanje. Ukrajina takođe ima drugu najveću aktivnu vojsku u Evropi.

Ali istovremeno je nekoliko saveznika NATO-a, uključujući neke velike države, jasno stavilo do znanja da članstvo Ukrajine u bliskoj budućnosti nije na dnevnom redu. Zato moramo da ojačamo partnerstvo sa Ukrajinom. Moramo bliže da sarađujemo sa Ukrajinom. Moramo unutar NATO-a da koordiniramo podršku Ukrajini kako bismo je približili članstvu. Uveren sam da će se to jednog dana dogoditi."

Šta je, po vašem mišljenju, navelo Švedsku i Finsku da podnesu zahtev za članstvo u NATO-u, imajući u vidu njihovu dugogodišnju politiku neutralnosti? Šta je bio glavni razlog?

"Glavni razlog bila je ruska invazija na Ukrajinu punog obima. I naravno, za obe zemlje to je predstavljalo ekstremnu promenu njihove bezbednosne orijentacije.

Švedska je bila neutralna zemlja 200 godina. To je bio deo švedskog identiteta. Finska je mnogo godina imala sporazum o prijateljstvu [YYA sporazum] sa Sovjetskim Savezom i bilo je nezamislivo da Finska postane članica NATO-a.

A onda je invazija na Ukrajinu iz temelja promenila situaciju. To takođe pokazuje da je invazija predsednika Putina na Ukrajinu bila strateški neuspeh. Eksplicitno navedeni cilj invazije bio je sprečavanje daljeg proširenja NATO-a, ne samo na Ukrajinu već i na bilo koju drugu evropsku zemlju.

Rezultat je bio upravo suprotan. Putin je postigao upravo suprotno od onoga što je želeo. Nije dobio manje NATO-a, već više NATO-a, sa Finskom i Švedskom u Alijansi, većim prisustvom NATO-a na istočnom krilu i Ukrajinom bližom EU i NATO-u nego ikada ranije.

I, naravno, kao Norvežaninu, bila mi je čast što sam bio generalni sekretar NATO-a koji ih je dočekao u Alijansi."

Kako biste opisali ukupnu promenu bezbednosnog okruženja tokom deset godina koliko ste bili generalni sekretar, od lošeg ka gorem ili na neki drugi način?

"Ono što smo videli zapravo je počelo 2014. godine, kada sam postao generalni sekretar, i predstavljalo je najozbiljnije pogoršanje bezbednosnog okruženja od Hladnog rata.

Rusija je 2014. anektirala Krim i ušla u Donbas. Tada smo videli i kako su saveznici NATO-a odgovorili najvećim jačanjem naše kolektivne odbrane u jednoj generaciji: povećana su izdvajanja za odbranu, a borbeno spremne snage NATO-a prvi put su raspoređene na istočnom krilu Alijanse, uključujući baltičke države.

Dakle, svet je postao opasniji, ali je NATO postao jači.

To je obeležilo moj mandat generalnog sekretara NATO-a. A baltičke države bile su stvarni deo te impresivne transformacije NATO-a."

(Kurir.rs/TheBalticSentinel)