ZA SVET SU BILI BROJKE, A ZA NEKOGA CEO SVET! Potresne priče preživelih otkrivaju kako su izgledali sati stravičnog masakra u Izraelu
- Tekst podseća na napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. i na to kako su pojedinačne sudbine često izgubljene iza velikih brojki.
- Posebno su izdvojena svedočenja preživelih sa festivala Nova, među njima Mazal Tazazo, koja je ranjena i satima se skrivala među telima i zapaljenim vozilima.
- Autor opisuje i herojski potez beduina Jusefa Zijadne, koji je spasao 26 mladih ljudi i odvezao ih na sigurno.
Izveštaj sa lica mesta tri godine posle napada
Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt dva miliona ljudi je samo statistika - napisao je Remark u svom delu „Crni obelisk“. Psiholozi su dokazali postojanje „psihičkog utrnuća“, jer je naš mozak evolucijom programiran da saoseća s pojedincem, dok velike brojke i milionske žrtve doživljavamo apstraktno. To je potvrdio američki psiholog Pol Slovik, s važnim zapažanjem da što je veći broj ugroženih ljudi, naša spremnost da pomognemo i naše saosećanje zapravo opadaju. Štaviše, Slovik je eksperimentima nedvosmisleno dokazao da dodavanje statističkih podataka uz ličnu priču umnogome smanjuje empatiju ispitanika.
A kako da reagujemo na 1.200 ubijenih u jednom jedinom terorističkom napadu? Naš um, naša duša nisu programirani za takve strahote. Kada bi stajali jedno do drugog i držali se za ruke, ta kolona nesrećnika bila bi dugačka od Studentskog trga do Slavije. Možemo li uopšte da pojmimo taj niz ugašenih mladosti? Oni nisu samo žrtve okorelih terorista, već i propagande. Njih i mrtve mrze samo zato što pripadaju određenoj naciji i zato što su se našli na određenoj teritoriji u pogrešno vreme. A tu je bilo više od trideset Tajlanđana, isto toliko Amerikanaca, dvadeset Ukrajinaca - skoro četiri stotine građana iz čak 52 različite države sveta, među kojima je bilo i Arapa, beduina i druza.
Svet nije video tragediju kao što je ona koja se odigrala 7. oktobra 2023. u Izraelu, ali nije video ni takva herojstva, životne priče koje će služiti kao uzor i primer u vekovima koji dolaze. Igrom slučaja, našao sam se među prvima koji su za to saznali: probudili su me pre rane zore prijatelji iz Izraela moleći me da pomognem da svet sazna o tome šta im se događa. Tada još nisu bile jasne pune razmere napada, a ja sam pomislio da se radi samo o još jednom rutinskom puškaranju i razmeni raketne vatre
Spasilac - musliman
Retko se ističe da je jedan od najvećih heroja tog dana bio Jusef Zijadna, muslimanski beduin koji je te noći dovezao grupu mladih na muzički festival Nova. Kad su ga ujutru uspaničeni klijenti pozvali u pomoć, on je bez oklevanja krenuo direktno ka mestu odakle je dopirala pucnjava. Na četrnaest sedišta uspeo je da smesti čak 26 preplašenih devojaka i mladića i da ih vožnjom kroz pustinju, van puteva, dovede na sigurno.
Ako želimo da planeta i život na njoj opstanu, moramo da prihvatimo nekoliko nespornih osnova suživota na njoj. Nema opravdanja za ubistvo nevinih tinejdžera, dece i staraca. Moja porodica je poreklom s Kosova, a mog deda-strica su na veoma surov način ubili Hrvati u Drugom svetskom ratu. Pa ipak, kada bi mi neko dao kalašnjikov i postavio preda me niz albanskih ili hrvatskih tinejdžera, po cenu svog života ne bih povukao obarač. Ne bih to učinio ni da su preda mnom Gebelsova deca. Kako je moguće da neko u toj meri uprlja svoje ruke i dušu? Čovek je čoveku zver, ali najveća zver je prema sopstvenoj duši.
U Tel Avivu je jedan veliki trg preimenovan u Trg kidnapovanih, sa ogromnim satom koji odbrojava dane, minute i sekunde od strašnog napada. Svuda po Izraelu izlepljene su fotografije mladih ljudi koji su stradali ili nestali. Nisu to fotografije samo njihovih lica, koja već sama po sebi paraju dušu, već i kadrovi iz njihovog svakodnevnog života: zagrljeni s braćom i sestrama, roditeljima, u školskim klupama. Na Trg kidnapovanih postavljen je ogroman svečani sto sa više od dve stotine praznih stolica i fotografijama mladića i devojaka koje su u tom trenutku roditelji još uvek čekali da im se vrate iz tunela zatočeništva. Napravljena je čak i replika mračnog i skučenog tunela kako bi svi mogli da osete u kakvim strašnim uslovima su ta deca boravila i gde su mučena. A onda - na tom istom mestu zgrčeni roditelji, rodbina i prijatelji godinama dežuraju dan i noć kako bi lično razgovarali s prolaznicima i kako bi se borili da se njihovi najbliži napokon vrate kući.
Jezive brojke
Propaganda je velikim delom stvar percepcije - šta to stavljamo u fokus, iz koje perspektive posmatramo i kakav je kontekst. Na primer, prema tvrdnjama Ministarstva zdravlja u Gazi, u enklavi je od tada stradalo preko 74.000 Palestinaca. Strašna brojka, veliko stradanje. Uporedimo to s ratom u Bosni i Hercegovini: za tri godine rata, prema Haškom tužilaštvu, broj žrtava je bio oko 105.000, dok je u Bosni bilo raseljeno više od 2,2 miliona ljudi (oko sto hiljada više nego što je celokupno stanovništvo Gaze). Ako se hladnokrvno gledaju brojke, rat u Bosni je bio skoro za trećinu smrtonosniji, s prosekom od 2.200 žrtava mesečno u najtežim fazama, dok je taj prosek za Gazu 2.060 žrtava. Iz ovoga bi se mogle izvući razne pouke: od toga da smo sami sebi veći neprijatelji nego najpoznatiji neprijatelji na planeti, do toga da i mediji igraju ključnu ulogu čak i u tome koliko strašno doživljavamo nečije stradanje.
Preplakao sam posetu mestu gde je održan festival Nova. Umesto razdragane omladine i glasne muzike, ceo predeo je prekriven panoima s fotografijama ubijenih mladića i devojaka. Uz njih su ispisane njihove životne priče: hrana koju su voleli, muzika koju su slušali, svedočenja prijatelja o njihovom karakteru i porodične fotografije.
Rascvetali dlan
Tu me je dočekala Mazal Tazazo, tridesetšestogodišnja Izraelka etiopskog porekla, čije sam svedočenje zabeležio. Na festival je stigla sa svoja dva prijatelja i kaže da je atmosfera tokom kobne noći bila predivna.
„Vatru su otvorili direktno na naš auto. Moje dvoje prijatelja ubijeno je na licu mesta. Izvukla sam se iz automobila puzajući kroz unakrsnu vatru i sakrila se iza vozila.“
Jedan napadač ju je sustigao i snažno udario kundakom puške u glavu. Srećom, Mazal je na vreme stavila ruku da ublaži udarac; dlan joj se rascvetao, a krv je kuljala na sve strane. Zadobila je otvorenu povredu lobanje i izgubila svest. Kad se osvestila, shvatila je da teroristi idu okolo i overavaju ranjene. Pucnjava je odjekivala posvuda.
„Obratila sam se Bogu. Osetila sam da mi kaže: ‘To je tvoje sigurno mesto’.“
Potpuno je bila oblivena krvlju, što svojom, što ubijenih prijatelja. To ju je verovatno spaslo, jer bi svako ko bi je pogledao bio ubeđen da je mrtva. Osetila je kako joj neko dotiče nogu i odlučila da bude potpuno nepomična - i to satima. Teroristi su zapalili obližnje drveće i automobile, ali Mazal je trpela gust dim i ekstremnu toplotu bez ijednog pokreta. Toliko je bila uverljiva u svojoj smrti da se još jedna devojka koja se tako u blizini skrivala strašno uplašila kad je Mazal ustala. Tada je morala da protrči kroz kišu metaka.
„Molila sam Boga da me, ako treba da poginem, metak pogodi odmah.“ Uspela je da se uvuče u jedan napušteni auto, gde se skrivala još dva sata, dok su drugi automobili goreli oko nje, a teroristi prolazili u potrazi za onima koje bi još mogli da ubiju.
„Tada sam zaista ubijena, a sada moram ponovo da se rodim“, kaže, jer su psihičke i fizičke posledice toliko teške. Najveća motivacija za borbu i oporavak je to što ima sina i žive roditelje. Na vratu je istetovirala dve ptice u letu - to njeni prijatelji sad zauvek žive s njom.
Tragedija ili statistika? Procenite sami.
K. P.
