SIMFEROPOLJ - Sasvim običan dan.
Krim je trenutno mesto od kojeg zavisi sudbina sveta. Jedni kažu da bi pripajanje tog poluostrva Rusiji moglo dovesti do trećeg svetskog rata, ili barem do drugog hladnog. Ipak, sve to ne vidi se u prestonici ove oblasti.

Bliži se referendum

U gradu je juče osvanuo prilično običan dan. Radnici su otišli na posao, đaci u škole, a mnogo ljudi moglo se videti kako šeta centralnim gradskim ulicama. Jedino što je narušavalo ovu martovsku idilu bile su grupice uniformisanih ljudi bez oružja, uglavnom kozaka, koji su stražarili kraj najvažnijih institucija - Vrhovne skupštine Autonomne Republike Krim, vlade ili zgrade ministarstava. Mir na ulicama narušavali su povremeni prolasci vojnih vozila ili patrola naoružanih vojnika.

U gradu je jasno samo jedno - bliži se referendum. Zato se na svakih nekoliko metara može videti bilbord na kojem se poručuje da se izađe na izbore i glasa za pripajanje Ruskoj Federaciji, a svuda po centru su i štandovi LDPR i Jedinstvene Rusije. Tu su, naravno, i aktivisti koji zajedno s kozacima dele propagandni materijal i objašnjavaju kako je životni standard u Rusiji bolji nego u Ukrajini.

Svi za Rusiju

- Svi mi na Krimu podržavamo Rusiju, uz nju smo, iako je to nešto što zapadni mediji ne žele da objave. Kao što objavljuju da je ovde haos na ulicama, da je Simferopolj ratna zona, a nije - kaže Ofelija, žiteljka prestonice Krima.

Mirno je, dodaje, otkako su u februaru stigli vojnici.
- Od tada niko nije povređen. Baš zato što znamo da je ovde mirno, ljuti smo na sve koji govore o haosu jer nas više strani turisti ne posećuju - kaže ona.
Priče o sukobu je plaše, dodaje Ofelija.

- Užasnuta sam. Ne želim rat. Nadam se da će sukob biti izbegnut. Ovde je većina ljudi za Rusiju, uvek je i bila. Zapad i NATO to izgleda ne žele da čuju. Do svih problema je došlo jer su nove vlasti u Kijevu odlučile da nam zabrane da govorimo ruski jezik. Medutim, ruski nije moguće zabraniti na Krimu - jasna je Ofelija. - Previše ovde, dodaje, ima Rusa.

- Neke porodice doselile su se sedamdesetih godina, ali ima i onih koji su tu mnogo duže. Mi, jednostavno, ne želimo više da živimo u državi koja bi da nam zabrani da govorimo maternji jezik - kaže Ofelija.