Saša Voroncov, ruski vojnik, proveo je pet godina u čečenskom zarobljeništvu, dve godine ga nisu ni hranili, vežbali na njemu tehniku borbe prsa u prsa, nekoliko puta pucali direktno u njega, ali nisu uspeli da ga ubiju!
Njegov pukovnik Antonije Manjšin, priča kako je tokom prvog čečenskog rata, 1995. godine, njegova vojska dobila naređenje da krene u juriš i blokira napade Čečenskih militarnih grupa u Vedenskoj klisuri.
"Tamo postoji jedno mesto Hancelak koji u prevodu sa čečenskog znači – mrtva klisura. Tamo je našu grupu čekala zaseda. Zaseda – to je sigurna smrt: vodeću i poslednju mašinu onesposobljuju i na tebe metodično pucaju sa visine. Grupa koja je pala u zasedu preživljava maksimum 20 do 25 minuta, a posle toga to mesto postaje njihova bratska grobnica. Preko radio stanice su zatražili vatrenu podršku iz vazduha, a moju jurišnu grupu su odmah poslali u pomoć. Tamo smo stigli za 15 minuta. Helikopteri su navođenim raketama vazduh-zemlja neutralisali vatrene pozicije na brdima iznad nas i na naše veliko iznenađenje grupa je skoro u potpunosti bila spasena. Nedostajao je samo Saša Voroncov", priča pukovnik.
"Počeli su da ga traže ali ga nisu našli. Počelo je da se smrkava. Pronađena je krv na stenama, ali njega nije bilo. Dogodilo se najgore, tako kontuzovanog od granate zarobili su Čečeni. Oformljen je tim za potragu i spasavanje, tražili ga tri dana po planinama, noću ulazili, čak u sela pod kontrolom neprijatelja, ali Saša nije pronađen. Otpisan je kao nestalo lice i predložen je za orden hrabrosti", dodaje Antonije.
Pet godina kasnije, u Argunskoj klisuri u Šatojskom rejonu ima naseljeni punkt Itum – Kale, a u toku blokade punkta mirni stanovnici su obavestili pukovnika da kod njih u tamnici u jami leži već 5 godina jedan ruski pripadnik specijalnih snaga.
Saša Voroncov je pet godina u toj jami vršio nuždu i živeo, spavao, a dva tri puta nedeljno su ga izvodili na rad da kopa čečenima utvrđenja. Na njemu su se uživo vežbali Čečeni i obučavali, za borbe prsa u prsa sa noževima.
“Momci, čekao sam vas 5 godina, dragi moji.”, rekao je vojnik nakon što je toliko dugo čekao na svoje drugove.
“Možete li da zamislite komandanire, krstić sam ljubio, krstio se, i molio, uzimao glinu pravio kuglice, krstio ih i jeo. Zimi sam jeo sneg. Znaš, te glinene kuglice su mi bile ukusnije od domaće pite. Blagoslovene kuglice snega su bile slađe od meda.”pričao je Saša.
Da nebi pobegao, presekli su mu tetive na nogama, nije mogao stajati, a često su se "igrali" tako što su pucali u njega.
Kažu: ” Moli se svom Bogu, ako Bog postoji on će te spasiti.” I on se molio, još uvek mi je u ušima ta molitva, jednostavne ruske duše, “Gospode Isuse, moj najdraži, Hriste moj predivni, ako Ti je srcu danas ugodno, ja ću poživeti još malo.” Zatvara oči i krsti se. Oni pritiskaju okidače ali ne dolazi do pucnja. I tako dva puta -pucanj se ne dešava. Ponovo repetiraju – Nema pucnja . Menjaju šaržere – opet ništa, menjaju automate – ništa.
U Sašu se zaljubila čečenska devojka, ona je od njega mnogo mlađa, imala je 16 godina, to je tajna duše. Ona mu je treće godine tajno noću nosila kozje mleko, spuštala kanapom u jamu i tako spašavala. Roditelji su je hvatali na delu, šibali skoro do smrti, zaključavali u ostavu. Njeno ime Aselj. Iako su je roditelji vezivali, ona je uspevala noću da to pregrize izađe kroz prozorče, pomuze kozu i donese mu mleko.
Asel je poveo sa sobom. Ona se krstila i sada joj je ime Ana, venčali su se, i rodili dvoje dečice, Ćirila i Mašu. Pukovnik priča kako su se sreli kasnije u Pećerskom manastiru i da Saša mnogo bolje izgleda.
"Najvažnija stvar koju mi je Saša na rastanku rekao kada sam ga pitao kako je preživeo sve to: “Ja sam proveo dve godine u jami i toliko sam plakao da je sva glina ispod mene bila mokra od suza. Gledao sam u zvezdano čečensko nebo iz levka moje tamnice i tražio svog spasitelja. Plakao sam kao dete, tražio svoga Boga".
(Kurir/intermagazin.rs)
