Dr. Predrag Lalević (87), hirurg i anesteziolog koji je u 16 godina s predsednikom SFRJ Josipom Brozom bio na 106 putovanja u inostranstvu detaljno opisuje poslednja četiri meseca njegova života u bolnici u Ljubljani, te kako je došlo do odluke da ga isključe s respiratora. Dogodilo se u Kliničkom centru u Ljubljani, u nedelju, 4. maj 1980.. Anesteziolog i hirurg prof. dr Predrag Lalević - jedan od specijalista u brojnom konzilijumu, koji se četiri meseca grčevito borio za život maršala Josipa Broza Tita, doživotnoga predsednika SFRJ, i jedine ličnosti odlikovane tri puta najvišim ratnim odlikovanjem, Ordenom narodnoga heroja, a koji je za tri ndelje trebalo dočeka 88. godinu - izveo je čin po kojemu će biti zasvagda spominjan u istoriji SFRJ.“U prepodnevnim satima počela je hemodijaliza. Međutim, posle izvesnog vremena, došlo je do pada krvnog pristiska koji se nije popravljao, pa je morala biti prekinuta. Svi članovi konzilijuma, dežurni lekari, te najbolje i najstručnije medicinske sestre koje su negovale predsednika, okupili su se oko kreveta. Tito se lagano gasio. Respirator je normalno radio, ali su se na EKG-u zapažale promene koje su ukazivale na skori kraj. Konačno, u 15.05 sati EKG je pokazao ravnu liniju - znak da je srce prestalo da kuca. U punoj tišini proveli smo pokraj kreveta još 15-ak minuta, a onda sam pogledao profesora Bogdana Brecelja - najstarijega u konzilijumu, koji je za dva dana trebalo da zakorači u sedamdeset i četvrtu - pokazujući mu aparate koji su i dalje zvučnim signalima pokazivali da rade, na što je on kimnuo glavom. Bio je to znak da ih isključim. Isključio sam respirator, EKG monitor, pejsmejker i elektronsku pumpu za ubrizgavanje lekova u venu. Potom smo napustili sobu i pošli da sastavimo završni izveštaj o predsednikovom lečenju i smrti”, priča Lalević za Jutarnji.
Kako ste doživeli trenutak isključivanja aparata koji su održavale Tita na životui?“Doživio sam ga kao poraz, onako kao što svaki lekar doživi smrt pacijenta, ma kako on bezizgledno bolovao. Unatoč nadljudskim naporima, koje sam s ostalim kolegama uložio brineći nad predsednikom, vrlo često po dvadeset jedan sat dnevno, dakle uz jedva tri sata sna!” odgovorio je prof. dr Lalević., koji se rodio 1927. u Peći, na Kosovu, a preci su mu iz Crne Gore, iz plemena Vasojevića.
U maju 1964., dok je u 36. godini vodio jedan od odjela u “Dragiši Mišoviću”, Lalevića je zatekao poziv da se javi u Kabinet predsednika Republike, gde mu je saopšteno da je izabran u prdsednikov lekarski tim. Posle se sastao s ađutantom predsednika, generalom Lukom Božovićem. “Pitao me koje listove čitam? Politiku i NIN, odgovorio sam.” Na to će general: “Pred polazak na put, recite ženi neka kupuje te novine i sačuva vam ih do povratka. I nakon što ih budete pročitali, sve što je u njima napisano - samo to ste videli i čuli. Ništa nemojte bležiti, osim službenih zapisa o predsednikovu zdravstvenome stanju!”Vaša putovanja s Titom, sve do odlaska, bila su pomno čuvana državna tajna...Je li bilo ljubomore među leekarima zbog vašega povlašćenog položaja?“Kad spominjete ljubomoru, u to me uverila priča koju mi je ispričao njegov poslednji ađutant, admiral Zvonko Kostić...”Onaj s fotografije koja je obišla svet, dok na sprovodu, ispred grobnice u Kući cveća, poslednji put salutira svom vrhovnom komandantu?“Da, to je bio admiral Kostić koji je jednom bio preneo predsedniku mišljenja nekih navodnih drugova koji su smatrali kako profesor Lalević više nije potreban da prati predsednika pošto je u ekipu njegovih lekara došao i anesteziolog, pa sam tako postao suvišan. Tito mu je na to uzvratio kako ga to ne zanima budući da je profesor Lalević mnoge godine uz njega, rekao je da sam napisao knjigu o anesteziji i stoga što me je dobro upoznao želi da i dalje ostanem s njim. Tu predsednikovu pohvalu primio sam s rezervom, sumnjajući u istinitost razgovora koji mi je prepričao admiral Kostić. No nakon nekoliko dana isto mi je doslovce prenela maserka Darijana Grbić, koja je to čula iz neposredne blizine.”Maserke, sestre Darijana i Radojka Grbić, govorilo se...“Naslućujem što želite da čujete od mene. Dugo se po revolveraškim listovima, a i po nekim kvaziistraživačkim knjigama beskrupuloznih pisaca provlačio ružan trač da je predsednik bio više nego intiman s maserkama Darijanom i Radojkom i da je zbog njih njegova supruga Jovanka dobivala napade ljubomore. Neprimerena izmišljotina prema čoveku respektabilnih godina kakav je bio Tito. Jednako kao što je pre toga prokuljala laž, na koju su naseli i neki ozbiljni inostrani listovi, da će se predsednik oženiti splitskom opernom pevačicom Gertrudom Munitić. Ne mogu drugo reći nego da mi je od takvih podlih i zluradih gadosti bilo mučno.”
Je li bilo i dramatičnih medicinskih zahvata?“Osim trovanja hranom u Egiptu 1964. i Titove upale pluća godinu dana potom u Bugarskoj, moja 16-godišnja briga o njegovu zdravlju protekla je bez teškoća. Ali poslednja četiri meseca života i njegovo lečenje u Ljubljani debelo su naplatili višegodišnju privilegiju udobnih putovanja. Svakodnevno uz njega kad je radni dan trajao 16, a povremeno i 40 sati, za mene koji sam se mučio s hipofunkcijom štitne žlezde, bilo je uistinu iscrpljujuće. Za uobičajenu nadoknadu hormona, ranije sam dnevno uzimao 200 mikrograma tiroksina, ali u Ljubljani sam povećao dozu na 300 mikrograma. Svedno, i dalje sam bio u hipofunkciji. Da se posve oporavim nakon predsednikove smrti trebalo mi je šest meseci.”Taj deo razgovora s Lalevićem naveo nas je na temu o početku Titova kraja.“Zbog šećerne bolesti, a nju smo skrivali od javnosti, predsednikovo zdravlje se pogoršavalo. Zato smo mu u terapiju ubacili i insulin. Povremeno mu je popuštao srčani mišić i slabila funkcija bubrega. Tegobe nisu zaustavljale Tita da bude aktivan cele 1979. i da poseti Kuvajt, Irak, Siriju, Jordan, SSSR, Alžir, Libiju, Maltu i Kubu, gde je u Havani bio upriličen skup nesvrstanih zemalja, i na kraju Rumunijuu, poslednju državu u kojoj je bio. Najviše je patio od reumatičnih bolova u nogama, zbog kojih se, dok je hodao, podupirao štapom. Na dočeku 1980. godine u vojnom lovištu u Karađorđevu postalo je očiggledno da mu je kretanje bolno, pa smo zato odlučili da Tito smestimo u ljubljanski Klinički centar, gde je stalno išao na redovne kontrole. Ljubljanski profesor Miro Košak me pozvao 2. januara uveče i rekao da moramo otići Titu u Ljubljanu. Rekao mi je da pripremim sve što će mi biti potrebno. I još da sutra ujutro dođem u vazdušnu luku u Batajnici. Jako uznemiren požurio sam u bolnicu da skupim sve što je trebalo za snimanje arterija. Takva intervencija kod loših arterija, zna biti bolna pa sam uzeo i lekove u ampulama.”
(jutarnji.hr/Foto:Jutarnji)
