Pošto je prošla faza prvobitnog šoka, Vašington je konačno počeo da planira kontra-odgovor. Bacanje 50 tona naoružanja i opreme novookupljenim "Demokratskim snagama Sirije" na severoistoku zemlje ukazuje novi američki pristup. SAD vrše pritisak na svoje savezničke jedinice da osvoje Raku za "nekoliko nedelja" uz veliku američku vazdušnu podršku, u cilju uspostavljanja "činjeničnog stanja na terenu“, da bi uticali na kasniji politički proces i federalizaciju koju je ranije predložio američki Brukings institut.
Ako se istovremeno nešto slično desi i u Iraku u regionima u kojima dominiraju suniti, stvoriće se polu-institucionalizovan autonomni prekogranični entitet koje će ubiti bilo kakve nade za oživljavanje gasovoda između Irana, Iraka i Sirije . Što je još gore, to može vaskrsnuti gasovod Katar-Turska ka Evropi, koji je bio jedan od najjačih razloga za sirijski rat, i po sredini podeliti članice ruske antiterorističke koalicije.
SAD su otkrile karte, naglo menjajući strateški fokus na Raku, jer veoma dobro shvataju da će regularna Sirijska arapska armija (SAA), ako osvoji glavni štab Islamske države, biti u stanju da nametne bilo koje postkonfliktno političko rešenje u tom regionu. Trka za osvajanje Rake između SAA i tzv. "Demokratskih snaga Sirije" (DSS) morbidno podseća na savezničku trku za Berlin pre 70 godina, pošto i Moskva i Vašington idu prema istom strateškom cilju iz odvojenih pravaca. Baš kao što je trka za Berlin bila iskorišćena u stvaranju činjeničnog stanja koje bi odredilo posleratnu "Novu Evropa", tako je i trka za Raku glavni činilac u odlučivanju kako će izgledati posleratni "Novi Bliski istok". Zbog toga SAD insistiraju da snage koje podržavaju osvoje grad u najkraćem mogućem roku.
Osvajanje Rake možda neće biti dovoljno da učvrsti položaj "DSS" i dovede ih u mogućnost da nametnu model federalizacije ostatku zemlje. Otuda i neophodnost uspostavljanja konkretne demografske situacije na terenu. Za to postoji nekoliko scenarija, ali jedan od najverovatnijih je da se veliki broj izbeglica i džihadisti u povlačenju okupe na istoku Sirije, dok će ih zapadni mediji sve predstaviti kao „sunitske izbeglice“. Njihov veliki broj u tom delu zemlje bi činio žive štitove koji bi sprečili ruske vazdušne napade, a to bi u isto vreme napravilo ogromnu demografsku promenu, uz odobravanje Vašingtona.
Ako tzv Demokratske snage sirije prve zauzmu Raku, tada bi se ove"sunitske izbeglice" mogle predati njima umesto snagama sirijske armije, što bi bio efekat sličan predaju nacista koji su se predavali Amerikancima kako ne bi pali u ruke Sovjetima. Iako DSS nisu međunarodno priznate masovna predaja džhadista i "izbeglica", uz njihovu kontrolu teritorije bi omogućilo da "Demokratske snage Sirije" de fakto postanu vlast u tom delu zemlje. To bi povećalo šanse za plan federalizacije, koji će zdušno podržati zapadni mejnstrim mediji.
Baš kao što je sovjetska vojska klevetana kao „varvarski komunisti" da bi se opravdala masovna predaja nacista Zapadu, tako će i regularna Sirijska arapska armija biti klevetana, kao što se to rad više od četiri godine. SAA će biti označena kao "nelegitimna" i "varvarska", koje nema pravo na predaju terorista ili oslobođenih taoca. Krajnji efekat će biti isti - istinski oslobađajuće sile u ratu (sovjetska armija i SAA) izgledaju kao loši momci, dok su pravi loši momci (nacisti i vehabije) prikazani kao "žrtve" oslobodioca da bi se pridobile simpatije Zapada. Mora se imati na umu da su obe situacije primeri visokog nivoa informatičkog ratovanja, koji treba da postignu konkretne geopolitičke ciljeve.
Američka nova strategija zavisi od nekoliko faktora. Prvi je da Islamska država, ako se preda DSS-u, javno proklamuje da je to učinila u cilju promovisanja "političkog rešenja" koje bi toj teritoriji doneo nivo autonomije isti ili veći od onog koji ima kurdska regionalna vlade u Iraku. Isto tako, nešto slično se mora dogoditi u istom vremenskom okviru u iračkoj provinciji Anbar (i potencijalno čak i Niniva). Tako bi se mogao stvoriti prekogranični sunitski entitet u Iraku istočno od Eufrata, i od sirisjkih pokrajina Ar-Raka, Al-Hasaka i Deir ez-Zor.
To je jedini način za SAD da se vojni poraz terorista delimično pretvori u ekonomsko-stratešku „pobedu“, i omogući stvaranje pro-američkog satelita u srcu Bliskog istoka, ojačanog geografskom bliskošću sa Saudijskom Arabijom i Katarom i učvršćen gasovodom Turska- Katar koji bi vodio preko njega.
Ovaj scenario može biti srušen ako se posle rata pojavi jaz između Kurda i Arapa u okviru "DSS". Glavni delovi ovih proameričkih snaga su kurdska IPG milicija i "Sirijska arapska koalicija", koji mogu imati različite stavove o dodeli teritorije u okviru predložene federalne strukture. Za SAD, Tursku i zalivske države bi bilo apsolutno neprihvatljivo da gasovod Katar-Turska ide kroz teritoriju pod kontrolom Kurda,tako da rešavanje tog pitanja ostaje najvažnija stvar za uspeh američkog plana.
Ako pro-američke snage zaista uspeju da zauzmu Raku, to bi značajno povećalo verovatnoću federalizacije, kao i mogućnost sukoba proameričkih DSS sa jedinicama Sirijske arapske armije. Ovo je najopasniji scenario koji može da se desi, jer bi to moglo eskalirati situaciju do mogućnosti da Vašingtonu ostvari ranije pretnje o bombardovanju snaga vernih predsedniku Asadu.
U takvoj napetoj situaciji, Rusija ne bi mogla da dozvoli da SAD bombarduju njenog višedecenijskog saveznika, tako da će Moskva i Vašington verovatno ući u veoma napet period predsedničkih pregovora kako bi se preduhitrio neki neočekivani sukob između njih. Ne izgleda kao da bilo koja strana ima apetit za takav sukob, ali je rizik od toga veliki. Sve će zavisiti od toga ko će osvojiti Raku. Ako sirijska vlada uspe u ovom enormno važnom simboličnom zadatku, nema sumnje da će se SAD sramotno povući iz srca Bliskog istoka. Ali, ako američki saveznici osvoje ovaj grad, sve će biti drugačije.
Moskva i Damask bi u tom slučaju imali mogućnost da sporazuma sa Kurdima, uz čiju podršku bi eliminisali snage DSS. Ipak to bi moglio izazvati značajno zatezanje sa SAD. Situacija da se snage pod podrškom SAD i Rusije spremaju za odlučujuću bitku za Siriju, može dovesti do nesagledivih posledica, koje niko nije očekivao.
Nastala kriza će sigurno postati najveće epsko ukrštanje snaga između Vašingtona i Moskve od mračnih dana oktobra 1962. Godine. Ipak ovaj put će verovatno SAD prve trepnuti.
(Autor: Endrju Koribko/Oriental review - priredio M. Đorđević)
