Usred užasa, krvi i anksioznosti koji su sada zahvatili Pariz, zabolela je jedna odluka kao patetično priznanje impotencije: francuske granice su bile zatvorene. Mali gest policije, koji suspenduje vekove osvajanja sloboda i pravo slobodnog kretanja, i to upravo u Francuskoj, zemlji individualnih prava.
Koliko se sećam, kontrola kretanja se u Evropi primenjivala samo tokom dva svetska rata. Najnoviji teroristički napad koji je pogodio Pariz, može u suštini, iza nasilja i straha, biti opisan kroz zatvaranje granice.
Svi mi možemo zatvoriti svoja vrata, sakriti se u našim kućama, učiniti sve da kontrolišemo sopstvenu teritoriju da bi otkrili i kaznili one koji nas napadaju, ali naši napadači su već ovde. Oni su muškarci i žene sa pasošima naše zemlje, muškarci i žene koji su odrasli ovde, ili koji su došli pomešani sa hiljadama žrtava, imigranata, koji su bežali od nasilja koja je zahvatio njihove domovine.
Ovi muškarci i žene znaju sve o Šengenu, o Evropi, o našim običajima i navikama, o mestima na koje volimo da idemo na odmor, o kafićima, restoranima, bioskopima ili plesnim dvoranama gde provodimo vikende. I oni izgledaju poput nas: oblače se i ponašaju kao mi.
Zbog toga čak ne moraju da nose maske. Niti imaju potrebu da organizuju velike poduhvate kao što je napad na Kule bliznakinje. Sve što je potrebno jeste da nabave ili kupe automat, izađu na ulicu i oduzmu život nekome ko pije kafu. Sve što je potrebno je prijatelj na aerodromu, ili malo eksploziva da mogu da se raznesu na nekom prepunom mestu.
Ovo je novi brend terorizma u koji je evoluirao ISIL, ili kako god želite da ih nazovete. To više nisu usamljeni vukovi, ali nisu ni velike organizacije. To su prilično male grupe, sa jednostavnom organizacijom, odlučne da ubiju što više ljudi i koji su u stanju da tako umru - jednostavno se pojavljuju gde god se nalazi najveći broj žrtava.
Njihov način rada smo videli u Parizu, a to je isti princip koji smo videli i ranije. Iznova smo videli istu kombinaciju. Mladi ljudi sa mitraljezima, koji ne pokrivaju svoja lica, izlaze i ubijaju svakog koga sretnu na trotoarima Pariza, su isti oni koje smo videli na plaži u Egiptu, oni koji su pucali na turiste u kupaćim kostimima u Tunisu, ili na turiste u Muzeju Bardo.
Jednostavni eksploziv koji su anonimne ruke uneleu ruski avion koji je eksplodirao iznad Sinaja je isti eksploziv koji su kamikaze nasvojim telima unele na sportski stadion u Parizu. Male grupe, brzi koraci, mrtvi i pre nego što počnu da pucaju, kao i oni koji su napali Šarli Ebdo.
U poređenju sa masivnim operacijama koje je sanjao Osama bin Laden,ovo je izuzetna evolucija terorizma. I to izuzetno opasna evolucija, jer kada je sve bilo rađeno kao kao što je Osama, kao vojni taktičar, smislio, posledice su bile nekako prepoznatljive i s njima se moglo izboriti.
Ova nova vrsta terorizma je jednostavno ogroman tok bez ikakvog fizičkog oblika, podzemna reka koja se pojavljuje i nestaje. Ona je već u našem društvu, kao što je i van njega, bez granica, lišena strukture, lišena čak i najosnovnije želje da živi i da se razmnožava.
Ovo je najopasniji oblik organizovanja na koga smo naišli, i gotovo isključivo je evropski fenomen: njegovi koreni su ovde, školovan je ovde, u evropskim školama, i na kraju, taj terorizam će ovde isprazniti svu svoju mržnju.
Verovali ili ne, Treći svetski rat je već u toku. Stvari se ubrzavaju, a Evropa je njegovo poprište. Stari kontinent, kako nas zovu, je ponovo postao najopasnije mesto na Zapadu. Moramo biti spremni na sve.
(Autor: Lucia Annunziata/ The Huffington Post - priredio M. Đorđević)
