Gospodine Šulc, vi ste bili član Evropskog parlamenta 21 godinu. Da li je za to vreme Evropska unija ikada bila u gorem stanju, kao što je to danas?
Ne, nedvosmisleno ne! Evropa još nije propala, ali situacija je zabrinjavajuća.
Na šta tačno mislite?
Evropa je osnovana kao zajednica vezana zajedničkom solidarnošću. Države članice su se složile da rade blisko i zajedno, jer su znale da smo zajedno jači. Sada doživljavamo urušavanje solidarnost, prvo delova društava, a onda i celih vlada. Istovremeno, imamo dva velika nova izazova: migracije i terorizam. Zatim, Velika Britanija razmišlja o napuštanju EU. To bi trebalo da bude dovoljan opis.
U politici EU je dugo vladala ideja da Evropa kroz krize učvršćuje svoje jedinstvo. Sada izgleda da je istina suprotna.
Mi smo u sred teškog, ideološkog sukoba koji se vodi širom celog kontinenta. Na jednoj strani su oni koji kažu da se globalni izazovi, kao što su migracije i terorizam ne mogu rešiti nacionalnim parohijalizmom. Na drugoj strani su oni koji bi želeli da vide renesansu nacionalne države.
Vi pripadate prvoj grupi, manjini?
Verujem da većina ljudi u Evropi želi da pokaže solidarnost sa izbeglicama. Videli smo ogromnu spremnosti da se pomogne. Ponekad se stiče utisak da su građani po tom pitanju mnogo napredniji nego njihove vlade.
Ako razgovarate sa ljudima iz Poljske, Danske i Francuske, njihova spremnost da pomognu izbeglicama takođe ima granice, kao i spremnost njihovih vlada.
Vlade imaju obavezu da pokažu dobar primer, posebno u periodima kriza! Umesto toga, mnogi u Evropi se sa ovim globalnim izazovom suočavaju sa mentalitetom škrtica, koji me izluđuje.
Nemačka izgleda da ponovo otkriva EU, upravo u trenutku kada se suočava sa ogromnim pritiskom velikog broja izbeglica koje se ulivaju u zemlju. Kada je fokus bio na evru i Grčkoj, nemačka vlada je imala potpuno drugačije držanje: arogantno i beskompromisno.
Nije cela vlada ...
Ko onda?
Samo oni u Nemačkoj koji su hteli da pokazuju mišiće - i koji su bili izuzetno nestrpljivi da nateraju druge da slede nemački model. Mogu zvučati cinično, ali je za Brisel i Nemačku došlo vreme da se plati za ovakvo ponašanje. Angela Merkel je učinila hrabar potez u izbegličkom pitanju...
I ona se suočava sa značajnim otporom u Briselu.
Tvrdoglavi stav nekih evropskih vlada po izbegličkom pitanju je osveta, manje usmerena na Angelu Merkel ili (vicekancelara) Sigmara Gabrijela, nego na određene ljude na Vilhelmštrase u Berlinu.
Tamo gde ministar finansija Volfgang Šojble ima svoju kancelariju.
On je, za mnoge, kontroverzna figura.
Nemački ministar finansija zahteva da naši evropski partneri poštuju pravila kao što su Pakt o stabilnosti i rastu. Šta nije u redu sa tim?
Naravno, važe pravila. Ali ako stalno insistirate samo na svom tumačenju, ne prođe dugo kad to počne da izgleda kao komandovanje. Nakon napada u Parizu, francuski predsednik Fransoa Oland ima potpuno drugačije prioritete. Francuskoj je potrebno više policije, više osoblja za brigu o bezbednosti i veći naglasak na integraciju. On kaže da je bezbednost važnija od Pakta za stabilnost.
Francuzi u velikoj meri smatraju da Nemačka sama treba da se izbori sa izbegličkom krizom. I novi poljski premijer je, nedugo posle stupanja na dužnost, rekao da je Nemačka sama izazvala izbegličku krizu.
To je evropski problem, a solidarnost je osnovna ideja evropske saradnje. Ako zemlja oseća da je vojno ugrožena i traži pomoć u vojnicima, oružju i sankcijama, onda to dobija. Kada vlade kažu da im je potreban novac iz strukturnih fondova da bi stabilizovali ekonomiju, onda to dobiju. Ali solidarnost se ne može birati.
Ipak, odluka Angele Merkel doneta krajem avgusta, da otvori granice prema Siriji je bila veoma jednostrana. Nije bilo upozorenja, niti konsultacija sa susedima Nemačke.
Svakako da je gospođa Merkel mogla da efikasnije komunicira sa Francuskom i Poljskom. U tom trenutku smo bili suočeni sa akutnom humanitarnom krizu koja je zahtevala hitnu akciju. Ali to nije suština problema. Mi svi moramo da prihvatimo optužbe da smo predugo ignorisali izbegličku krizu. Prvi put sam u oktobru 2013. govorio o Sredozemnom moru kao groblju Evrope, kada se stotine ljudi udavilo kod Lampeduse. Italijani, Maltežani, Grci i Španci su već godinama tražili pomoć. Ali niko nije mario. Odgovor je uvek bio da imamo Dablinski sporazum (koji nalaže da se sve aplikacije za azil obrađuju u zemlji u koju izbeglica prva stigne) i da Italijani treba da postupaju u skladu sa tim.
I kako možemo nagovoriti Istočnu Evropu da pokaže veću solidarnost?
U ovom trenutku, to zvuči ovako: Mi smo se obavezali da vodimo zajedničku politiku, ali onda nacionalne vlade kažu, "Mi se ne obavezujemo da..." To je dramatična situacija, jer je solidarnost osnovni princip koji se ne može shvatiti dobrovoljno. Ako imamo pravila kojih se niko ne pridržava, onda će se zajednica razdvojiti.
Među nemačkim stanovništvom ima malo razumevanja za činjenicu da Nemačka plaća najveći neto doprinos u EU (što znači da plaća više nego što joj se vrati kroz subvencije), a da istočne članice EU odbijaju da zauzvrat prihvate izbeglice .
Postoje načini da se zahteva solidarnost. Jedan primer: Nova Poljska vlada želi više sredstava EU za svoje poljoprivrednike. Srednjoročno finansijsko planiranje zahteva jednoglasnost. Oni koji žele nešto, moraće da nešto ponude za uzvrat - kao što je solidarnost u izbegličkom pitanju, na primer. Zato je srednjoročni finansijsko planiranje šansa da se vratimo na zajednički pristup.
Ili da se posvađamo. Teško da je novac najveći gorući problem. Pre nekoliko meseci, EU se dogovorila o raspodeli 160.000 izbeglica trenutno smeštenih u Grčkoj i Italiji. Do sada je međutim, samo 200 ljudi redistribuirano.
To je, nažalost, tačno. Sada imamo dve opcije: Možemo početi sa radom na centrima za prihvat u Italiji i Grčkoj, a dalje ništa - u tom slučaju će oni uskoro biti preplavljeni. Ili, možemo pokazati odgovornost i organizovati sistem distribucije koji uzima u obzir granice svake pojedinačne države članice. Migranti, sa svoje strane, moraju priznati da, iako imaju pravo na zaštitu, nemaju pravo da slobodno izaberu zemlju. Pored toga, jasno je: ne može svako da dođe do nas.
Da li su kvote moguće rešenje?
Ideja kvota je dobra, ali postoje dva problema. Prvi je jasan: sistem kvota zahteva da sve evropske zemlje budu spremne da prime izbeglice. I drugo: šta se dešava kada je kvota ispunjena? Da li bismo onda jednostavno rekli onima koji su ugroženi: "Žao mi je, ali moramo da te pošaljemo nazad?"
Ali to je upravo ono što kancelarka Merkel pregovara sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganaom: kvota sa gornjim ograničenjem.
Mi nešto potpuno drugačije pregovaramo sa Turskom. Turska daje ogroman doprinos u izbegličkom pitanju, ali ne može da nastavi sama sve da plaća. Zato sa Turskom moramo da razgovaramo o novcu.
Dogovor je, dakle, da će Turska dobiti milijarde od EU, a zauzvrat treba da zatvori svoje zapadne granice.
To nije dogovor, to je neophodnost koja koristi i Turskoj, Evropi i, pre svega, izbeglicama. Izbeglice nas koštaju previše kada dođu. Ako se poboljšaju uslovi života u Turskoj, mi stvaramo podsticaj da oni ostanu tamo i da ne daju svoje sudbine u ruke krijumčara.
Zašto bi se premijer Erdogan složio sa tim planom?
Erdogan je pristalica realpolitike. On zna da su međunarodni odnosi ne grade snagom jednostranih zahteva, već rešenjima koja su u najboljem interesu svih. Turska ima interes u postizanju sporazuma o olakšavanju viznog režima, želi da bude priznata kao sigurna zemlja porekla i da se konačno vrati u konstruktivne pregovore o pristupanju EU. Mi Evropljani smo odlučili da sve te stvari rešavamo zajedno.
Autori: Horand Knaup, Peter Muller/Der Spiegel - priredio M. Đorđević)
