Rusi nagađaju šta će im predsednik Putin reći u svom tradicionalnom novogodišnjem televizijskom obraćanju. Čak i najveći optimisti su razočarani slabim ekonomskim učinkom, za koji okrivljuju vladu premijera Medvedeva i njegov liberalni monetarni tim.
Rusi Putina vole, ali ne vole njegovo okruženje
Putin se uzdiže iznad krivice, ali je vlada manje popularana Čak je sasvim pro-Kremaljska Komsomolska pravda pozvala ministre ekonomije i finansija da podnesu ostavku ili da budu otpušteni. Ipak, postoji veoma mala šansa da će Putin poslušati ovaj savet. On je mogao da ojača svoj položaj otpuštanjem ojedinih ili svih ministara, ali je Putin tvrdoglav i neobično veran svojim kolegama.
Nijedna optužba ga nikad nije ubedila da odbaci čoveka iz svog tima. Nedavno se izvukao Serdjukov, a prošle nedelje je lider opozicije Navalni izneo teške optužbe protiv državnog pravobranioca Čajke. Putin je odbio da ga se odrekne ili pokrene nezavisnu istragu o njegovim navodnim prestupima.
Putin je stao čak i iza najomraženijeg političara Jeljcinove ere, Anatolija Čubajsa, koga zovu "ocem oligarha", koji nakon odlaska sa vlasti vodi RUSNANO, državnu korporaciju. Kada je Putin otišao u Jekaterinburg na svečano otvaranje Memorijalnog centra Borisa Jeljcina, mnogi su bili besni što vide svog predsednika među dobitnicima Jeljcinovog režima.
Možete li da zamislite da u Americi TV Foks prenosi rusku propagandu? Uvaženi reditelj Nikita Mihalkov, čvrst Putinov pristalica, u svom videu koji je videlo dva miliona ljudi, tvrdi da glavni ruski mediji, državni ili oni koje država subvencioniše imaju prozapadni i anti-ruski program. On je pozvao Putina da utvrdi svoju liniju i proteraunutrašnjeg neprijatelja, ali je državna TV odbila da emituje taj video.
Poslednja Putinova pres-konferencija je dala povod za još više kritika. Pored gore pomenutih tačaka, novinari su pitali zašto direktori državnih preduzeća imaju milione dolara godišnje plate, dok se svi ostali pozivaju da zategnu kaiš. Pitali su zašto ruska Centralna banka i dalje kupuje US obveznice i podržava dolar na račun evro. Pitali su zašto zamena uvoza ne funkcioniše, itd.
Ovo su protesti Putinovih pristalica, ljudi koji su podržali povratak Krima i ulazak u sirijski ratu. Oni su mogli da podnesu neka lišavanje, ali su uznemireni zbog Putinovog očiglednog nepotizma, i njegovih prijatelja oligarha.
Do sada su kritičari izbegavali napade na Putina, ali ovo su prve laste.Ovo tinjajuće nezadovoljstvo Putinovih pristalica može za njega biti opasnije nego hipsterska pobuna iz 2011. godine. U međuvremenu, Putin ne želi da žrtvovuje neke od nepopularnih ministara ili direktora ili prilagodi unutrašnju politiku javnim očekivanjima. Možda je on u pravu, i stvari nisu onakve kakve izgledaju, ali pravda mora da se vidi, ne samo da se sprovede.
Turska kao bolna tačka
Problem sa Turskom je još jedan izvor Putinove tuge, jer je preduzeo mnogo napora da neguje odnose sa Ankarom. Sada je sav taj trud propao, kao i višemilionski projekati, od gasovoda do turizma. To je ogroman korak unazad za ruskog predsednika.
Retorika između lidera je postala oštra, a usijane glave u Rusiji govore o oduzimanju Bosfora i Dardanela, pretvaranja Istanbula u Carigrad i o vraćanju krsta na Svetu Sofiju, dok turski predsednik preti da će zauzeti Rusiju u roku od nedelju dana - uz pomoć NATO.
Turski potez je rezultat prevelike umešanosti Ankare u Siriji, a Ergogan je mnogo investicirao u njeno nestajanje. Odnosi su zato već bili su napeti, a njih je pogoršlo Putinovo putovanje u Jerevan i njegova osuda turskog genocida nad Jermenima 1915. godine. Međutim, glavno pitanje je Sirija: da li će ona postati vazalna država pod savremenim Osmanlijama ili će ostati suverena država sa jakim vezama sa Rusijom.
Sukob između Turske i Rusije najviše koristi SAD i Izraelu. Za poslednjih pet godina, odnosi između Izraela i Turske su bili neprijateljski nastrojeni, ali u svetlu ruske pretnje, Turci su se složili da se pomire sa Izraelom. Izrael je uključena u sukob u Siriji daleko više nego što priznaje, a u Rusiji se na primer spominje da je i Izrael kupac nafte koju krijumčare Kurdi i ISIL, jer Putin njeguje dobre odnose sa Netanjahuom.
Izrael je objektivno neprijatelj saveznika Rusije Hezbolaha i Irana; želi razbijanja Sirije kako bi se održao na Golanskoj visoravni; želi somalizovanu Siriju umesto zdrave i jake. Ali Netanjahu igra oprezno uprkos njegovom osećanju nepovredivosti.
Možda je Putin u pravu; Rusiji ne treba tako jak neprijatelj kao Izrael, jer izraelski lideri mogu da kažu "Skoči, ujka Sem", a ujka Sem će pitati "Koliko visoko?" Putin nema šta da dobije od sukoba sa Izraelom; Izrael bi voleo da ide svojim putem bez borbe sa Rusima. Možda će, pre ili kasnije, izraelske i ruske vazdušne snage ući u dvoboj; ali u međuvremenu obe strane više vole da odlože taj trenutak.
Putin se nada da će Erdogan odustati od Sirije. Ovo nije lak zadatak, ali ne i nemoguć Zbog toga, Putin mora da raditi sa predsednikom Obamom - ili sledećim američkim predsednikom.
Rusija samo hoće da bude jednaka
Često se kaže da je predsednik Obama slab lider. Ne slažem se. On je lukav i sofisticiran igrač, kao i svaki advokat. Da li je odustao od mantre "Asad mora da ode"? Nije jasno. On i njegov državni sekretar Džon Keri ponekad protivreče sami sebi i svakodnevno uvode nove i neobične ideje.
Međutim, u krajnjoj liniji, Obama protiv Rusije igra po scenariju Hladnog rata, a ne postoji ništa što Putin manje želi od nove runde Hladnog rata. On nije novi sovjetski lider. Ljudi koji sanjaju o novom Staljinu računaju na pogrešnog čoveka. Putin nema velike planove o preuređivanju društva. Njegova ambicija je skromnija: Rusija želi da bude nezavisna, prosperitetna, velika, i ravnopravna sa ostalim velikim narodima kao što je bila u 19. veku.
Putinova Rusija je mnogo više zainteresovana za svoju pred-revolucionarnu prošlosti i za 19. vek uopšte. Postoji vetar nostalgije, ali za Rusiju Lava Tolstoja i Čajkovskog. Putin je naredio da se posmrtni ostaci Belih generala, filozofa, umetnika vrati i sahrane na ruskom tlu. Sovjetska i komunistička sećanja su potisnuta. Nedavno je premijer Medvedev pozvao na još jednu komemoraciju Staljinovim žrtvama. Nisam siguran da je ovo mudra politika; možda bi bilo bolje da se prošlost brine sama o sebi. Ali Putin i njegova publika su liberali starog stila, a ne socijalni reformatori. Oni ne žele da podignu zastavu pobune. Oni žele da se uklope u svet onakav kakav jeste, ali kao ravnopravni.
Problem je što postoje ljudi koji iz petnih žila žele hegemoniju i dominaciju punog spektra, i ne žele da dozvole Rusiji da ide svojim putem. Oni žele da nametnu svoja pravila, i uspostave svoje pitome vladare. Zato su veoma skromne namere Putina izazvale toliki otpor u NATO i Pentagonu, u Beloj kući i u Vestminsteru. Što je još gore, ovi ljudi već kontrolišu mejnstrim politiku mnogih zemalja, od SAD do Japana, Francuske i Švedske. Nije bitno koji od mejnstrim političara pobede na izborima, rezultat je isti.
Putinova nada (i Rusije) leži u političarima koji su izvan kontrolisanih tokova. Donald Tramp je dobar primer. Putin nije posebno zainteresovan za unutrašnju politiku i neobične predloge Trampa. To je interna stvar u SAD, a Putin se drži podalje od nje, kao da želi da se SAD klone od unutrašnjih pitanja Rusije.
Za njega je važno da Trampova Amerika neće pokušati da dominira svetom i nametne svoju agendu. Moralno pitanje o Trampovim idejama o muslimanima ili Latinosima su pitanje za američki narod. Putin i mnogi drugi strani lideri žele američko nemešanje u unutrašnje poslove.
Izgleda da je nepristojni gospodin Tramp kandidat za koga je najmanje verovatno da će pritisnuti dugme za nuklearno samoubistvo čovečanstva. Mnogo manje verovatno nego Klintonova koja bi mogla da razbije Rusiju, jer Rusi ne slave gej brakove. Zapamtite, njen lepi muž je bombardovao Beograd, jer gadni Srbi nisu dozvoljavali otcepljenje Hrvata (ili su to Albanci?)
Tramp - ili bilo koji normalan i pristojan političar koji ne prima naređenja od Gospodara Imperije se može nositi sa Putinom po klasičnim pravilima međunarodnog prava. Tramp i Putin bi pomogli da se vrati koncept suvereniteta, što bi završilo mnoge ratove. Rat u Siriji je počeo kada su Obama i Oland rekli "Asad mora da ode". Klasično pravilo je da se nijedna država ne može mešati u poslove druge suverene države.
Sa ruske tačke gledišta, rat u Siriji je pre svega rat za suverenitet i protiv položaja vazala globalne Imperije.Rusi žele da ukrase svoje jelke, požele srećan Božić i odu u crkvu sa svojim ženama i decom, bez grdnji svih Obama i Klintonovih ovoga sveta zbog nedovoljne političke korektnosti. Zato je za sve nas važno da se nadamo da će se postići mir, ovaj Božić ili sledeći.
