Doživećemo situacije u kojima mislimo da se opasnost smanjila, ali i one u kojima mislimo da nam se opasnost približava, da nas stiska. Ne očekujem brzi kraj tog sukoba, kaže nemačko-italijanski novinar Georg Maskolo.
Dojčlandfunk: Nemačka je poslala avione za izviđanje i transport goriva kao pomoć borbi protiv Islamske države. Svi akteri su jedinstveni u oceni da se terorizam ne može pobediti isključivo vojnim putem, ali poslednjih dana izgleda kao da vojna sredstva daju rezultate, što pokazuju vesti o tome da je iračka armija povratila Ramadi.
Georg Maskolo: U svakom slučaju ovih dana nam stiže niz dobrih vesti. Nikada nisam mislio da je takozvana Islamska država nepobediva, već sam se pitao zašto je toliko uspešna u Siriji i pre svega u Iraku. To je zato što tamo ima posla s potpuno disfunkcionalnom državom i armijom. Ovo što se sada dešava – vojni uspesi u Ramadiju i najava da će biti oslobođeni Faludža i Mosul – to smo prošle godine već jednom čuli od iračke vlade. Tada od toga nije bilo ništa, ali sada su načinjeni prvi uspesi. Prethodnih godina smo naučili da je nakon poraza na jednom mestu IS u stanju da zabeleži zapanjujuće uspehe na drugim mestima. Možemo se samo nadati da je ovo početak trajnog vojnog rešenja.
Da li je preterano reći da je prošao vrhunac Islamske države?
Tu bih bio oprezan jer smo s takvim procenama redovno grešili. Ne samo mi novinari nego i vlade. Američka vlada je već mnogo puta proglasila mrtvima IS i njegovu preteču Al Kaidu u Iraku i uvek se ispostavljalo da je takav optimizam preteran. Ovih dana često mislim na sjajnu rečenicu generalnog sekretara UN Bana Ki Muna, da rakete mogu ubiti teroriste, ali da samo pametna politika može pobediti terorizam. Na duže staze sve zavisi od toga da li će Iračani uspeti da postignu pomirenje s sunitskim plemenima, sa sunitskom manjinom.
Rekao bih da tu postoji zanimljiva veza vojnih i diplomatskih napora. Vojno su u borbu protiv IS umešane razne države s delimično različitim interesima: Amerika, Rusija, Iran, sunitske zemlje, Francuska, Britanija pa i Nemačka… a istovremeno svi učestvuju u pregovorima u Beču. Kakvi su tamo izgledi na uspeh?
Dobra vest je što se pregovara prvi put nakon toliko godina. Nažalost se pregovori moraju uzeti s dozom skepse jer za stolom sede oni koji imaju sasvim različite planove za region. Bivši šef CIA Dejvid Petreus je, s pravom, nazvao Siriju geopolitičkim Černobiljem. Ali može biti da su svi prepoznali da se stanje u Siriji u toj meri otrglo kontroli da je u interesu svih da se pobrinu makar za minimum stabilnosti. Ništa manje važna je Libija gde takozvana Islamska država pokušava da se etablira. Vidimo nešto slično u Maliju. Rekao bih da se dešava maltene buđenje međunarodne zajednice koja prepoznaje da su takve pale države (failed states) neverovatna opasnost i da se diplomatski mora preduzeti sve kako islamistički teroristi ne bi zauzeli još već delove sveta.
Koliku ulogu ima politička budućnost sirijskog predsednika Asada? Jedni bi ga zadržali, drugi bi slobodne izbore, treći bi da Asad zauvek ode… Da li je moguće načiniti napredak ukoliko nema konsenzusa o tom pitanju?
U svakom slučaju sam uveren da demokratija može da uspe ako ima demokrata. Asad sigurno nije iz te priče. Ipak, mislim da sa američke i evropske strane postoji određeno popuštanje kada je u pitanju Asad. Smatra se da se ne sme uništiti svaka forma državne strukture pre nego što se pronađe novo rešenje za Siriju. To podrazumeva da se u rešenje mora uključiti i sadašnji režim. S druge strane, ne mogu da zamislim trajno rešenje koje bi podrazumevalo ostanak Asada na vlasti.
Teror je u međuvremenu stigao i u Evropu, i to od ruke mladića koji su u Evropi rasli. I stručnjaci za bezbednost kažu da politika mora uraditi mnogo više kako se ti mladi muslimani ne bi radikalizovali. U Nemačkoj vidimo tek naznake takve politike. Koliko hitno treba delati?
Savezni ured za kriminalistiku (BKA) je ove godine svoje jesenje zasedanje posvetio isključivo toj temi. I tu se spoznaja polako probija. Prvi put imamo posla s tako nečim. Doduše, nije novost da se mladi ljudi odrasli u našem društvu priključuju takvim radikalima i bore za terorističke organizacije. Ali fenomen je ranije pogađao desetine, možda stotine, a danas pogađa hiljade ljudi. Nemoguće je nadgledati toliko njih, tako da i bezbednosne službe poručuju – ne ostavljajte nas same. Potrebna nam je sasvim druga vrsta prevencije. Treba da sprečimo da ljudi uopšte upadnu u taj krug i odu u Siriju ili Irak. To je suština borbe protiv terorizma. Predsednik BKA traži nacionalni plan prevencije koji nažalost još ne postoji.To će biti odlučujuće i zbog još jednog razloga: ovih dana diskutujemo o tome da li s izbegličkom strujom kod nas stižu i teroristi. U pojedinim slučajevima je to nažalost bilo tako. Ali brzo zaboravljamo da smo ranije dozvoljavali da desetine hiljada ljudi odlaze u pogođeni region. To znači da smo izvozili terorizam. Za nas je novost kada se ljudi opasani eksplozivom dignu u vazduh ispred francuskog nacionalnog stadiona. Za ljude u Iraku i Siriji je to već mnogo godina svakodnevica, a često su kod njih upravo Evropljani atentatori samoubice i ubice.
Nedavno ste napisali da će borba protiv fanatika biti duga i da neće imati jasan kraj, pobednike i poražene već samo još više nevinih žrtava. To je prilično pesimistična slika, zar nemate malo optimizma za nas?
Ne, nemam. Podsećam da s ovom pretnjom već dugo živimo, najkasnije od 2000. godine, a za sve vidno od 2001. Od tada je bilo mnogo situacija u kojima smo precenili opasnost. To je tada bilo pogrešno, a verujem da je i danas pogrešno. Jednako su tako postojale i situacije u kojima smo potcenili opasnost. Ali ne treba misliti da je ovo fenomen s kojim ćemo se brzo izboriti, čak i ako takozvana Islamska država u Iraku i Siriji bude pobeđena ili potisnuta.
Talas religioznog terorizma traje više od 15 godina i nema naznaka da će se uskoro okončati. Doživećemo situacije u kojima mislimo da se opasnost smanjila, ali i one u kojima mislimo da nam se opasnost približava, da nas stiska. Ne očekujem brzi kraj tog sukoba.
