Otkako je kriza oko Sirije ušla u novu kritičnu fazu zbog ruske intervencije, upalile su se ozbiljne crvene lampice za opštu opasnost, zbog najave udružene invazije Turske i Saudijske Arabije. Otuda sve češće pitanje šta će uraditi američki predsednik! Hoće li, na kraju, doći do nekog dogovora između Vašingtona i Moskve.
Obuzdavanje Erdogana
S kapricioznim i nepredvidivim liderima kakvi su, kako to tumače i u Americi, turski predsednik Erdogan i saudijski princ Muhamed bin Salman nikad se ne zna. Hoće li, dakle, zbog toga i zbog sveopšteg globalnog interesa Barak Obama pružiti ruku Vladimiru Putinu. Jer, radi se o sprečavanju jednog, moguće velikog rata. Ne, nije to nikakvo preterivanje!
Da se nešto događa iza scene kada je reč o mogućem američko-ruskom dogovoru, potvrđuje i privremeno ignorisanje “spremnosti” Ankare i Rijada da izvrše napade unutar sirijske teritorije. Jordan, najodaniji američki saveznik, takođe tvrdi da ne želi biti deo tursko-saudijske koalicije protiv rusko-sirijsko-(iranske) ako sve to ne predvodi Amerika. Treba, znači, prvo dovesti Erdogana u red i podsetiti ga da se odluke donose u Vašingtonu, a ne u Ankari.
Nekad je, u više sekularnoj Turskoj, američka reč značila skoro neupitnu komandu, pa i punu kontrolu nad vojskom najvažnijeg NATO saveznika. Sada je neslaganje Ankare i Vašingtona oko Sirije i kurdskog pitanja - više od retoričkog.
- Nema govora da će turska armija prestati sa bombardovanjem kurdskih boraca unutar Sirije - poručio je nedavno Erdoan. A bio je i neprijatno dvosmislen.
“O, Ameriko! Ti nisi rekla "da" zoni zabranjenih letova. Sada ruski avioni divlje lete, i hiljade, i desetine hiljada žrtava umiru u Siriji“, izgovorio je turski lider u epskom stilu, upućujući još jedno uznemirujuće pitanje Vašingtonu: “Zar mi nismo bili koalicione snage? Zar nismo trebali da delujemo zajedno?”
Erdogan odavno nije manje oštar ni prema UN-u, gde je turski ambasador, u retko viđenoj diplomatskoj praksi u Njujorku, članove Saveta bezbednosti dodatno uveravao u stavove svoje vlade. Turci odavno optužuju Ruse i za ratne zločine u Siriji.
Ali, kako stručnjaci, bez političke uspaljenosti, stvarno vide sledeći Obamin potez oko Rusije kad je Bliski istok u pitanju? Egipćanin Ahmed Fathia, glavni urednik “American TV News”, jer krajem prošle godine tačno predvideo da će barel nafte spasti na bagatelnih 20 dolara.
- Osim Kube i Irana, Obama će pre odlaska iz Bele kuće u svoju zaostavštinu pokušati da uvrsti i bar neko izmirenje s Putinom; mir je potreban svima i bez njega neće biti ni rešenja za Siriju - rekao je Fathi.
- Ali, treba biti oprezan s Putinovim egom - upozorio je, jer je “Putinov um još enigma za Zapad”.
Obama sigurno neće podržati nikakvu zonu zabrane letova, kako je to bilo u Libiji, na nagovor Sarkozija pre pet godina, jer se njegova doktrina i sastoji u tome da okonča stare, a ne da počinje nove ratove. Zato od ovog američkog predsjednika treba očekivati nekakav uspeh s Putinom.
Bez obzira na sve, Amerika nikad nije bila jača. A Putin je, kaže Fathia , itekako svestan da ova Rusija, sada nije vojno tako jaka, kao što je bio Sovjetski savez. Iza Amerike je pak, prazno čak osam mesta kada je oružana moć u pitanju.
Ironično, jedina pretnja opšoj globalnoj dominaciji SAD u budućnosti nisu ni Rusija ni Kina, već - verovali ili ne - zastarela infrastruktura i putevi koji su gori nego u Nemačkoj ili Japanu. SAD su tek na 27. mjestu u svetu po putnoj i transportnoj mreži, kako je to priznao potpredsjednik Džo Bajden, govoreći da jedino to može ugroziti Ameriku. Ali, rekao je: “Mi (Amerikanci) već posedujemo 21. vek”.
Putin će, kako stvari stoje, prihvatiti Obaminu ispruženu ruku. Recimo, da pored ostalog, ruski predsednik želi da opet vidi svoju zemlju u G-8, a o sankcijama o kojima hoće razgovarati da i ne govorimo.
Mnogo je razloga i zašto Vašington ubrzano radi na toj strategiji: valja na pravi način pripremiti Iran na ekonomskom i političkom planu. I pobrinuti se gde će Teheran trošiti svoje tek oslobođene milijarde dolara, a da to ne budu samo ruske rakete i Suhoj-30 lovački avioni.
Na kraju, Erdoganova frustracija ne sme prijeći crvenu liniju, upadajući u bliskoistočni živi pesak. Obamin uspeh s eventualnim vraćanjem omekšanog Putina na globalnu scenu imao bi i nekoliko veoma pozitivnih efekata na zapadni Balkan.
