Bez obzira da li klizimo ili ne ka "Novom hladnom ratu", kako tvrdi ruski premijer Dmitrij Medvedev, sigurno je da je svet ušao u period eskalacije provokacija, a Kina, Rusija, SAD, i druge velike sile testiraju jedna drugu kroz seriju vojnih pretnji. Iako se obično drže ispod nivoa oružane borbe, ovi postupci, poput raspoređivanja bombardera ili brodova unutar ili nadomak teritorije rivala, izgradnje novih vojnih baza na spornim lokacijama, agresivnih vojnih manevara,i drugog, prirodno pozivaju kontramere i povećavaju rizik od rata.
Provokacije se dešavaju na više frontova istovremeno. U Aziji, SAD, Kina, Japan i druge sile su uključene u pojačano pokazivanje snage oko kontrole nad spornim ostrvima i u Istočnokineskom i Južnokineskom moru. U Evropi, Rusija nastoji da proširi svoju prevlast nad istočnom Ukrajinom, dok Sjedinjene Države i njeni NATO saveznici jačaju svoje snage na granicama Rusije.
Na Bliskom istoku, brojne zemlje, uključujući SAD, Rusiju, Tursku, Iran i Saudijsku Arabiju su ušli u trku za geopolitičke dobiti usred krvavih ruševina Sirije. ("Prekid neprijateljstava", sporazum koji su nedavno ispregovarali državni sekretar SAD Džona Keri i ruski kolega Sergej Lavrovim, može ublažiti ovo takmičenje, ali ostale uključene strane ne pokazuju sklonost da smanje svoje učešće).
Svaka od ovih zemalja ima svoje razloge za ovakve postupke. Kina sa svojom rastućom moći, nastoji da povrati svoj istorijski status regionalnog hegemona, koji uključuje testiranje odlučnosti Amerike da zadrži svoj status kao trenutni hegemon. Rusija, bivša supersila, ima za cilj da preokrene zadiranje zapadnih sila na svoju periferiju i povrati svoj prevlast nad područjima koji su nekad pripadali Sovjetskom Savezu, što neminovno podrazumeva sukobe sa NATO i njegovim novim članicama u istočnoj Evropi.
Sjedinjene Države, i dalje jedina supersila na svetu, ali oslabljena neuspelim ratovima u Iraku i Avganistanu, nastoje da odbiju bilo kakva osporavanje svoje globalne prevlasti. Dileme Vašingtona dodatno komplikuje kampanja za predsedničke izbore 2016, gde i republikanski kandidati i demokrata Hilari Klinton pozivaju predsednika Obamu da se ponaša aktivnije pri rešavanju ovih izazova.
Iako nijedan od ovih aktera, kod kuće ili u inostranstvu, ne želi da izazove pravi rat, svi traže da se pokaže "odlučnost" i "čvrstina" kratkim vojnim angažovanjem. Ovo nadmetanje za političku i psihološku prednost ima različite oblike. U Istočnokineskom moru, Kina je proglasila "zonu vazdušne odbrane" nad grupom nenaseljenih ostrva (koje oni zove Djaoju) i zapretila vojnom akcijom protiv aviona koji ulaze u zonu bez identifikacije kod kineskih organa. Kao odgovor, Sjedinjene Države su tamo poslale nuklearni bombarder B-52 bez znanja kineske vlasti.
Kineski i japanski ratni brodovi takođe učestvuju u skoro svakodnevnim susretima i pokazivanju snage u vodama oko tih ostrva. U Južnokineskom moru, Kinezi su izgradili jake vojne instalacije na veštačkim ostrvima koje su napravili; kao odgovor, Sjedinjene Države su u neposrednoj blizini rasporedile raketne razarače. Osim toga, Obamina administracija je osnovala novu mornaričku bazu u severnoj Australiji i pojačala svoje vojne veze sa Filipinima, gde pokušava da se vrati u nekadašnju ogromnu vojnu bazu koju su napustili 1992.
U Evropi, borbeni avioni NATO-a i Rusije igraju mačke i miša u međunarodnom vazdušnom prostoru još od početka ukrajinske krize, za sada bez pucnjave.I Rusija i NATO su povećali svoju sposobnost za sprovođenje vojnih operacija u Ukrajini i okolnim područjima - a njihovi potezi šalju signal koliko su spremni za stvarnu borbu. Ovo upadljivo paradiranje vojnih sposobnosti je eskaliralo do novih nivoa u poslednjih nekoliko nedelja, sa odlukama NATO-a i SAD da prošire svoje borbene sposobnosti u Istočnoj Evropi. Inicijativa NATO će uključivati rotaciju borbenih snaga u centralnoj i istočnoj Evropi, vojne vežbe i pripreme za moguću borbu.
Čvrsto u nameri da pokažu da neće biti zastrašeno ovim potezima, ministarstvo odbrane Rusije je 8. februara svoje trupe u centralnim i južnim vojnim okruzima -područje koje obuhvata deo granice sa istočnom Ukrajinom- stavilo u punu borbenu gotovost. Neki analitičari posmatraju ovu akciju kao pripremu za moguću intervenciju u Ukrajini ako pobunjeničke snage tamo pokrenuli novu ofanzivu u proleće; drugi ga vide kao upozorenje u Turskoj, ako oni preduzmu dodatne mere protiv ruskih snaga u Siriji.
Gde sve ovo vodi sada niko ne može da proceni. U ovom trenutku, sve što se može reći je da je učestalost i agresivnost ovih provokacija u porastu, da svaka strana veruje da je neophodno da odgovori na postupke svog rivala sa protivmerama i još većim žarom i smelošću. Istorija pokazuje da je takvo ponašanje teži da stvori atmosferu sve veće napetosti i sumnje, gde jedna provokacija previše može dovesti do krize, panike, greške u proračunu, i pribegavanju oružju - tačno po scenariju koji je doveo do izbijanja Prvog svetskog rata, pre nešto više od 100 godina.
Ako je ovo rezultat koji treba izbegavati, sve uključene strane treba da preduzmu korake da smanje rizik od nenamerne eskalacije. Na primer, Obamina administracija treba da preispita svoje odluke o jačanju borbene sposobnosti SAD na periferiji Rusije, odluke da pošalje bombardere B-52 u kineski vazdušni prostor, i odluke da rasporedi ratne brodove u sporne vode. A ostale strane takođe treba da preduzmu recipročne mere. Državni sekretar Keri treba da deluje po primeru prekida vatre u Siriji i da se angažuje u intenzivnom dijalogu sa svojim ruskim i kineskim kolegama da bi se smanjile tenzije. 
Nesuglasice će ostati na mnogim pitanjima, ali one ne moraju biti praćene pumpanjem i pokazivanjem mišića, čiji je jedini ishod može biti još više nesiguran i opasan svet.
(The Nation - priredio M. Đorđević)
