Angela Merkel je nedeljama pokušavala da spreči zatvaranje Balkanske rute, tvrdeći da Evropa ne može da ostavi Grčku da se sama nosi sa nekoliko desetina hiljada očajnih Sirijaca. Najavu austrijskog kancelara Vernera Fajmana da će njegova zemlja svaki dan prihvatiti samo ograničen broj azilanata svaki dan, što je dovelo do zatvaranja granica na Balkanu, Merkelova je dočekala sa negodovanjem. Austrijsku politiku je međutim podržao i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, koji je ranije prema Merkel prilikom susreta pokazivao veliku poniznost. Tusk je na Tviteru zahvalio zemljama Balkana zbog zatvaranja granica, i time joj zadao udarac iz zasede.
To je još jedan incident koji pokazuje gubitak moći Angele Merkel, koja je posle krize evrozone postala najmoćniji lider u Evropi. 
Merkelova je ostala verna svojim uverenjima i izdržala domaći pritisak - pre svega bavarske saveznice Hrišćansko socijalne unije (CSU), kao i pritisak Austrije i Mađarske. Pošto se u nedelju održavaju važni izbori u nemčkim državama, takođe se opire i protivnicima njene izbegličke poliitke iz svoje stranke CDU. Ali ono što njeni ljudi opisuju kao čestitost karaktera, ostatak Evrope gleda drugačije, i smatra da ona želi da proširi trošak svoje plemenitosti na celu Evropsku unij. Ograde koje su izgrađene da sprečavaju izbeglice su ujedno postale i simbol otpora politici Nemačke.
Takođe, ista ta Merkelova koja je paradirala svojom moralnom hrabrošću kritikujući bodljikave žice i zatvaranje granica, se ipak pokazala spremna da zavisi od dobre volje turske vlade koja korak po korak pretvara Tursku u diktaturu. Ništa ne otkriva Merkelino licemerje bolje od njene kritike zatvaranja balkanske rute, jer Nemačka od toga ima najveću korist, pošto joj sada dnevno dolazi samo nekoliko stotina imigranata. Ali, pošto je to je rezultat politike nametnute od strane njenih političkih protivnika, na Evropskom samitu u ponedeljak ona je odbila da potpiše završno saopštenje, u kome se Balkanska ruta proglašava zatvorenom. Merkel bi na taj način javno priznala svoj neuspeh, i to je učinila tek kada je posle velikih diplomatskih prepirki formulacija izmenjena, i kada je glasila da je ”vanredni tok migranata duž trase Zapadnog Balkana sada završen." To je zvučalo kao da je neka viša sila zaustavila migrante na njihovom putu, a zauzvrat, u zamenu pristanak na ovakvu rečenicu, istočnoevropske članice EU su dobile garanciju da više neće dobijati zahteve da prihvate izbeglice - ni iz Grčke, ni iz Turske. To za Merkelovu niko nije pozitivan rezultat.
Ona nastavlja da insistira da zatvaranje granica ne može da reši izbegličku krizu izbeglica, i polaže nade na dogovor sa Turskom. Diplomatska ofanziva i sastanak EU-Turska nije međutim impresionirao mnoge članice, a kada je turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu izneo potpuno novi predlog, među prisutnim zvaničnicima iz zemalja članica su počele da kruže glasine da Merkelova pokušava da prevari EU, i da je glavni autor izmenjenog turskog predloga njen savetnik za evropske poslove Uve Korsepius. Merkelova je oštro demantovala ove tračeve, ali je i taj incident pokazao koliko u EU postoji duboko nepoverenje prema Nemačkoj.
Međutim, nejasno je da li će bilo kakav dogovor sa Turskom ikada biti realizovan, jer je za to Merkelovoj potrebno poverenje evropskih partnera, koje se poslednjih nekoliko meseci urušava. Francuski predsednik Oland se uzdržao od otvorenog odbijanja turskog predloga na samitu u Briselu, samo zato jer je želeo da spreči otvoreni raskid sa Merkelovom. Za Francusku, međutim, ukidanje viza za Tursku već ovog leta ne dolazi u obzir, jer je do sada Turska ispunila samo polovinu od 72 uslova koji je Brisel tražio za ukidanje viznog režima. Ankara, na primer, i dalje tvrdoglavo odbija da prizna pasoše Kipra, koji je član Evropske unije. Osim toga, samo putnici sa biometrijskim pasošima mogu da uđu u EU bez vize, a Turska, tek treba da proizvede putne isprave koje ispunjavaju stroge kriterijume EU.
Ubrzanje pristupnih pregovora Turske je još kontroverznije od pitanja viza. Kipar se kategorički protivi otvaranju dodatnih pregovaračkih poglavlja, jer je severni deo tog ostrva Turska okupirala 1974. godine, a Ankara ne priznaje Republiku Kipar kao suverenu zemlje.
Takođe, osnovni element dogovora sa Turskom je pravno upitan. Zato mnogi mnogi od nemačkih partnera u EU vide Merkelin diplomatski ples sa Turskom kao zabludu i voleli bi da vide njen pad.
Ona je verovala da će bi i druge zemlje sledile primer Nemačke ako ona prihvati izbeglice i pokaže velikodušnost, ali se ta ideja pokazala kao potpuno apsurdna. Takođe, kada je Nemačka otvorila granice za izbeglice zarobljene u Budimpešti prošlog septembra, Merkelova je bila na vrhuncu svoje moći. Ali u Evropi su njeni zahtevi za štednjom već okrenuli mnoge zemlje protiv nje - i onda je ona još počela da nameće svoje principe za izbegličku politiku.
Merkelova nije dovoljno brzo shvatila koliko malo izbeglica je Evropa spremna da prihvati. Cena njene politike nije samo uspon nove desničarske populističke partije u Nemačkoj, i podele i nezadovoljstvo u nemačkom društvu, već i razjedinjavanje Evropske unije.
(Der Spiegel - priredio M: Đorđević)
