Sukob Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha tinja od 1994. Godine. Može izgledati da to područje ima ograničen značaj, ali Kavkaz ima veliku stratešku vrednost za okolne sile kao što su Rusija, Turska i Iran
Kavkaz je i strateški važan i nestabilan. Severni ili Visoki Kavkaz je pod ruskom kontrolom, ali on uključuje muslimanske regione kao što su Čečenija i Dagestan, gde je stabilnost relativan pojam. Južni Kavkaz se sastoji od bivših sovjetskih republika, nezavisnih od pada Sovjetskog Saveza. Jermenija je najstarija hrišćanska država. Azerbejdžan je muslimanska zemlja u kojoj većinu čine šiiti, a većina Azera (turski narod) živi u severozapadnom Iranu. Gruzija, koja je ušla u rat sa Rusijom u 2008. godine je takođe hrišćanska.
Granice ovih zemalja su po svojoj prirodi proizvoljne, koje su najpre odredili careva, a one su zatim više puta menjane od strane Sovjeta, i one sу napravljene da bi oko njih izbijale borbe. Ratovi mogu trajati veoma dugo, jer teren pobedu čini vrlo teškom. Ovo se posebno odnosi sa pomenute tri države i mnoštvo klanova koji u njima žive. 
Kavkaz je važan iz strateških razloga. On Turskoj i Iranu blokira pristup srcu Rusije. Od sovjetskog povlačenja u regionu su prisutne tradicionalne unutrašnje razmirice, ali spoljne sile su takođe vršile manipulaciju i nastojale da prošire svoj uticaj. Turci imaju dugogodišnji spor sa Jermenima po pitanju genocida a vreme Prvog svetskog rata. Iranci bezuspešno nastoje da povećaju svoj uticaj u vrlo sekularnom Azerbejdžanu. Rusija je ratovala sa Gruzijom zbog Južne Osetije i Abhazije.
Sjedinjene Države su podržavale Gruziju pre rata sa Rusijom 2008. godine, ali nisu mogle da na vreme blokiraju ruske akcije. SAD se preotive i bliskim vezama Jermenije sa Rusijom, a iako napadaju politiku ljudskih prava u Azerbejdžanu, koriste njihovu infrastrukturu za vojne potrebe u Avganistanu. 
Svaka velika sila ima svoje strateške interese u regionu. Za Rusiju, kontrola Visokog Kavkaza strateški imperativ. Kako bi osigurala bezbednost na severu gde su Čečenija i Dagestan, Rusija mora da drži jug u ravnoteži i suprotstavi se turskom, iranskom - i iznad svega američkom uticaju.
Za Irance, Azerbejdžan je pretnja i prilika. Pretnja jer se može koristiti kao baza protiv Irana.
Za Tursku, Jermenija je neprijatelj sa kojim se ne može postići sporazum po uslovima Ankare, a podrška Rusije znači da Turska ne može da potkopa režimi u Jerevanu. Zato su za Tursku postali iuzetno važni odnosi sa Azerbejdžanom, sa kojima deli etničku i jezičku bliskost.
Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, ako žele da nastave sa strategijom obuzdavanja Rusije, oni je moraju proširiti na region Kaspijskog mora.
Značaj regiona zato može postati vitalan, a naročito značaj Gruzije i Azerbejdžana, jedine zemlje koja se graniči sa Iranom i Rusijom.
Kada je sukob obnovljen, Turska je brzo skočila i dala podšku Azerbejdžanu. Rusija se odmah ponudila da posreduje i da se opet pokaže kao stabilizujuća sila.U međuvremenu, Sjedinjene Države stoje u senci i izdaju saopštenja puna fraza. Međutim, ovaj sukob može usisati Rusiju, Tursku, Iran i Sjedinjene Državame, što je razlog da se ova situacija shvati vrlo ozbiljno, jer tekući sukob je mnogo više od uobičajenog nastavka nasilja niskog nivoa, koji se često dešavao u proleće, kada se sneg otopi.
Azerbejdžanska strana je imala više razloga da prekine primirje, jer je kao gubitniška strana u sukobu od 1990. izgubila skoro sedminu (ili oko 13,6 posto) svoje de jure teritorije.
Najviše pažnje pobuđuje to što su oba predsednika, i Ilham Alijev i Serž Sargsjan, u vreme početka novog sukoba bili u Vašingtonu na nuklearnom samitu predsednika Obame. Obojica su imali ozbiljne razgovore sa visokim zvaničnicima SAD, kao što su državni sekretar Džon Keri i potpredsednik Džozef Bajdena. Međutim, ni američka vlada nije bila u stanju da organizuje bilateralni sastanak između lidera Jermenije i Azerbajdžana.
To naravno, dovodi do spekulacija zašto su borbe počele u ovom trenutku. Jedna od teza je da je Moskva možda nekako uspela da isprovocira sukobe kako bi diskreditovala ugled SAD kao mirotvorca. Prema ovom scenariju, predsednik Vladimir Putin bi onda intervenisao kao pravi mirotvorac i zahtevao mirovni sporazum koji uključuje ruske mirovne snage na terenu.
Problem sa ovom teorijom je to što Rusija, iako je najvažniji sekundarni akter u sukobu oko Karabaha, ne kontroliše situaciju na terenu i nije dovoljno moćna da natera jermenske ili azerbejdžanske vojne snage da rade šta ona naredi. Sposobnost Rusije da se oblikuje događaje je verovatno manja nego što izgleda.
Verovatnije je da jedna od dve strane u sukobu-a najverovatnije azerbejdžanska strana, ima jači interes za nastavak neprijateljstava i da pokušava da izmeni situaciju u svoju korist ograničenom vojnom kampanjom.
Opasnost je ta da vojne akcije u ovom trenutku mogu lako eskalirati i izmaći kontroli, zbog nepredvidljivog okruženja kombinovanog sa mačo političkom kulturom u kojoj se kompromis vidi kao znak slabosti. 
Azerbajdžan se može nadati da se Rusija neće mešati u sukob ako se borbe ne prošire izvan granica Nagorno Karabaha. U slučaju sukoba sa Rusijom, Azerbejdžan je osuđena da bude poražen, ali je rizik od prelaska sukoba u regionalni rat u pune skale veoma visok.
Među glavnim geopolitičkih igrača, nastavak sukoba je najviše štetan za Rusiju, koja je garant mira u južnom Kavkazu i svog saveznika Jermenije. U slučaju rata između Jermenije i Azerbejdžana, Rusija mora da pomogne Jermeniji ako to ona zahteva. Međutim, u poslednjih nekoliko godina, Rusija je pokušala da se približi Azerbejdžanu u tolikoj meri da je počela da ga snabdeva oružjem. Rat bi značio kolaps arhitekture odnosa u regionu koji je Rusija mukotrpno gradil.
Na teritoriji Jermenije se nalaze ruske vojne baze. U slučaju eskalacije rata, Rusija može biti uključena, što takođe nije u njenom interesu jer je već upletena u sukobe u Siriji i Ukrajini. U tom slučaju, Rusija bi bila primorana da okonča aktivnu politiku u Siriji.
Turska, kao regionalni igrač može imati neku korist od sukoba na istoku, pre svega da bi prisilila Rusiju da smanji svoju pažnju na Siriju, što bi ojačalo položaj Ankare. Pored toga, kada bi Azerbajdžan krenuo u rat, podrio bi svoje odnose sa Rusijom, što znači da bi bez obzira na ishod rata, završio sa jakim vezama sa Turskom.
U isto vreme, ako se rat ode van granica Karabaha, to nosi rizik za Tursku, koja će morati da počne sa pružanjem značajne pomoć Azerbejdžanu. S obzirom na građanski rat u kurdskim oblastima u samoj Turskoj, to će oslabiti pažnju Turske na Siriju.
Jedina zemlja koja može biti zainteresovana za odmrzavanje sukoba u Nagorno-Karabahu, i njegovo pretvaranje u totalni rata, koji može uvući Rusiju i Tursku su Sjedinjene Države.
Krvavi sukob u neposrednoj blizini ruskih granica je najbolja stvar da se oslabi ulogu i Turske i Rusije u Siriji, i dobiju mogućnost da se u potpunosti iskoristi kurdski faktor.
Ako bi Rusija podržala Jermeniju, Sjedinjene Države će konačno moći da dobiju kontrolu nad Azerbejdžanom. Ako Rusija ne podrži Jermeniju, ona će to koristiti kao argument za preorijentaciju zemlje prema Sjedinjenim Državama. Za razliku od Turske, SAD imaju interakciju sa obe strane u sukobu i u svakom slučaju neće ostati gubitnik.
(priredio M. Đorđević)
