"Tokom proteklih nekoliko nedelja Davutoglu je postajalo sve zabrinutiji zbog "talasanja" van svoje pozicije. On je imao pravo da bude frustriran. Krajem aprila njegov uticaj na svoju AK partiju je oslabljen, kada su partijski šefovi odlučili da ga spreče u postavljanju pokrajinskih funkcionera. Davutoglu je bio, naravno, predsednik vlade i šef vladajuće AK partije samo na papiru. Pravi prvi čovek sedi u predsedničkoj palati od 1.000 soba sa pogledom na Ankaru. Predsednik Turske je trebalo da bude uglavnom ceremonijalna funkcija, ali pošto je radio sa Redžepom Tajipom Erdoganom najmanje jednu deceniju, da li je Davutoglu zaista mislio da je sve sem piona?", pita se Korteveg.
"Možda se Erdogan uplašio "dvorskog udara". Kao pravi, samozvani sultan, Erdogan brine o potencijalnim izazivačima. Njegovo energično slamanje medijima je pokušaj da se uguše kritike i suprotno mišljenje. Njegov fokus na pokret Gulen je podstaknut uverenjem da postoji zavera kako bi ga oborili. A sada izgleda da je okrenuo pogled ka svom okruženju. Kao bivši ministar spoljnih poslova Davutoglu je izgradio jaku međunarodnu mrežu. Evropskim liderima se su se dopadali umereni, cerebralni govori bivšeg profesora engleskog jezika. Sa Davutogluom je takođe bilo lakše da dogovorite nego s Erdoganom, čiji vreli temperament, ponos i nedostatak znanja stranog jezika često čini sastanke teškima. Davutoglu je bio više nežan, liberalan, prozapadno lice u vođstvu AK partije pa je spisak neslaganja između njega i predsednika rastao. Jer Erdogan je bio zabrinut da li Davutoglu može da ospori njegovu moć? Da li je on bio turski Ikar koji je leteo suviše blizu sunca?", smatra Korteveg.
"Manje senzacionalan, Davutoglu je možda verovao da može da ublaži Erdoganove autoritarne tendencije. Školovan kao politički naučnik, Davutoglu je svakako verovao u poštovanje turskog ustava. On se možda nije slagao Erdoganovim pritiskom da centralizuje vlast, uprkos rezultatima opštih izbora u novembru. Ovi izbori nisu uspeli da obezbede potrebnu skupštinsku većinu, pa je Erdogan očajnički želeo da promeni ustav Turske u potpuno predsednički sistem.
Ali sada znamo da je Erdoganove ambicije sada neće biti poremećene nečim tako trivijalnim kao što su demokratski procesi. Davutoglu će biti zamenjen nekim ko je još lojalniji predsedniku; više lojalan i od univerzitetskog profesora koji duguje Erdoganu skok kroz redove turske politike, i to što je neizabran postao premijer zemlje. Možda Erdogan misli da sada može da se osloni samo na porodicu; prema glasinama njegov zet bi mogao da bude među vodećim kandidatima za novi posao.
Sve ovo dolazi u nezavidnom trenutku kada odnosi EU i Turske predstavljaju glavobolju za nemačku kancelarku Angelu Merkel i druge evropske lidere. Dogovor o migrantima je ugovorio Davutoglu. On nosi njegove otiske. Ako EU ne želi d se dogovor raspadne, evropski lideri će morati da obnove saradnju sa svakim ko postane novi premijer, i to brzo. Novi premijer neće biti imenovan do 22. maja. Tri nedelje neizvesnosti.Još jednom, Erdogan je uhvatio EU nespremnu. Sukob između Davutoglua i Erdogana je nastao istog dana kada i najava Evropske komisije da je bezvizni režim na dohvat ruke za Tursku. Bezvizna putovanja u EU bila bi najvažnije dostignuće u pregovorima Ankare sa EU od sporazuma o carinskoj uniji EU i Turske u 1995. godine. Da li je tajming slučajnost, ili je zbog nagrade bezviznog putovanja Erdogan poverovao da bi mogao da se izvuče odbacivanjem svog premijera i napravi još jedan korak ka konsolidaciji svoje vladavine? Erdogan je bio na vlasti više od decenije. I on je objavio veoma jasno, još jednom, da nema nameru da ide nigde uskoro", smatra ovaj analitičar.
(Spectator)
