Aneta Gadieva je u njihovom zarobljeništvu bila sa dve ćerke, devetogodišnjom Alanom i jednogodišnjom Milenom.
Naterali su je da izabere i ona je izabrala da ode s malom Milenom, kako bi bila sigurna da je spasla barem jedno dete. A možda i oboje. Alanu, međutim, više nikada nije videla jer je bila među 350 žrtava eksplozija kojima su teroristi praktično razneli i sebe i taoce i školu u kojoj su ih zarobili.
A sve je počelo prvog dana škole, koji tamo obeležavaju tako što deca nemaju nastavu, nego se igraju, njihove mame, tate, deke, bake, svi se druže...
"Baš sam razgovarala s Alaninom prijateljicom kad sam iza nas začula automatsku pušku. Okrenula sam se i videla čoveka kako puca i viče: 'Alahu ekbar!' Prvo sam pomislila da nije normalan. Ali, tada sam s druge strane začula još jednog i shvatila da je reč o napadu", ispričala je Aneta za BBC 12 godina posle.
Izbila je panika. U haosu je bezuspešno tragala za Alanom koja se malo dalje igrala s djecom na igralištu. Nju i bebu umalo je pregazio stampedo koji su teroristi naterali u školu, 1.100 ljudi u školsku dvoranu, sabijene da se nisu mogli pomerati.
Tamo je napokon pronašla svoju Alanu, a stvari su se barem malo popravile kad su teroristi majke s decom izdvojili u svlačionicu. Bez vode i hrane, trećeg dana postalo je jezivo. Deca su plakala, vladala je užasna buka. I to je bio trenutak u kojem su teroristi, pod grozničavim pregovorima sad predsednikom ruske republike Severne Osetije, odlučili d puste majke sa po jednom bebom.
Molila je otmičare da s njenom bebom puste njenu stariju ćerku Alanu.
"Ako ti ne odeš, neko će drugi platiti cenu za to!", drali su se na nju.
I otišla je. Bilo je to doslovno poput Sofijinog izbora opisanog u potresnom romanu, inspiriranog pričom jedne Romkinje koju su u Aušvicu naterali da od dvoje dece odabere koje će odmah poslati u gasnu komoru, a koje će sa njom biti u tom logoru smrti.
"Ostavila sam Alanu u društvu jedne njene prijateljice iz komšiluka i rekla joj neka se drži nje, da će tu biti sigurna", prisećala se. Kad je došla kući, pričala je dalje Aneta, bila je histerična, htela je odmah da se vrati u školu.
"Majka me je u jednom trenutku na kolenima moliti da to ne činim."
Ubrzo su smo začuli prvo jednu eksploziju, potom drugu, a kako su eksplozije školu već jako oštetile i preživeli taoci krenuli da beže kroz razvaljene zidove, upali su vojni specijalci i počeli da spasavaju preživele. Nije je pronašla među preživelima, nije joj padalo na pamet da je traži među pobijenima, da bi joj suprug naposletku rekao da u školi više nema nikoga od živih, da su tamo samo oni koji su izgoreli.
Usledile su godine krivice koja ju je izjedala. Donekle se situacija popravila kad su se odselili iz Beslana, daleko od mesta na kojem se dogodio taj jezivi pokolj. Njena Milena je rasla u atmosferi boli i krivice zbog smrti njene starije sestre, one koja ju je, kad se rodila i kad su odlazili iz porodilišta, grčevito stiskala i nosila kući, nikome je drugome ne dajući.
Aneta, do tada učiteljica u školi, napustila je svoj posao, jer je malo-malo imala običaj da deci priča o užasima onog dana. Očito je razvila PTSP. Zaposlila se u jednom istraživačkom centru, a mala Milena više nije tako mala. Razume šta se sve dogodilo, i događa njenoj majci i pomaže joj. Ako ne drugo, onda da joj skrene pažnju kad bi je upoređivala sa sestrom:
"Mama, ja sam jedna sasvim druga osoba!" ili da je vraća u stvaran svet kad bi posustala: "Mama, zašto stalno razmišljaš o onome što je bilo juče? To je sve već prošlo."
Aneta danas živi s njom i za nju, ali je prošlost vreba na svakom životnom koraku.
(Express.hr)
