"Atmosfera se u sekundi promenila. Svi smo bili iznenađeni. A onda je 20 minuta kasnije premijer na TV-u izjavio da je grupa unutar vojske pokušala državni udar. Bili smo u neverici i povukli smo se u restoran, pričekali da se sve smiri i krenuli kući", priseća se kako je sve počelo.
Do kuće je pešačila jer je saobraćaj prema Taksimu bio zatvoren. Te noći nije oka sklopila.
"Oko 1.30 odjednom je počelo učenje s džamija što nije uobičajeno vreme jutarnje molitve, i što se ponovilo nekoliko puta tokom noći. U jednom se trenutku začula i turska himna, proleteo je vojni avion i čule su se zvučne bombe iz pravca trga Taksim koji je udaljen oko kilometar vazdušne linije. Sve se smirilo tek posle pola 5 ujutro", kaže Maja.
Sve njene komšije su bili budni, ali niko od njih nije izlazio na ulicu. Maja ovakav scenario, kaže, nije očekivala, posebno jer je Turska u njenim očima pravna država koja normalno funkcioniše.
Ali da se nešto sprema Ivi iz Zagreba koja već godinu dana studira u Istanbulu bilo je jasno još pre deset dana.
Kontrole u javnom prevozu uvek su vrlo stroge, ali od tada su ih počeli sprovoditi do zuba naoružani specijalci. Kad je "pukla" vest da je vojska zauzela mostove u gradu, ona se upravo vraćala kući.
"Ljudi oko mene naglo su se uspaničili", priča ona dan nakon propalog pokušaja vojnog udara.
Usledila je reka informacija. Jedni su govorili da je reč o dojavi iz Francuske da se sprema teroristički napad, drugi da se puca u Ankari.
"Moji turski prijatelji upozorili su me da što pre odem kući i ostanem tamo, da ne izlazim. Isto su rekli na vestima, a onda je puko internet i televizijske stanice su satima vrtele samo vremensku prognozu", kaže Zagrepčanka, dodajući da većina građana nije poštovala policijski čas već su mnogi izašli na ulice.
Kako ona živi na “azijskoj strani” grada (sat vremena od centra) koju opisuje opuštenijom i nastrojenom levo, kaže da je puno njenih komšija na neki način želelo da puč uspe. Neki od njih su pojurili u prodavnice da se opskrbe namirnicama.
"Prvo sam javila mami da sam dobro i da ne paniči. Nisam bila u neposrednoj opasnosti, a Turci inače vole strance i ovde nikad nisam bila suočena sa rasizmom. Ali ljudi su bili nervozni i zbunjeni. Pucnjavu nisam čula, ali stalno su nas nadletali helikopteri i avioni."
Dodatna nervoza
Njene turske cimerke su se uspaničile, niko nije spavao, a jutro je donelo dodatnu nervozu i depresiju. Grad se tek postupno vraća u normalu, ali među građanima vri. Ulice su pune oružja.
Ana već godinama radi za jednu međunarodnu kompaniju sa sedištem u tom gradu.
"Čula sam dve snažne eksplozije, a ratni avioni su leteli jako nisko. Bilo je glasno i zastrašujuće. Prepala sam se. Društvo je ovde jako podeljeno, kruži milion glasina i sve su oprečne", opisuje ona jutro posle.
Mirela (32), koja se u Istanbulu udala i dobila dete, mislila je da počeo teroristički napad.
"Počelo je oko deset uveče, taman smo stigli kući", kaže Mirela, a onda je pre ponoći vojska upala i na državnu televiziju i tražila da se pročita naredba o zabrani izlaska na ulice i zabrani napuštanja zemlje.
(Jutarnji)
