"Želeo sam da vidim ljude koji su u stanju da urade takve stvari. Želeo sam da razumem kako je tako nešto bilo moguće", objasnio je on za dokumentarac TV Arte. Sakeim je bio savršen izbor, i naravno da je dobio posao.On je tečno govorio nemački, jer je rođen u Hamburgu 1923. godine u porodici nemačkih Jevreja, novinar i dramaturg Artura Sakeima. Džordž je rođen ustvari, kao Ruben Gabriel, a Drugi svetski rat u velikoj meri je preživeo samo zato što je njegov otac iznenada preminuo od slepog creva u 1933., taman u vreme kada su nacisti došli na vlast.
Dečakova majka ga je odvela sa sobom u Palestinu, ali ubrzo se preselio u Njujork. Tamo je mladić promenio ime u Džordž. Odatle je 1945. godine mobilisan, taman na vreme da stigne da se bori protiv nacista u Kelnu i Ahenu u redovima 104. divizije američke vojske.
U aprilu te godine, bio je među onima koji su oslobodili zatvorenike iz vojnog objekta "Mitelbau Dora" i tu je, kaže, zauvek izgubio veru u ljudski rod, videvši izmučene hodajuće ljudske skelete kako pružaju ruke vojnicima i stotine i stotine mrtvih poslaganih na hrpe.
Kako bi sebi objasnio šta se u Nemačkoj uopšte dogodilo kada je upala u nacističku provaliju, prijavio se za Nirnberška suđenja; 218 dana, 2.630 dokaznih dokumenata, 27 kilometara tonskih traka i 7.000 gramofonskih ploča na kojima se beležilo sve izrečeno u sudnici sa oko 600 ljudi. Osim optuženih ratnih zločinaca, bili su tamo i novinari, prevodioci, sudije, službenici, osiguranje... Erika Man, ćerka slavnog pisca Tomasa Mana, za London invning standard opisala je tada strategiju obrane optuženih:
"Svi su govorili: Strašno, strašno, strašno i objašnjavali da pravi krivci uopšte nisu u sudnici; Hitler, Borman, Himler, Hejdrih – begunci, mrtvi i naprosto nedotupni."
Sakeim, danas 93-godišnjak, još uvek se seća utisaka kada je, naprimer, prevodio saslušanje Ota Ohlendorfa, komandanata Einsacgrupen D iz 1941. i 1942., koja je u SSSR-u pobila 90.000 civila. "Bez ikakvog osećaja žaljenja ljudi poput Ohlendorfa pričali su o svojim zločinima. Onako kako bi neko drugi pričao o svom poslu. Ili o odlasku u lov. Sasvim nemarno, kao da je reč o uništavanju provalnika u kuću. Pokušavao sam da ostanem miran, ali u sebi sam ključao, osećao sam se fizički bolestan. Više puta bilo mi je loše", pričao je Sakeim u dokumentarcu.
A najgore mu je bilo, kaže, kad je prevodio svedočenje jednog čoveka koji je nastupao kao svedok obrane. Bila je riječ o Rudolfu Hobu, komandiru Aušvica koji je 1947. i sam osuđen, potom i pogubljen. "Stalno su ponavjali: 'Komanda je komanda!' Niko od njih nije se osećao da je zaista kriv ili odgovoran. To je bilo teško podneti", kazao je Sakheim.
Do 1. oktobra 1946., kada je objavljena presuda nekima od najgorih gadova koji su hodali planetom u modernom dobu, Sakeim je već bio u SAD-u. Neki su taj trenutak odložili jer su bili teško bolesni, neki su počinili samoubistvo. Ali ostalo ih je dovoljno da Sakeim tog dana namesti budilinik da ga probudi da može slušati direktni radio prenos iz Nemačke.
12 smrtnih presuda, sedam zatvorskih kazni i tri oslobađajuće. Sa svakom smrtnom presudom Sakeim je osetio olakšanje. Ali, od tih 12, 10 ih je i izvršeno, jer se Herman Gering otrovao kapsulom cijankalija. A baš za njega Sakeima veže niz posebno upečatljivih uspomena. U vrlo uskoj sobici Sakeim mu je stajao na raspolaganju tokom davanja iskaza uoči suđenja.
Dvojica čuvara uza zid kod vrata, Gering, njegov advokat, tužilac i Sakeim.
"Taj čovjek bio je zastrašujuć i govorio je kao da još uvek izdaje naredbe. On je tamo nastupao kao vođa svih optuženih, pokušavao ih je držati skupa, nije podnosio nikakvo protivljenje. Gring se smatrao najvećim, najboljim i najvažnijim u tom procesu", rekao je on.
Taj čovek, rajhmaršal i komandant Luftvafea, u nekim trenucima u sudnici mu je čak slao i poneki otvoreno neprijateljski pogled. Konačno, koliko god je Nirnberg pravdi priveo samo šačicu iz čitave genocidne i zločinačke mašinerije nacističkog zla, Sakeim smatra da je to suđenje ipak svet učinilo boljim.
(Express.hr)
