VAŠINGTON - Ukoliko Grčka izađe iz evrozone, što je realna mogućnost, evropska i svetska privreda suočiće se sa katastrofom, ali još ima vremena za evropske lidere da preokrenu tu situaciju jednostavnim rešenjem: umesto da izbace Grčku, Nemačka bi trebalo dobrovoljno da se povuče iz zone evra i vrati svoju marku.
U analizi Klajda Prestovica, predsednika Ekonomskog strateškog instituta, i bivšeg predsednika Kredi komersijal de Frans Džona Pruta, objavljenoj na sajtu Si-En-En (CNN), problemi u zoni evra često su posmatrani iz pogrešnog ugla.
Pažnja je uvek bila usmeravana ka problemima u takozvanim perifernim članicama, poput Grčke, Italija, Španije, Portugala ili Irske. "Ali, dužnički problemi i konkurentnost postojali su i pre, i sa njima se lako izlazilo na kraj pre no što se evro pojavio, i to periodičnom devalvacijom valuta manje konkurentnih država prema onim više konkurentnim, naročito prema nemačkoj marki", piše u analizi.
Sadašnji problem nije u vezi sa slabošću takozvanih perifernih članica, već sa prevelikom konkurentnom snagom Nemačke, ocenjuju ekonomisti u analizi. Ukazuje se na to da nemačka privreda ne samo što je izuzetno jaka - što je posledica visoke produktivnosti njene radne snage, već je i nemački izvoz tome značajno doprineo zbog čega je, s nemačke tačke gledišta, evro previše potcenjen.
"Konkurentnost nemačke daleko je od prosečne. Tako da je za Nemačku evro previše slab. Zbog toga Nemačka akumulira hroničan trgovinski suficit u razmerama kineskog", naglašava CNN.
U tekstu se ukazuje da, sve dok su zemlje evrozone povezane evrom zajedno sa Nemačkom, jedini način za njih da budu konkurentnije je da postanu "nemačkije" - uvođenjem mera štednje kojima se smanjuje potrošnja, smanjenje socijalnih davanja i plata i podizanjem nezaposlenosti.
Upravo je to ono što članice EU rade protekle dve godine. "Cilj je bio da se postigne rast zasnovan na izvozu. Ali, pošto je Nemačka hiperkonkurentna i ne želi da stimuliše svoju privredu da bi postigla veću potrošnju, njeni partneri u evrozoni nisu u stanju da povećaju izvoz i moraju da se nadmeću u izvozu sa zemljama poput Kine ili SAD", ocenjuju Prestovic i Prut.
To, međutim, nije dobro funkcionisalo, a posledice štednje počinju da utiču na politički i društveni sistem čak i zemljama poput Holandije koja je donedavno optimistički podržavala pozive Nemačke za štednjom. "Nije jasno da li evrozona može da izdrži dovoljno dugo društvenu i političku patnju koju ziazivaju mere štednje... da bi postigla komplementarnost sa Nemačkom", ocenjuje se u analizi.
Zbog toga je alternativa da Nemačka vrati svoju valutu. To bi odmah dovelo do rasta nemačke valute i devalvacije evra u preostalim državama članicama. Nemačka bi onda mogla da kupuje više, dok prodaje manje i obrnuto.
"Jedinstveni i najvažniji element spasavanja evrozone uvek je bio jedna ili druga forma evropskih obveznica koje bi zajednički garantovale sve države evrozone. Ono što su obveznice američkog trezora za američku ekonomiju, to bi trebalo da budu evropske obveznice za EU", navodi se u analizi.
Ali, glavni kamen spoticanja da se to i dogodi bilo je nemačko odbijanje da garantuje isplate za obveznice koje bi mogle da koriste i drugim članicama Evropske unije. "Okretanje Nemačke ka marki uklonilo bi tu prepreku, a bez daljeg protivljenja Nemačke preostale članice evrozone mogle bi da krenu napred u realizovanju ideje evro-obveznica, zajedno sa ispunjavanjem funkcija trezora koji bi trebalo da ujedini bankarski sektor pod Evropskom centralnom bankom", smatraju analitičari.
Autori ističu da bi podrška Nemačke i dalje bila neophodna za opstanak evrozone i evro-obveznica. Nemačkoj bi, ističu, i dalje bila potrebna evrozona više nego ikada da bi mogla da plasira svoj ogromni izvoz. Bundesbanka bi, bez sumnje, prodavala nemačke marke prema evru, kako bi smanjili aprecijaciju, a kao posledicu toga akomulirana količina evra bila bi uložena u evro-obveznice.
Cena koju bi Nemačka platila za spasavanje Evrope odrazila bi se na njen izvoz i privremeni rast nezaposlenosti ali, zauzvrat, nemačka marka privukla bi ogroman kapital u Nemačku, a time i pospešila investicije, dok bi kamatne stope i inflacija ostale na niskom nivou. "Pravo pitanje je: da li je cena sporijeg rasta i povećanja nezaposlenosti manja od one koju plaćaju Grčka, Španija i drugi.
Nekako je "nepoznati" rizik nemačkog izlaska iz evrozone prihvatljiviji, merljiviji i na neki način prihvatljiviji izazov nego bezgranična štednja, socijalna nestabilnost i politička polarizacija", zaključuje se u ekonomskoj analizi.
