Dve i po godine Alavi se skrivao pod nikabom pred noževima i mecima ID, od kojih su stradale skoro sve njegove kolege. Više rangirane službenike ubijali su odmah, neretko na licu mesta, dok bi ostalima nudili neku vrstu amnestije. Abu Alavi odlučio je da se skriva. Prvo vreme u rupi u svojoj bašti, a kako su upadi ID koji su pretraživali područje učestali, shvatio je da se mora skrivati ili dalje ili na drugi način.
Zato mu je palo na pamet da počne da oblači nikab, veo koji ID zahteva da moraju nositi sve žene, a koji prekriva i lice, otkrivenima ostavlja samo oči. Reporteru BBC ispričao je da je ispočetka bilo uzbudljivo "igrati se" s ID, ali kad se prvi put blizu mimoišao s militantima u crnom, zabave više nije bilo. Počeo je da strahuje da bi mu se moglo dogoditi ono što se dogodilo njegovim prijateljima koji su pribegli istoj prevari, samo što su ili bili manje uverljivi ili su imali manje sreće, pa su ih uhvatili.
"Mnogo puta su mi bili tako blizu i bilo me je tako strah", pričao je, hvatajući se za prsa i oponašajući kako mu srce udara.
"Stalno sam mislio da će me zaustaviti, proveriti i otkriti." Hamam al-Alil je, inače, bivše odmaralište, nekada čuveno po svojim termalnim izvorima i terapeutskim svojstvima. Danas je teško zamisliti da bi tamo odlazili izletnici. Novinar BBC-a Abua Alavija sreo je jednog hladnog jutra dok je čekao na aktiviste danske nevladine organizacije koja je delila pokrivače i solarne grejače. Muškarci i žene podelili su se u odvojene redove i strpljivo čekali između blatnjavih lokvi.
Novinaru su ispričali da su teroristi ID, nakon što su upali u grad, počeli na glavnom gradskom trgu da skupljaju bivše zvaničnike, vezivati im oči povezom, tovariti u kamione i zatim odvoziti negde u gradskoj okolini da bi ih tamo ili streljali ili im odsekli glavu. Na jednom takvom mestu, opisao je novinar, odvratan smrad bio je jasan znak šta se tamo događalo. Dok se približavao, bilo je sve jasnije da je deponija mesto masovne grobnice. Oblaci muva rojili su se iznad odbačenih dečjih igračaka i ambalaže prehrambenih proizvoda između kojih su izranjala raspadnuta tela muškaraca.
Jednom takvom bile su vezane i noge i ruke, a po telu su mu se videli znaci teških mučenja. "Ispod površine su sve sama tela", rekao mu je vodič iz federalne policije, pokazujući na uske rovove zasute zemljom. Samo na tom mestu procenjuju da se pod zemljom nalazi oko 350 pobijenih. Lokaciju, međutim, još uvek izbegavaju da diraju jer su vrlo uvereni da je područje zasejano minama.
Abu Ali, koji je takođe čekao u redu, mlađi muškarac, viši nego Abu Alavi, nakon izbacivanja ID iz njegovog grada, iskopao je svoju policijsku legitimaciju koju je zakopao u svom vrtu. I on je masakr preživeo uveliko zahvaljujući nikabu.
"Sve što sam činio bilo je samo skrivanje, skrivanje i nošenje ovakvog vela", stajao je i pokazivao kako se trudio da umanji utisak o svojoj visini. Njegovog brata, koji je takođe bio u policiji, ubili su. Iza njega su ostali supruga sa sedmoro dece. ID je, uz to, kad je počelo povlačenje, zgrabio njegovog oca i odvukao ga sa sobom u Mosul da bi ga tamo koristio s mnoštvom drugih kao živi zid pred koalicijskim snagama koje su poslednjih dana pred konačnim oslobađanjem Mosula.
A to nije usamljena priča. Svako sa kim je novinar razgovarao, izgubio je nekog. Neki su ostali bez čitavih porodica. Jedan pripadnik provladine milicije, mladić u ranim 20-im, rekao je da su mu borci ID pobili roditelje i zarobili sedmoricu njegove braće. Uprkos svim tim grozotama, znakovi normalnog života u nekim stvarima polako se vraćaju u grad.
U razorenim termalnim kupkama uz obale Tigrisa nasmejana deca i vojnici igraju se u toplim vodama. Ostali prikupljaju sivi mulj, bogat mineralima i čuven po svom terapeutskom kvalitetu. Ali, ožiljci od okupacije ID biće još dugo prisutni.
(Express.hr)
