Sagrađena je 1859. godine u gotik stilu za Džosefa Hovlanda, generala u Građanskom ratu, koji joj je dodelio ime Tioranda. Vila se nalazi u šumi sa pogledom na reku Hadson, a 1915. pretvorena je u prvu američku licenciranu privatnu psihijatrijsku bolnicu. Elitna psihijatrijska bolnica bila je okružena sa više od 24 hektara zemlje na kojoj su se nalazili bazen, teretana i teren za golf.
Nekad rezervisan za bogataše, ovaj je sanatorijum pre 16 godina zatvorio vrata i od tada kuća, u kojoj su se lečile brojne poznate osobe, stoji prazna. Među ostalima, u vilu je u potrazi za izlečenjem svoju voljenu suprugu Zeldu smestio i poznati američki pisac Fransis Skot Ficdžerald. Klirens Slokum bio je škotski lekar koji se specijalizovao za progresivne tretmane lečenja mentalnih bolesti.
Zgradu je preimenovao u Krejg haus, a on i njegov sin Džonatan verovali su da se pacijenti mogu izlečiti intenzivnom terapijom pričanjem, u kombinaciji s ukusnom hranom i rekreacijom poput golfa, skijanja i slikanja. Krejg haus decenijama je bila najprestižnija rehabilitaciona kuća, raj za pacijente dubokog džepa kojima treba izlečenje. U stvarnosti, to je bilo mesto velike tuge i očaja.
Fransis Sejmur, supruga slavnog glumca Henrija Fonde, i majka Džejn Fonde, u klinici je 1942. godine sebi oduzela život, tako što je prerezala vrat žiletom. Rozemari Kenedi, sestra Džona F. Kenedija i najstarija ćerka Džozefa i Rouz Kenedi, nakon kontroverzne je lobotomije, koja je sa 23 godine došla u mentalno stanje dvogodišnjakinje, takođe bila smeštena u Krejg hausu. Zelda Ficdžerald, koja je bolovala od šizofrenije, prvo se lečila u klinici Pips, koja je bila deo poznate bolnice Džohs Hopkins u Baltimoru.
U vreme dok se Zelda lečila u Pipsu, F. Skot Ficdžerald završavao je svoj roman "Blaga je noć" (Tender is the Night). Temeljeći priču na stvarnim pismima svoje supruge, Ficdžerald je stvorio lik lepe i proklete Nikol Drajver. Zelda je pročitala prvi rukopis romana. Bila je van sebe, pa je zbog bojazni da će sebi oduzeti život stavljena pod stalni nadzor. Ficdžerald je tada odlučio da je preseli u Krejg Haus kod doktora Slokuma. Arhiva njihovog dopisivanja i njeznog lečenja dostupna je u biblioteci Univerziteta Prinston i vrlo je tužna.
U jednom je pismu Ficdžerald napisao: „Ostavio sam prostor za nadu na malim cestama koje vode do Zeldinog sanatorijuma“. Ona bi između svojih seansi s doktorom Slokumom igrala golf i slikala. A Skotu je napisala: "Na svetu je sve dostupno. Imam malenu sobu za slikanje sa prozorom koji je viši od moje glave, baš onako kako mi se sviđa."
Za Zeldu, međutim, nije bilo leka, a mesečni troškovi boravka u sanatorijumu su iznosili 750 dolara, što je za ono vreeme (1934. godinu) bilo jako skupo. Kako se njena bolest pogoršavala, a računi postali previsoki za jednog pisca, Ficdžerald je preselio u jefitiniji sanatorijum: Hajland, smešten u gradiću Aševil u Severnoj Karolini. Poslednje pismo koje je Zelda ikada napisala Skotu bilo je iz Krejg hausa. "Kad budeš spreman da napraviš promenu, ja ću biti spremna da odem. Jako mi nedostaje dom, uprkos lepoti ovog mesta“, napisala je ona.
Život zlatnog para završio je tragedijom. Zelda i Skot poslednji put su se videli 1938. godine. Ficdžerald se tada već bio preselio u Holivud u kom je i umro od alkoholizma 1940. godine. Zelda je umrla 1948., nakon požara koji je izbio u kuhinji bolnice u Aševilu. Nena smrt je bila grozna. Zaključana u svojoj sobi čekajući terapiju elektrošokovima živa je izgorela. Nekad ekskluzivna bolnica zatvorena je 1999. godine, ali tragedija te kuće nije završila njenim zatvaranjem. Godine 2003. kupio je Robert Vilson, menadžer s Vol strita.
U decembru 2013., tada 87-godišnji Vilson bacio se, nakon što je preživeo moždani udar, kroz prozor svoga stana smeštenog na području Aper vest sajda. Nekadašnji elitni sanatorijum danas je tiho i zastrašujuće mesto i čini se da je u potpunosti zaboravljen i zanemaren. Unutrašnjost zgrade odlično je očuvana, izgleda kao da su doktor i njegovi pacijenti tek izašli iz soba. Zelda je u svojim najgorim trenucima pisala voljenom suprugu: "Tuga i osećaj kraja ostavljajući neko mesto je dobra emocija. Drago mi je da se priča ne može promeniti i još je jedno mesto ukleto. Stara tuga i na pola zaboravljena sreća spremljene su tamo gde se opet mogu uhvatiti."
(Express.hr)
