Američki profesor i novinar Harold Šehter odlučio je sazna što se zaista krije iza priče o Alfredu G. Pakeru, optuženom da je raskomadao i pojeo ljude iz ekspedicije sa kojima se penjao na Roki Mauntajn, da bi kasnije bio oslobođen uz pomoć medija i sahranjen kao častan čovek. Šehter se oslanjao na prva istraživanja i nove nalaze ekshumiranih tela koja su godinama čekala da se dokaže da li je Paker bio čudovište ili žrtva nesrećnih okolnosti.
O Pakerovoj mladosti se ne zna mnogo osim da je hteo da se bori za Konfederaciju u građanskom ratu, ali su ga otpustili jer je bolovao od epilepsije. Posle toga oodlazi na zapad gde je radio različite poslove.U februaru 1873. godine Paker se zaposlio kao vodič koji je grupu ljudi trebao da odvede na planinarenje, ali su ubrzo otkrili da nije znao put i da ranije nikad nije radio taj posao.
Bio je pohlepan, ispitivao je ljude koliko novaca nose sa sobom, a često je imao jake epilepične napade. Znao je da ga članovi grupe 'mrze' i odvojio se od njih, čime je još više pojačao međusobnu netrpeljivost.Kad su došli do kampa, upozoreni su da ne idu dalje zbog dubokog snega, ali šestero (uključujući i Pakera) odlučilo je da ipak nastaviti put.
Dva meseca kasnije, Pakera je pronašla grupa muškaraca koji su tražili drva u šumi. Njihove prve reči bile su da ne izgleda loše, a kad su ga pitali gde su ostali muškarci s kojima je putovao, odgovorio je da ne zna.Kad je član prvobitne planinarske grupe, koja nije nastavila put, ugledao Pakera, video je da nosi nož koji je pripadao jednom od nestalih muškaraca. Paker je rekao je da je vlasnik nož zabio u drvo i otišao dalje.
To je bilo sumnjivo, a posebno kada se Paker vratio u obližnji grad i tamo počeo divlje da troši novac, što je mnoge nateralo da posumnjaju da je pokrao nestale ljude. Nije prošlo mnogo, a lokalna policija ga je privela pod sumnjom da je počinio ubistvo, a organizovana je i velika potraga za nestalim muškarcima. Paker je priznao na saslušanju da je grupa poludela od gladi i jedenja korenja i da je najstariji član umro.
Rekao je da su ga svi zajedno pojeli, a kad je ubrzo posle njega umro i drugi član, pojeli su i njega. Rekao je da je zatim jedan od preživelih muškaraca, Šanon Vilson Bel, počeo da kuje plan kako da ubije preostale muškarce, i pokušao da napadne Pakera, on ga je upucao u samoobrani.
"To nije prvi put da su ljudi morali da jedu jedni druge jer su bili gladni", tvrdio je on, izjavljujući da je njegov jedini zločin što je ukrao novac od mrtvih. Do avgusta su otkrivena tela muškaraca i Pakerova priča je pala u vodu."Tela su bila više ili manje osakaćena. Glava jednog od njih bila je odvojena od tela, dok je glava drugoga bila zdrobljena. Velike količine mesa bile su izrezane sa grudi, butina i nogu", izveštavali su mediji.
Utvrđeno je da ni jedan od njih nije bio upucan. Pre početka suđenja, Paker je pobegao, i pronađen je tek posle devet godina. Kad je vraćen u Kolorado pričao je drugačiju priču. Ovaj put je tvrdio da je Bel ubio ostalu četvoricu i da ga je upucao u samoobrani, a da bga je dokrajčio udarajući ga u glavu, što je detalj koji nije otkrio u prvoj izjavi. I ovaj put je priznao da je jeo ljudsko meso, kako bi preživeo.
Preko noći su se svi raspisali o njemu. Ljudi su skupljali njegove fotografije i lance koje je u zatvorskoj ćeliji izrađivao za džepne satove, dok su mediji detaljno opisivali kako je filetirao ljudsko meso i pržio ga. Paker je imao na raspolaganju toliko mesa da je jeo samo najfinije delove ljudi, a ne cela tela, kao što se u prošlosti događalo kad su ljudi pribegavali kanibalizmu kako bi preživeli.
Ubrzo je proglašen krivim, i osuđemn na smrt vešanjem. Ali počeli su protesti protiv njegovog smaknuća, uz obrazloženje da je bio neuračunljiv u vreme kad su se dogodili zločini, zbog izgladnelosti i epilepsije. Odobreno mu je drugo suđenje 1886. godine, na kojem su stručnjaci potvrdili da su planine u kojima se dogodio zločin navedene zime bile bez uobičajenih životinja kojima bi se inače planinari mogli hraniti.
Drugim rečima, stvarno je bila reč o ekstremnim uslovima. Posle samo dva sata većanja, porota je odlučila da je jedini motiv Pakerovih ubistava bilo razbojništvo, i da nije bio lud od gladi, dosuđena mu je zatvorska kazna u trajanju od 40 godina.Ali reporterka novina 'Denver Evening Post', Poli Pri, smatrala je da je Pakeru učinjena nepravda i objavljuje niz članaka u kojima ga je predstavlja kao vrsnog vojnika i u kojima napada njegove napadače.
Zahvaljujući njenim hvalospevima i peticiji guverner ga je pomilovao i 1901., posle 17 godina provedenih u zatvoru, uoči njegovog 60. rođendana, Paker izlazi iz zatvora. Posle šest godina umro je prirodnom smrću i sahranjen kao vojni heroj. Doduše, sa njim nije zakopana i njegova priča.
Profesor prava Džejms Stars, 1989. godine ponovno je otvorio slučaj i izvadio ostatke tela petorice nesretnih muškaraca, koje je zatim analizirao uz pomoć FBI-jevih forenzičkih tehnika. Starrs je otkrio da su četiri izvađene lobanje, uključujući i Belovu, imale tragove nasilništva, koje je počinio isti čovek na isti način. A na rukama su svi imali odbrambene rane. Jedna osoba je ubila sve muškarce, a ta osoba je mogla da bude samo Paker, koji je bio apsolutno kriv za zločine, izjavio je Stars.(express.hr)
