Davnog 19. jula 1937. nacisti u Minhenu svečano su otvorili "Izložbu degenerisane umetnosti". Tokom četiri meseca izlagali su umetnička dela koja su bila neprihvatljiva novom režimu. Među delima novog nedobrodošlog oblika umetničkog umeća nalazilo se sve od modernizma do ekspresionizma, i to najpre dela jevrejskih umetnika. Na zidu je bio znak s Hitlerovim citatom sa mitinga od dve godine ranije:
"Misija umetnosti nije da se samo zbog prljavštine pretvara u prljavštinu, da ljude oslikava samo u stanju raspadanja, da crta kretene kao simbole majčinstva ili da predstavlja deformisane idiote kao simbole ljudske snage."
Slika "Rov" Ota Diksa je iz dva razloga bila među 650 dela opisanih kao "degenerisana", zato što je bila reč o ekspresionističkoj slici i zato što je opisivala grozote rata. Za svakog ko je predosećao nadolazeću okrutnost nacista ,"Rov" je bio upozoravajuća slika koja je vrištala "upomoć" s mesta na kom je bila obešena na zidu pre nego što je zauvek nestala.
Oto Diks se rodio 1891. u skromnoj i siromašnoj porodici, ali je njegov umetnički dar brzo zapažen. Talenat ga je odveo sve do, tada, kosmopolitskog grada Drezdena, gde je studirao na umetničkoj akademiji sve dok nije izbio Prvi svetski rat. 23-godišnji umetnilk završio je u nemačkoj vojsci kao dobrovoljac. Niko ne zna šta ga je nateralo da se prijavi - patrizam, avanturizam, žudnja da se uključi u tada najveći događaj... - ali na osnovu kasnijih dela se može zaključiti da mu je ratna stvarnost ubrzo razbila sve iluzije. Diks je četiri godine služio kao artiljerac, provodeći dane crtajući ono što je video iz rovova koji su mu postali novi dom. Kad ga je ratni kolega jednom pitao zašto nastavlja da crta, navodno mu je odgovorio: "Zabavno je crtati u ovom zamornom klanju. Hteo sam sve to da iskusim što preciznije. Želeo sam to".
"Drugim rečima, ja uopšte nisam pacifista. Možda sam bio samo znatiželjan. Morao sam to lično da vidim. Vidite, ja sam takav realista da sve moram sam da iskusim da bih potvrdio da je nešto takvo kakvo uistinu jeste."
Kad se rat završio 1918. Diks se vratio kući svojoj slikarskoj karijeri. Samo, sada je imao novi motiv. Hteo je da opisuje neizrecive užase kojima je svedočio u stilu živog realizma bez premca u dotadašnjoj umetnosti.
Jedan od njegovih najupečatljivijih projekata bila je serija od 50 bakroreza koje je napravio u kolekciji koju je nazvao "Rat". Za Diksa ništa nije bilo izvan granica. U stilu koji je Njujork tajms opisao kao "realizam koji se graniči s fanatizmom" Diks je portretisao vojnike izbušene bodljikavom žicom, muškarce na kojima trune meso kao i svaki krvavi detalj smrti i raspadanja na frontu. Svet koji on portretiše je večni mrak, nezamisliva okrutnost lišena svake humanosti. Od 1920. do 1923. Diks je radio na džinovskom ulju na platnu koje će posle nazvati "Rov".
"U hladnom, bledom, avetinjskom svetlu zore, rov se pojavljuje posle bombardovanja, rov je ispunjen ogavno unakaženim telima i delovima ljudi. Iz otvorenih lobanja mozak se cedi poput guste crvene kaše; razbacani udovi, iznutrice, komadi uniforme, topovske čaure na gomilama", cititi su kritičara tog doba.
Sliku je 1923. dobio muzej u Kelnu i odmah je izložio, istog trenutka, što je bio potpuni šok za lokalno stanovništvo. Jeziva stvarnost koju je Diks nametnuo svojim sunarodnicima, pokazala se kao previše za zemlju koja je nastojala da se odmakne od rata iz kojeg je izašla samo pet godina ranije. Ukratko, sveopšti utisak bio je da je slika previše verna i presudio je da u ovom slučaju realizam ne predstavlja i kvalitet. I dok su mnogi umetnici podržali Diksa, javna presuda je donesena: "Rov" nije bio prihvatljiv za javnost. Delo je vraćeno autoru, a direktor muzeja koji je delo otkupio, podneo je ostavku.
To nije bio i kraj priče o "Rovu". Slika je zablistala i na izložbi koja je putovala po nemačkim gradovima u znak protesta protiv rata, da bi je 1928. preuzeo jedan drugi hrabri muzejski direktor, ovaj put u Drezdenu. Samo, čak i u svom novom domu, slika je bila osuđena na skladište, gde je trebalo da ostane neograničeno dugo pod izgovorom restauracije.(Direktor je kasnije navodno rekao da je još uvek bila previše kontroverzna da bi se javno izlagala). Diks, uprkos lošem prijemu javnosti, nije odustajao od svoje teme. Nastavio je da stvara dela koja su se bavila stvarnošću rata u hiper-realističnom stilu. Njegov rad doveo ga je do mesta predavača na onoj istoj slikarskoj akademiji koju je i sam pohađao. Sve to se promenilo 1933. pošto je Adolf Hitler iznenada došao na vlast. Skoro istog trenutka Diks je postao nepoželjna osoba u Nemačkoj. Dobio je otkaz, a oko 260 njegovih dela zaplenjeno je širom zemlje i ocenjeno kao "izdegenerisano". I dok je mnoštvo Diksovih savremenika pobeglo iz zemlje u SAD i Veliku Britaniju, Diks je odlučio da ostane uprkos tome što je režim bio protiv njega. .
"Emigracija naprosto nije bila moj stil. 1939. sam se zaključao. Otišao sam na selo i slikao. Nisam želeo da znam ništa o ratu. Danas smatram da sam bio u pravu. Bekstvo je uvek pogrešno.", kazao je Diks.
Četiri godine pošto su nacisti došli na vlast, otvorili su svoju neslavnu izložbu dela za koja su verovali da nikada više ne treba da ugledaju svetlost dana, nešto kao anti-PR manevar. Osam Diksovih slika ocenjeno je kao primer kvara čiste nemačke psihe. Tada se pisalo da je Hitler na izložbi rekao:
"Šteta što se ljudi poput ovih ne mogu zatvoriti", dok je stajao ispred jedne od Diksovih slika. Izložbu su zatvorili 30. novembra 1937. Dve godine kasnije organizovali su veliku lomaču na kojoj su spalili mnoštvo modernističkih umetničkih dela. Verovalo se da je "Rov" bio među tim delima. Ali, kasnije se otkrilo da je slika prodata za 200 dolara trgovcu umetninama Bernardu Bomeru. Nije bilo neuobičajeno da se neka dela koja su slovila kao degenerisana, prodavana radi zarade, radije nego da se unište u znak moralnog protesta. Samo, na tom mestu trag se hladi i više nema nikakvog znaka postojanja te slike. Veruje se da je slika naknadno uništena.
Što se Diksa tiče, on ipak nije uspeo da izbegne drugi rat u svom životu. 1945. su ga regrutovali u "Jedinice narodne zaštite" i poslali ga da se bori, da bi praktično odmah završio u francuskom zarobljeništvu. Posle rata, opet je prionuo gradnji svoje karijere u Nemačkoj, njegovo zanimanje se ograničilo na blaže oblike obrađivanja religijskih motiva, kao što je radio i tokom rata. Uprkos toj promeni i gubitku "Rova", snažna poruka Diksovog dela je ostala. 1937. umetnički kritičar Edvard Alden Džuel napisao je:
"Bilo bi vrlo dobro kad bi se sva njegova dela izlagala iznova i iznova. Kao antiratna propaganda, oni predstavljaju najuverljiviji materijal koji se može predstaviti."
NE PROPUSTITE
