Šestog avgusta 1945. godine Setsuko Nakamura je sedela sa drugaricama u privatnoj školi i slušala predavanje o dužnosti prema caru. Setsuko i neke od njenih školskih drugarice su bile obučavane kao asistenti za dekodiranje japanske vojske, u pripremi za završnu invaziju savezničkih snaga. Ali saveznici nisu izvršili invaziju na Hirošimu. U 8:15 , Setsuko je videle zaslepljujući plavo-beli blesak kroz prozor i osetila da njeno telo leti kroz vazduh. Kada je došla svesti, učionica je pala oko nje. Bilo je mračno kao usred noći i tiho, osim slabog šapata njenih drugova iz razreda: "Bože, pomozi mi. Majko, pomozi mi! "
Ona je osetila ruku na leđima i tihim glasom - vojnik, možda - ubeđivao je da se skloni na bezbedno. Počela je da puzi i kada je izašla iz zgrade okrenula se i videla u neprirodnoj tami jutra da je njena škola u plamenu, i da su njeni prijatelji goreli. Imala je 13 godina. Sada ima 85, a Setsuko Turlov je jedna od preostalih Hibakuša, preživelih atomskih eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju. Veći deo života je provela u Torontu, ali tog jutra u Hirošimi se seća kao da je bilo juče je tako blizu kao juče. Više od 70 godina kasnije, njen glas i dalje trese od emocija dok se seća onog dana kada je bomba eksplodirala 2.000 metara iznad grada, kao "komad sunca", prema opisu poznatog ćlanka Hirošima iz lista Njujorker. Kada je izašla iz škole videla je ljude koji su jedva ličili na ljudska bića kako tumaraju okolo. Videla je ljude bez očne jabučice i kojima su creva visila iz stomaka. Ipak niko nije vikao - tišina je bila sablasna.
Tokom celog dana ona i dve koleginice su pokušavale da pomognu hiljadama povređenih koji su ležali u vojnom poligonu. Žrtve su tražile vode, ali devojke nisu imale u čemu da je nose pa su svoje bluze natapale u obližnjem potoku i tako umirućima gasile žeđ.
Te noći, sedele su na brdu i posmatrale kako grad gori. Hirošima je izabrana kao meta jer je to bio vojni i industrijski centar, ali i zbog toga što bi okolni obronci povećali efekat bombe. Do kraja 1945. godine, čak 140.000 ljudi će umreti od posledica ove bombe a još 75.000 od bombe bačene na Nagasaki tri dana kasnije. Njeni roditelji su preživeli eksploziju i došli po nju. Ali njena sestra i četvorogodišnji nećak, koji je bio na putu da poseti lekara u centru grada, dobili su teške opekotine. Tokom dana se porodica se brinula o njima, a sestra se izvinjavala zbog toga što je njen sina plakao za vodu. Kada su umrli, vojnici su bacili tela u jamu i zapalili ih, uz okretanje tela bambusovim štabovima, dok su Setsuko i njeni roditelji gledali.
Nemoguće je zamisliti kako ovaj događaj utiče na osobu.
"Ništa nisam osetila to je bila potpuna obamrlost. I to je bio najgori osećaj od svih. Zbog toga je sebe godinama osuđivala, kakav sam čovek kada ni suzu nisam pustila?", korila je sebe.
Trebalo je da prođu godine i da oprosti sebi i shvati da je ukočenost bila mehanizam njenog mozga za suočavanje sa nezamislivim traumama. Kao način za pomirenje - mada je nepotrebno da se iskupi za akt rata koji nije počinila - ona je sama posvećena aktivizmu za nuklearno razoružanje.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/globeandmail
Foto: Youtube screenshot
