Iako su protesti u Iranu retki, a bezbednosne službe svuda prisutne, ipak su desetine hiljada ljudi izašle na demonstracije.
Za razliku od proreformskih protesta iz 2009. godine, koji su izbili zbog ponovnog izbora Mahmuda Ahmedinežada za predsednika, ovi sadašnji su izgleda spontaniji i ne čini se da ih orkestriraju lideri koji se mogu identifikovati i pohapsiti.
Širom zemlje traži se kraj ekonomskim teškoćama i korupciji, što su posebno osetljive teme u Iranu čije rukovodstvo, izniklo iz Islamske revolucije, u kojoj je srušen šah, taj događaj iz 1979. godine često opisuje kao revolt siromašnih protiv eksploatacije i ugnjetavanja.
Iako razne klase društva imaju različite zahteve, na snimcima društvenih mreža najviše se vide mladi ljudi iz redova radničke klase.
To bi mogli biti opasnije po vlasti koje siromašnije slojeve stanovništva smatraju lojalnijim, za razliku od srednje klase koja je na ulice izašla 2009. godine.
Prema zvaničnim podacima, ovog puta 90 odsto uhapšenih su mlađi od 25 godina. Mnogi mladi su više zainteresovani za posao i promene, nego za islamski idealizam i antizapadno raspoloženje, kome je naklonjena stara garda.
Snage bezbednosti mogu i dalje da računaju da mogu da suzbiju nemire, pošto nijedna politička grupacija nije otvoreno stala iza protesta, a nemaju ni jake radničke sindikate da ih podrže. Glavni izazov vlade u Teheranu jeste da nađe način da suzbije proteste bez izazivanja većeg gneva demonstranata, pošto su već zabeleženi napadi na policijske stanice, banke i džamije.
Dosad, iako je zaprećeno oštrim merama, vlasti su u praksi bile uglavnom suzdržane: uhapsile su stotine ljudi, ali nisu angažovale elitne snage - Revolucionarnu gardu i miliciju Basidž - koje su korišćene za gušenje ranijih nemira.
Nastavak demonstracija bi, međutim, mogao da natera vladu da drugačije deluje. Iranski lideri veruju da mogu da računaju na podršku mnogih iz generacije koja je u mladosti 1979. godine izvela revoluciju, zbog njihove ideološke privrženosti i ekonomskih dobitaka pod islamskom vlašću, smatraju analitičari.
Iako Iranci širom zemlje traže veće plate i okončanje korupcije, sa širenjem protesta gnev se usmeravao na verski establišment.
Mnogi, takođe, preispituju iransku spoljnu politiku na Bliskom istoku, kao što su intervencije u Siriji i Iraku, borba oko uticaja sa Saudijskom Arabijom ili finansijska podrška Palestincima i libanskom šiitskom Hezbolahu, smatrajući da vlada treba da se usmeri na domaće ekonomske probleme.
Predsednik Hasan Ruhani 2015. godine postigao je sporazum sa svetskim silama da zaustavi nuklearni program zemlje u zamenu za ukidanje većine međunarodnih sankcija, iako nije uspeo da ispuni obećanje o prosperitetu.
Stanje privrede se, ipak, popravilo, inflacija je pala na jednocifrenu prvi put za četvrt veka, bruto domaći proizvod skočio je za 12,5 odsto, iako je gotovo sve to posledica rasta izvoza nafte.
Taj rast je, međutim, bio suviše spor za više od 80 miliona stanovnika Irana, čiju većinu deo čine mladi, a među kojima je nezaposlenost 28,8 odsto.
Kurir.rs/Tanjug Foto: EPA
NE PROPUSTITE
