U zemlju su stizale raznim kanalima, preprodavali su ih šverceri i razni mešetari po paprenim cenama, a zbog njih se čak išlo i u zatvor. Vlasti su ih zabranjivale, jer su simbolizovale duh slobode koji prodire kroz "gvozdenu zavesu", a džins je objavljen ideološkim oružjem "trulog Zapada".
Prve farmerke stigle su u Sovjetski Savez pedesetih godina prošlog veka, kada su SAD i SSSR potpisali sporazum o jačanju kulturnih veza, čiji je cilj bio slabljenje tenzija između dva hladnoratovska rivala.
Dve supersile su se dogovorile da održe nacionalne izložbe, svaka u svojoj zemlji. Američka nacionalna izložba u Moskvi održana je 25. jula 1959. godine, a otvorili su je lider SSSR-a Nikita Hruščov i potpredsednik SAD Ričard Nikson. Zajedno sa štandovima na kojima je bila predstavljena američka kultura, nauka i tehnologija, bio je izložen i štand kompanije "Levi Štraus", ispunjen "leviskama 501" i zapadnom reklamnom tematikom.
Radnici na štandu su bili obučeni u farmerke i kaubojske košulje. "Petsto kec" su nosili i glumci angažovani u propagandne svrhe. Ipak, njih su mogle da priušte samo sovjetske estradne zvezde, deca diplomata, sportisti i imućniji svet.
Iako se taj događaj može smatrati zvaničnim ulaskom "leviski" u SSSR, "džinsomanija" je počela da trese zemlju još dve godine ranije, kada je u Moskvi održan Međunarodni festival omladine i studenata, koji je prvi put od početka Hladnog rata makar malo podigao "gvozdenu zavesu" između Sovjetskog Saveza i Zapada.
Tu su se okupili mladi iz oko 130 zemalja sveta, uključujući i američke studente. Dvonedeljni festival je ostao zapamćen po nesvakidašnjoj atmosferi za Sovjetski Savez: gostima i Sovjetima je bilo dozvoljeno da se slobodno druže; održano je preko osamsto događaja - koncerata, izložbi, sportskih susreta, filmskih festivala, a upravo posle tog festivala počela je moda farmerki, kariranih suknji, patika i rokenrola.
Kolumbijski pisac i novinar Gabrijel Garsija Markes, koji je došao na festival, bio je u čudu kako zemlja površine 22,4 miliona kilometara kvadratnih nema nijednu reklamu za Koka-kolu.
Sovjetska omladina je odmah zavolela farmerke, ali njih nije bilo u prodavnicama, ni na pijacama. Sovjetska industrija ih nije proizvodila. Tek godinama kasnije su domaće fabrike počele da šiju "narodne farmerke", ali one ni krojem ni kvalitetom nisu zadovoljavale mase.
Retki srećnici koji su putovali u inostranstvo mogli su da nabave odeću od džinsa. Mornari, piloti i sportisti su ih donosili sa svojih putovanja, iako su zbog toga prolazili kroz rigorozne carinske kontrole. Ako bi nosili jedne farmerke - samo za sebe, carinici su im još i gledali "kroz prste", ali sve više od toga smatrano je švercom.
I danas se prepričava događaj kada je 1978. godine poznati trener skijaške reprezentacije SSSR-a pokušao da prošvercuje u zemlju čak 200 komada farmerki, misleći da niko na aerodromu neće pregledati kutije sa skijaškom opremom. Ipak, on je uhvaćen i protiv njega je pokrenut krivični postupak. Do suda nikad nije stigao, pošto je imao dobre "veze", ali je cela partija bila konfiskovana.
Običan svet je do njih teško dolazio, a još teže su pronalazili svoj broj, pa su zato prekrajane, skraćivane i čuvane poput najveće dragocenosti. Za jedne farmerke mesecima se štedelo. Cena im je išla i do 200 rubalja, dok je prosečna plata u zemlji u to vreme bila 120 rubalja.
Osim "Levisa", bile su popularne i "Vrangler" i "Li", mada su Sovjeti najviše voleli one nemačke marke "Montana". Kažu da je osamdesetih godina negde na jugu Rusije bila otvorena i fabrika koja je šila "Montana" farmerke, ali se modni istoričari i danas spore o njihovom sovjetskom poreklu.
Krajem osamdesetih počele su da se pojavljuju i sovjetske farmerke "Tver" i "Vereja", ali one nikada nisu stekle takvu popularnost.
Kako god bilo, trideset godina su farmerke iz uvoza u SSSR-u bile zabranjivane, a tek padom Berlinskog zida i podizanjem "gvozdene zavese" ruski građani su mogli da ih kupe i to ne na crnom tržištu nego regularno, u radnjama.
Kurir.rs/Vesti-online
Foto: AC Milan
NE PROPUSTITE
