"Ja ne znam kako sam i zašto došla do tog nivoa, jer sam učinila samo ono što bi i svako drugi. Ne smatram da je to herojski čin i nastavila sam da živim normalno. Svakako da mi je ta pažnja, kada je došla, prijala, ali vidite, život ide dalje, situacije se ređaju, a život svašta donese", kazala nam je Irena.
Ona dodaje da nakon toga nikada nije videla ni dete ni njegove roditelje, ali da je za ono što je učinila dobila niz priznanja.
"Najdraže mi je priznanje koje me je dočekalo u Beogradu, a koje dodeljuje Kompanija „Novosti“ . Posebno sam duboko ganuta je predsednik žirija Matija Bećković. To je za mene bila čast i možda sam tek tada shvatila da je taj moj postupak privukao pažnju", dodaje irena.
I dok ova vedra i nasmejana žena sasvim spontano goovri o svom životu u Srbiji i Americi gde je sa prekidima devetnaest godina, iz tih običnih reči vidi se koliko je njena borba da uspe i da postigne nešto u životu bila duga. Istrajna i uporna, savladala je sve svoje starhove i stigla do toga da sada živi jednim normalnim i pristojnim životom.
"Prosto se tako namesti. Na lutriji sam dobila američku vizu, ostavila stalan posao vaspitačice i krenula u svet. U prvo vreme sam čistila, a onda naučila da vozim. Tamo je nemoguće živeti bez kola i morala sam i to da uradim, iako nisam bila nikakav vozač. Onda je krenula vožnja školskog autobusa. Kako nisam znala puteve, uvek sam veče pre ture svojim automobilom prolazila, da bih sutradan decu smireno i sigurno vozila. Zatim je došao kamion i konačno državni posao u gradskom prevozu. I zamislite mene jednog totalnog laika u vožnji, osobu koja je uvek izbegavala da bude vozač, na kraju završi u tom poslu", šali se Irena.
Ona dodaje da su ove godine bile izuzetno teške, da je bilo puno i prepreka, ali da je rešila da sredi svoj život. Na kraju je i uspela. Sada je jedan od najboljih vozača u gardskom prevozu u Milvokiju i nikada ne bi radila nešto drugo.
"Volim da radim sa ljudima. Priznajem, tamo je teško i opasno biti vozač, ali sada shvatam da je to posao i život koji me ispunjavaju, a obe zemlje su deo mene i ne mogu ih odvojiti", zaključuje ona.
I tako je jedna sasvim obična žena postala heroj, a ostala ono što jeste:
obična.
O Ireni se pisalo kada je zaustavila autobus na vrlo opasnom mestu i bez razmišljanja spasila dete, koje je bosonogo trčalo ka opasnom nadvožnjaku koji vodi ka autoputu. Unela ga je u autobus, pokrila svojom jaknom i onda pozvala nadležne na opšte zaprepašćenje svih putnika. U tom trenutku napoljuje bilo nešto više od – 8 stepeni Celzijusa.
Kurir.rs/Prokuplje na dlanu
Foto: Screnshot
NE PROPUSTITE
