Više od 10.000 ljudi ispitano je u jednoj od najdužih istraga o ubistvu na svetu a čak 130 je priznalo da su ubice švedskog premijera Ulofa Palmea.
Ali ubica nikada nije pronađen! Palme je u februaru 1986. godine šetao sa suprugom centrom Stokholma i odluči su da odu u bioskop. Bili su bez telohranitelja, jer se političar trudio da bude kao i svi drugi ljudi. Iza 23 časa prišao im je čovek u tamnom kaputu i upucao Palmea u leđa. Onda je drugi metak ispalio u njegovu ženu i pobegao.
Prolaznici nisu mogli puno toga da urade jer je premijer bio mrtav i pre nego što je pao na pod. Iako je 20 ljudi videlo ubicu, ove su činjenice više manje sve što javnost zna o ubistvu jednog od najkontroverznijih ličnosti u modernoj švedskoj istoriji, piše The Guardian.
Palme je bio 16 godina na čelu švedskog SDP-a, stranke koja je zaslužna za visoke poreze i robusni program socijalne pomoći. Voleli su ga ali i prezirali mnogi. Levica mu je prigovarala jer je bio deo aristokratije, a oni su ga prezirali jer je bio izdajica njihovog sloja. Desničari su tvrdili da je sovjetski špijun, a u magazinu Contra završio je kao meta za pikado.
Šveđanima bez obzira na njihove političke sklonosti simbolizam tog ubistva bio je jasan - ubica je želeo da uništi ideju moderne Švedske. Zemljom je zavladao veliki šok, a zatim i zbunjenost. Ni nakon tridesetak godina od ubistva niz istražitelja nije uspeo da reši zločin, 10.000 ljudi je ispitano, a dokumentacija oko slučaja zauzima 250 metara polica u sedištu švedske policije, što je najveća aktivna istražna arhiva u svetu.
O ubistvu su snimljeni filmovi, napravljena muzika, mnogi amaterski detektivi svoj život su posvetili rešavanju slučaja, pa čak i na niz nelegalnih načina. A čak 130 ljudi lažno su priznali da su odgovorni za ovo ubistvo.
Palme je imao mnogo neprijatelja pa je njegova smrt podstakla niz teorija zavera, prema kojima bi moglo biti osumnjičeno pola švedske populacije.
Čini se da bi nakon 33 godine ova misterija konačno mogla biti rešena, ako je verovati najavi novog šefa istrage koji je potpuno sigurno izjavio na nacionalnoj televiziji da će rešenje ponuditi tokom nekoliko godina. Policija je potvrdila da intervjuišu nove ljude i istražuju nove dokaze, i to prvi put nakon nekoliko godina.
Od trenutka njegove smrti, prvog poziva hitnim službama, vladao je šok, a Ulicom Sveavagen, gde se dogodilo ubistvo, zavladao je haos. Jedan od metaka pronađen je tek dva dana kasnije, i to zahvaljujući slučajnom prolazniku koji ga je pokupio sa puta. Oni koji su dolazili tugujući nisu se obazirali na policijske trake i zaštite, i tako su u potpunosti uništili mesto zločina. Ključnim svedocima bilo je dopušteno da napuste mesto bez da su uopšte ispitani. Jedan je novinar bio potpuno u šoku kada je shvatio da vozač taksija koji je video ubistvo uopšte nije bio ispitan, već je nastavio da vozi.
Niz ostalih protokola je ignorisano ili zaboravljeno. Policija je tražila ubicu ali niko zapravo nije znao kako on izgleda. Putevi nisu zatvoreni, saobraćaj je nastavio da funkcioniše još nekoliko sati nakon ubistva. Bio je to "sportski vikend", praznik kojeg su mnogi Šveđani proveli u planinama, a Hans Holmer, načelnik gradske policije, odmarao se na skijanju sa svojom ljubavnicom. Iako nikada nije vodio istragu ubistva, čim je saznao šta se dogodilo, sledećeg jutra, odmah je došao u grad. Od svog prvog pojavljivanja na televiziji preuzeo je ulogu heroja na kog se javnost može osloniti. Javnost ga je obasipala znakovima pažnje, cvećem i čokoladom, a novine su ga prozvale švedskim Klintom Istvudom.
Uprkos svojoj popularnosti Holmer je bio činilo se uhvaćen u mrežu događaja sa kojima se nije mogao nositi. Prvi njegov korak bio je da objavi sliku osumnjičenog viđenog kako trči u blizini mesta zločina. S obzirom da je taj period od trenutka ubistva bio velik niko zapravo nije sa sigurnošću mogao da kaže da je taj čovek zapravo i bio ubica. Mediji su ga nazivali Fantom, bio je to Nordijac sa dugim nosom i tankim usnama, a njegov crtež objavljen je u svim novinama. Danima nakon objave više od 8.000 poziva je stiglo u policiju s informacijama o muškarcu za kog su mislili da je on. A 17 dana nakon ubistva prvi osumnjičeni stigao je u pritvor. Bio je povezan sa desnim grupama koje su verovale da je Palme tajni agent KGB-a, ali ubrzo je pušten zbog nedostatka dokaza. Tada se Holmer skoncentrisao na alternativnu teoriju - da su premijera ubili članovi militantne kurdistanske radničke stranke PKK.
Ovu organizaciju koja je imala podružnicu u Stokholmu ranije je Palmeova vlada proglasila terorističkom organizacijom. Ali zapravo grupa je bila lako žrtveno jagnje, jer nikakvih dokaza protiv njih nije bilo. Holmera manjak dokaza nije previše brinuo, pa su početkom 1987. godine nakon što su istraživali PKK gotovo godinu dana, izvršili raciju u jednoj knjižari u gradu koja im je bila baza i uhvatili 50 njenih članova. Ali racija nije doprinela istrazi, a mediji su se okomili na Holmera tražeći da ode. Na kraju je dao ostavku.
Stvari su nakon toga postale još bizarnije. Holmer je kao građanin i dalje nastavio da istražuje svoju teoriju sve od 1988. godine kada su on i novinar Eb Karlson uhvaćeni u pokušaju krijumčarenja ilegalne opreme za prisluškivanje i nadzor te grupe. Bio je to nacionalni skandal čak i pre nego što je otkriveno da je u celu aferu bila uključena i ministarka pravosuđa Ana Greta Leijon.
Imenovan je novi šef istrage koji se vratio teoriji o muškarcu sumnjivog ponašanja te večeri u blizini bioskopa koji su Palme i njegova supruga posetili. Krister Petersson bio je potencijalni osumnjičeni koji je odgovarao tom opisu. Troje ljudi svedočilo je da je on sposoban za ubistvo, bio je u zatvoru zbog toga što je slučajno izbo čoveka bajonetom.
Tako je Petersson postao tipični zločinac, sa zlim očima i tamnim obrvama. Policija ga je privela 14. decembra 1988. godine, iako nije utvrđen motiv. Isto veče Lizbet Palme gledala je u niz osumnjičenih ispred sebe i njega identifikovala kao ubicu svoga supruga. On je tvrdio da je nevin, a ni jedan pronađeni dokaz nije mogao da potvrdi da je on ubica i da je bio na mestu zločina. Zahvaljujući njenom svedočenju, nakon sedmonedeljnog suđenja, osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Činilo se da je tako došao kraj ovoj nacionalnoj traumi.
Njegovi advokati su se odmah žalili, na temelju toga da je policija rekla da je osumnjičeni alkoholičar, pa ja Lizbet pokazala na muškarca koji joj je izgledao upravo tako. Peterson je pušten iz zatvora 1989. godine. Dobio je kompenzaciju od 38.000 funti i planirao svoje prve dane na slobodi da provede u društvu koktela koji je tada postao popularan u Stokholmu pod nazivom Ubica.
Nije nestao iz javnog života. Pojavljivao se u intervjuima koje je masno naplaćivao i u kojima je pokušano da se izvuče odgovor na pitanje da li je on taj zločin i stvarno počinio. Iako je nekada nagoveštavao da bi mogao biti ubica, zločin nije priznao. Preminuo je 2004. godine i tako sa sobom u grob odneo tajnu za koju su mnogi Šveđani mislili da su je otkrili upravo njegovim hapšenjem. Do početka devedestih za istrage su potrošena značajna sredstva ali mnoga su pitanja i dalje ostala bez odgovora. Gde je oružje kojim je počinjen zločin, za kog se verovalo da je revolver Smit end Veson 357 magnum? Da li je policijska nesposobnost bila previše ekstremna da bi bila slučajna? Promenila su se četiri šefa istrage, a nije priveden ni jedan ozbiljni osumnjičeni. Zbog nedostataka dokaza mnogi su amateri počeli da sprovode istrage samostalno, a svaki detalj njegovog privatnog života i profesionalnog rada bio im je značajan. I ni jedna teorija nije bila toliko neobična, pa ni ona da ga je supruga ubila zbog preljubništva. Bilo je i onih koji su mislili da su ga ubili isti oni koji su ubili JFK-a, pa da je to ubistvo povezano sa sajentologijom, ili je sve to samo odglumljeno, ili je ubica možda bio ruski režiser Andrej Tarkovski koji se s njim našao 1984. godine kako bi mu pomogao da izvuče sina iz SSSR-a.
I tako je nastala Palme manija, a u slučaj su se uključili i novinari. Jedan od njih Sven Aner objavio je knjigu koja prati period od 1988. do 2018. godine. I većinom su muškarci, koji misle da su baš oni ti koji će rešiti sami, najveći slučaj u švedskoj istoriji.
Nedavno su radovi nekih novinara i privatnih detektiva uticali i na policiju. Pojavila se teorija da je ubica Stig Engstrom, poznat kao Skandia man, jer je radio u švedskoj osiguravajućoj grupi, koja je imala kancelariju pored mesta zločina, a u političkim krugovima bio je blizak Palmeu. Povezao ih je novinar Tomas Peterson koji je otkrio da je Engstrom služio u švedskoj vojsci, i tako mogao doći i do oružja. Podaci su pokazali da je napustio zgradu samo dva minuta pre nego što je Palme ubijen. Engstrom se ubio 2000. godine. Njegova tada bivša supruga rekla je da je on bio prevelika kukavica da bi ubio Palmea. A tu je i teorija Stiga Larsona, istraživačkog novinara i književnika. Njegova teorija na kojoj je radio pre nego što je preminuo od srčanog udara 2004. godine bila je da ga je ubila međunarodna urota koja se sastoji od dve grupe različitih motiva, zajedničke ideje da Palme treba da umre. Jedna je bila ona povezana sa afričkom organizacijom za aparthejd, jer je Palme bio strahoviti protivnik. A 1982. ubili su jednu protivnicu tog njihovog stava.
Druga su grupa desni švedski ekstremisti, koje je Larson istraživao i pre atentata. Verovao je da je uključen bio i Bertil Vedin, plaćenik koji je navodno radio za južnoafričkog špijuna koji je vodio operaciju Long Rič. Larson je tvrdio da je Vedin pomogao da se regrutuje Palmeov ubica. Vedin negira bilo kakvu umešanost u slučaj i nikada nije bio optužen.
"Nemam šta da izgubim zbog istine jer, na sreću, nisam ubica i nisam imao ništa s tim", rekao je Vedin u intervjuu objavljenom u švedskom listu Svenska Dagbladet 2014. godine. Jan Stocklasa, koji je nastavio Larsonovu istragu nakon njegove smrti, i objavio studiju slučaja na švedskom jeziku krajem prošle godine, rekao je da veruje da je ubica još uvek živ i da ga trenutno istražuje švedska policija.
Sad se zapravo postavlja pitanje kako su novinari mogli više saznati od policije, a policijska nesposobnost samo je podstakla teorije da ga je ubila desničarska grupa unutar policije. Holmer je bio na čelu posebno strašne grupe koja je imala reputaciju po svojoj brutalnosti i podržavanju nacističke ideologe. Drugi će reći da je bio pod velikim pritiskom, pa je tako došlo do kurdskih separatista, pa do alkoholičara Petersona, koji kako je rekao jedan autor "neće nikome nedostajati". To je stajalište Gunara Vala, istraživačkog novinara koji je napisao nekoliko knjiga o ubistvu Palmea.
I tako je sada više od 30 godina kasnije predstavljen novi dokaz. Toki-voki navodno pronađen u blizini mesta zločina dva dana nakon ubistva. Nije jasno zašto je tek sada predat policiji, ali mogao bi da potvrdi da je više od jedne osobe upleteno u ubistvo. Trenutno se ispituje u potrazi za DNK.
Istražitelji su tajnoviti, novi šef istrage Krister Peterson rekao je da su "optimisti i da će ljudima moći da kažu šta se dogodilo". Kad pitate ljude hoće li da pronađu ubicu, većina će reći ne. Previše je vremena prošlo, reći će mnogi, ključni svedoci su mrtvi i premalo je dokaza, smatraju.
Sadašnji švedski premijer Stefan Lofven slučaj je nazvao "otvorenom ranom u švedskom društvu".
"Jako je važno da to rešimo", naglasio je on.
"Znamo da imamo manje od 10 odsto šanse da rešimo slučaj", rekao je godinu dana nakon ubistva jedan član Palmeove kancelarije.
"To nije naš problem. Naš je problem što ljudi misle da se dogodilo i kako se oni sa tim nose". I tako se problem nastavlja, slučaj koji se nikada ne zatvara. Slučaj bez motiva, počinitelja i osude.
(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Profimedia)
NE PROPUSTITE
