Neki su izgubili supruga, neki dete. Tri decenije kasnije, rodbina žrtava i dalje traži istinu o tom događaju, najvećem tabuu u istoriji savremene Kine. Te proteste zauvek je obeležila jedna fotografija.
U prvi mah, fotografa agencije AP Džefa Videnera, iznervirao je čovek koji je upao u kadar. Muškarac u beloj majici i tamnim pantalonama nosio je torbe posle kupovine.
Videner je pomislio da će mu upropastiti kompoziciju, ali nije znao da će to biti jedna od najznačajnijih fotografija u istoriji.
Bio je 5. jun 1989. i kineske trupe krenule su nasilno da razbijaju prodemokratske proteste koji su trajali na centralnom trgu Tjenanmenu u Pekingu više od mesec dana.
Videner je u Pekingu bio nedelju dana kako bi zabeležio demonstracije.
"Demonstranti su me 4. juna pogodili kamenom u glavu, a bio sam i prehlađen. Tako da sam bio prilično bolestan i povređen u trenutku kada sam fotografisao čoveka ispred tenkova sa balkona na šestom spratu hotela u Pekingu", ispričao je.
Taj hotel ima najbolji pogled na trg, koji je tada bio pod vojnom kontrolom. Američki student Kirk Martsen pomogao je Videneru da se ušunja.
Sa tog balkona, Videner je gledao kako se čovek suprotstavlja koloni tenkova, kako staje tačno ispred njih. Tenk se zaustavio i krenuo da zaobilazi Kineza, ali se čovek pomerio još jednom i blokirao put.
U jednom trenutku čovek se popeo na prvi tenk i činilo se da priča nešto nekome ko je unutra.
"Bio sam oko kilometar udaljen od tenkova tako da nisam mogao ništa da čujem", priča Videner.
Posmatrači su na kraju sklonili čoveka. Nikada nije otkriveno šta se sa njim posle dogodilo.
Vojnici su tog juna u krvi ugušili proteste studenata i radnika koji su tražili da se stane na kraj korupciji.
"Svi su mislili da vojska nikada ne bi otvorila vatru. To je bilo nezamislivo. Bili smo u periodu mira. Ljudi su podržavali zahteve studenata koji su se odnosili na borbu protiv korupcije, birokratije, inflacije... Gajili su velike simpatije prema njima. Stanovnici su im donosili da jedu, piju", rekla je Ju Veji (66), čiji je suprug tada poginuo iako nije protestovao.
U noći 3. juna, nju i supruga Jang Mingua probudili su oko ponoći pucnji koji su dopirali iz daljine: vojnici i tenkovi pristizali su iz predgrađa na trg u središtu grada, pucajući na civile na ulicama.
"Zabrinuli smo se za studente. Hteli smo tamo da odemo kako im se ništa ne bi dogodilo. Ali naš sin je imao samo pet godina. Tako da je moj suprug otišao sam", priča ona.
Sutradan ga je našla teško ranjenog u "bolnici punoj krvavih ljudi", u suzama, s povredama od glave do stopala.
Pre nego što je preminio dva dana kasnije, u 42 godini, suprug je ispričao da ga je srušio rafal nedaleko od Tjenanmena nakon što je nabasao na vojnike koji su pucali naslepo.
"Kada sam izašla iz bolnice, ugledala sam scenu koju nikada neću zaboraviti: na svakoj raskrsnici vojnici su držali oružje upereno u svim smerovima. A ljudi su stajali, gledajući ih u tišini", ispričala je ona.
Tačan broj mrtvih nije poznat. Dva dana nakon pokolja, vlada je objavila da je u suzbijanju "kontrarevolucionarne pobune bilo gotovo 300 mrtvih", uključujući vojnike. Bivši britanski ambasador u Kini tvrdio je da je bilo 10.000 mrtvih, kineski Crveni krst 2.700, a opšte prihvaćena brojka, utemeljena na bolničkim podacima, kreće se između 400 i 1.000 mrtvih.
Vlada je naredila tišinu. Događaj se skoro nikada ne spominje u medijima, na internetu, u knjigama, školskim udžbenicima i filmovima, osim u retkim situacijama kada se opisuje kao "politički nemir 1989. godine".
Naravno, o tome se može govoriti kod kuće, u krugu porodice i među prijateljima.
"Njihova najveća želja je da se izbriše sećanje na represiju. Naše i sećanje svih ljudi na Zemlji", rekao je Vu Dingfu, penzioner koji je tada ostao bez 20-godišnjeg sina.
Taj student, zaljubljenik u fotografiju, štrajkovao je glađu tokom protesta, a pronađen je mrtav 4. juna, nakon što je izašao iz kampusa "verovatno da bi fotografirao", rekao je njegov otac.
Od sina mu je malo ostalo: njegov pepeo, članska karta biblioteke i nekoliko fotografija.
Druge, koje je krišom snimio jedan njegov školski drug, prikazuju telo Vu Guofenga u bolnici, na drvenom krevetu, otečenog lica i krvavih nogu.
Njegovi roditelji nikada nisu dobili zvanično objašnjenje. A 30 godina kasnije vlada i dalje ćuti.
"Represija od tog 4. juna zauvek će ostati rana i bol. I za nas, i za njih", ocenio je Vu.
Kurir.rs/Index.hr Foto: AP
NE PROPUSTITE
