Popis se sastavlja svake godine od 2014., kad je epidemija ebole u zapadnoj Africi iznenadila svet. Ovogodišnji uzorak uključuje patogene koje ljudi u javnom zdravstvu već smatraju uobičajenim: ebola i druge hemoragijske groznice, MERS i SARS, zika uzrokovana komarcima, i groznica doline Rift. Ali tu je i prinova – bolest IKS, piše američki časopis The Wired.
Bolest IKS zapravo ne postoji. SZO nije upozoravao na neki konkretni patogen, nego je namera bila da se upozori javnost koliko je važno biti spreman za nove bolesti. Posebno zbog toga što postojeći testovi možda neće precizno detektovati koje bolesti imaju epidemijski potencijal, a tretmani možda nisu dovoljni da bi ih zaustavili.
Tokom četiri godine objavljivanja popisa, nijedna nova infekcija nije bila ozbiljna da bi dostigla nivo bolesti IKS, odnosno nije bila dovoljno patogena da bi se proširila svetom prije nego je nauka zaustavi. Međutim, novi sindrom, akutni flacidni mijelitis (AFM), pokazuje znakove da je upozorenje potrebno.
AFM je bolest slična dečjoj paralizi koja je pogodila gotovo 500 ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama otkako se pojavila krajem leta 2014. godine.
Većina obolelih su deca, a svi slučajevi su slični. Počinje s blagom bolešću, slično prehladi, od koje se pacijent relativno brzo oporavlja, ali potom pate od slabosti u najmanje jednom ekstremitetu. Paraliza može zahvatiti disanje i gutanje, koa i mišiće vrata i lica. Snimke otkrivaju lezije na leđnoj moždini koje se javljaju na području na kojem se razvila paraliza. Oštećenja su verojatno dugotrajna. Neka deca, obolela još pre četiri godine, još nisu povratila funkciju svojih ekstremiteta.
Osim ovih poznatih simptoma, AFM skriva i neke tajne. Naime, bolest još nitko nije uspeo da poveže s jednim mikroorganizmom. Slučajevi iz 2014. dogodili su se zbog virusa EV-D68, ali ovogodišnje slučajeve uzrokovao je virus EV-A71, a mnogi pacijenti uopšte nemaju nikakav virus. Nema objašnjenja ni zašto se bolest pojavljuje u valovima. Posebno su kritične bile 2014., 2016. i 2018., dok je 2015. i 2017. bilo vrlo malo slučajeva. U jednom slučaju, prijavljenom Centru za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC), cela porodica je dobila blagu bolest pluća. ali, nakon što su se svi oporavili, samo je jedno dete dobilo paralizu.
Svaki od ovih slučajeva bolan je za porodice i pojedince, ali ukupno uzevši AFM je u SAD-u retka bolest, koja pogađa samo jednu ili dve osobe od milion. Zato su istraživanja ove bolesti neobično zahtevna. ”Čak i najiskusniji medicinski centri susrešće se s tek 10 slučajeva godišnje”, kaže Thomas Klark, medicinski epidemiolog i zamenik direktora CDC-ova odjela za virusne bolesti.
Prema podacima CDC-a i naučnika koji se trude da razumeju AFM, ova se bolest dijagnostifikuje i leči na svim nivoima zdravstvenog sistema, od velikih medicinskih centara do samostalnih lekarskih ordinacija. To se moglo i očekivati u zemlji u kojoj samo nekoliko stotina od 5.000 bolnica ima specijalizovane pedijatrijske centre. To ujedno naglašava s koliko se varijacija mogu susresti lekari koji su prva linija odbrane od bolesti.
”Sa svakom novom infekcijom, jedan od problema s kojim se susrećemo je komunikacija s lekarima koji su imali priliku da vide te slučajeve”, kaže Prija Dugal, genetska epidemiologinja i docent Blumbergovoj školi javnog zdravstva, koja zajedno s kolegama, od prve pojave 2014. godine vodi studiju o oboljelima od AFM-a i njihovim porodicama.
Kad se bolest IKS pojavi, šta god to bilo, verovatno će se širiti puno brže
Nema sveobuhvatnog sistema koji bi pouzdano dostavljao lekarima informacije o novim problemima, posebno lekarima koji nisu povezani s velikim medicinskim centrima ili koji rade u ruralnim područjima. To znači da prvi lekar koji primi dete s AFM-om možda neće prepoznati što je istraživačima važno.
Na primer, uzorci koji se od svakog deteta uzimaju na isti način (krv, iskašljaj, cerebrospinalni likvor), mogu biti od velike važnosti za istraživanje, ali samo ako su uzeti pre nego je liječnik započeo s bilo kakvim tretmanima koji bi mogli ubiti neprepoznate patogene.
Takođe, ne postoji razrađeni način na koji lekar može upozoriti sistem javnog zdravstva da se pojavilo nešto novo. Nema automatskog nadzora koji bi brzo prošao kroz slojevite i nepovezane pinformacione platforme američkog zdravstvenog sistema. AFM još nije označen kao bolest koju je lekar dužan da prijavi državnim zdravstvenim agencijama. Ali, kad i ako to postane, komunikacija u slučaju pojave bolesti uključivaće slanje mnogobrojnih mejlova ili popunjavanje formulara, i podjednako vremenski zahtevne postupke i akcije primaoca.
Čini se da je AFM bolest koja se sporo kreće kroz populaciju, CDC veruje da je poslednja epidemija završena. Kad se bolest X pojavi, što god to bilo, verojatno će se širiti puno brže. Zbog toga se istraživanje i komunikacija oko AFM-a može smatrati praksom koju bi medicinski naučnici trebali mudro da iskoriste. Verojatno ne možemoda izbegnemo da nas nove bolesti iznenade, ali na nama je da odlučimo hoćemo li uspeti sa njima uhvatiti korak.
Kurir.rs/Index.hr
Foto: Profimedia
