Novi F-3 bi tada počeli da zamenjuju više od stotinu domaćih jednosmernih boraca Mitsubishi F-2, koji su domaće proizvodnje, a koji su znatno unapređeni (i nadmašili) F-16, počevši od sredine do kraja 2030-ih.
Kasnije, japanska televizijska emisija u martu 2018. otkrila je snimke naprednih visoko-potisnih KSF 9-1 turbofen motora i aktivnih elektronskih skeniranih radara u razvoju za F-3 program. Specijal je takođe otkrio da je planirani trošak razvoja programa od 5 triliona jena - što je ekvivalent gotovo 45 milijardi američkih dolara. Cena po avionu lako bi mogla da premaši ranije pomenute cifre od 20 milijardi jena (179 miliona dolara).
U 2016. godini, Japan je postigao tehnološku prekretnicu kada je napravio svoj napredni tehnološki demonstrator, Ks-2 Šinšin. U razvoju od 2007, ATD je koštao 350 miliona dolara i imao inovativnu kompozitnu keramičku / silicijumsku karbidnu oplatu i moćne vektorsko-potisne turbo motore za ekstremne manevarske sposobnosti i super-krstareće brzine leta. Šinšin, koji je detaljnije opisan u ovom članku, navodno je imao radarski poprečni presek veličine "gigantske bubice".
Ali ATD je bio demonstrator tehnologije, a ne prototip stvarne potpuno opremljene borbene letelice. Kada je Tokio prvobitno zastao na procenjenih 40 milijardi dolara, zamrznuo je dalji razvoj i izdao Zahteve za informacije stranim avio-firmama. Koncept hibrida aviona F-22 sa naprednijim F-35 izgledao je posebno privlačno, ali račun za takav avion ostao je izuzetno visok i procenjen je na 215 miliona dolara po avionu. Japan se takođe udvarao Grummanu, koji je decenijama ranije razvio KSF-23 "Black Vidov" stelt lovac, i britansku BAe, koja trenutno razvija borbenu letelicu Tempest.
Obe opcije bi značile obavezu da se izgradi više lovaca pete generacije umesto da se gleda u šeste generaciju kao što su Tempest i evropski FCAS.
Ako Japan sada ne bi počeo da razvija borbeni aviona, to bi moglo postati nemoguće u budućnosti, uništivši tako nade Tokija da prekine dugogodišnju zavisnost od američkih vojnih kompanija.
Mnogi analitičari predviđali su da će F-3 propasti nakon što je Tokio najavio kupovinu još 105 F-35A i F-35B Lightning lovaca, pored 42 već naručenih. Tokio može čak nabaviti neke od F-35 brže i jeftinije od američkih fabrika umesto da ih proizvodi u Japanu. Međutim, F-35 je dizajniran pre svega kao lovac za borbu sa drugim avionima, a ne kao borac za superiornost u vazduhu kao F-22 Raptor, koji više nije u proizvodnji.
Za sada japanske odbrambene snage trebaju lovac koji će služiti za odvraćanje, a ne udare na tlu. Poželjne karakteristike boraca protivvazdušne odbrane su dalekosežne / izdržljive za dugotrajne patrole, velike brzine za brzo uključivanje dolaznih aviona pre nego što oslobode svoje oružje; i upravljivost da bi se pobedili protivnički lovci u borbenim borbama unutar vizuelnog dometa. U svim tim karakteristikama stare škole, japanske četrdesetogodišnje avione F-15J Eagle može da zameni samo F-35.
Bez obzira na to, tajni radar-presek F-35 i snažni mrežni senzori čine ga izdržljivijim i opasnijim od F-15 koji se može otkriti na desetine kilmetara daleko. Ali Japan bi i dalje preferirao lovca koji je bio nečujan i posvećen borbenim dejstvima vazduh-vazduh.
Kada je magazin Džejn pitao japanskog zvaničnika šta je prvih pet prioriteta za F-3, on je prvo naveo „sposobnost za buduću nadmoć u vazduhu“.
Drugi kvaliteti su bili kapaciteti za nadogradnju, domaće tehnološko vlasništvo i pristupačnost. Japan se može nadati da će smanjiti troškove izvozom u inostranstvo, jer je parlament Japana legalizovao prodaju oružja u 2014. Međutim, japanska vojna oprema je prilično skupa i tek treba da ima veliki izvozni uspeh. Stealt lovci, međutim, i dalje su veoma traženi i teško ih je nabaviti, a do sada je izvezen samo F-35.
Sve što je sigurno je da će F-3 biti dvomotorni lovac sposoban za montiranje šest unutrašnjih oružja. Međutim, postoji više informacija o različitim tehnologijama koje japanski inženjeri žele da uključe u F-3.
U 2019. godini, Japan je počeo sa testiranjem KSF-9-1 turbina sa malim zaobilaznim gasom koje je razvila kompanija Išikava Hevi Industries. Prema navodima, oni mogu proizvesti 11-12 tona suvog potiska, ili 15-16,5 tona "mokrog" . Dok dva F119 turbofana F-22 proizvode 13 tona suvog i 17,5 mokrog potiska, KSF-9 je pola metra kraći i 30 centimetara tanji od F-119, ostavljajući više prostora za unutrašnje oružje.
Odvojeno, japansko ministarstvo odbrane istražuje trodimenzionalne mlaznice za vektore potiska koje preusmjeravaju potisak motora do dvadeset stupnjeva u bilo kojem smjeru. Ako se one mogu implementirati bez ugrožavanja presjeka radara (teško), to sugerira da Japan želi da se F-3 rangira među najmodernijim modernim borbenim avionima na svetu uz F-22 i Su-35, povećavajući njegovu sposobnost da izbegava rakete i van manevara protivnici u borbi unutar vizuelnog dometa.
Svaki KSF-9 može proizvesti izvanrednih 180 kilovata električne energije, koja se potencijalno može iskoristiti za napajanje oružja usmerenih energija kao što su laseri ili posebno radarsko mikrotalasno oružje koje bi moglo spržiti strujne krugove u balističkim raketama koje idu prema japanskim otocima.
Japan je takođe proučavao pretvaranje oklopa F-3 u ogromnu "konformnu" radarsku antenu pomoću kompozitnih senzora za pametni oklop, i testirao elektromagnetni ESM senzor koji ne samo da pomaže u otkrivanju protivnika, već i koji može minimizirati ili izobličiti svoj radio uređaj.
Za instrumentaciju kokpita, japanski naučnici razmatraju odbacivanje tradicionalnog Head's Up Displeja u korist sistema kacige, kombinovanog sa jednim velikim displejem sa tečnim kristalima. Razvija se i veštački-inteligentni interfejs čovek-mašina kako bi se optimizovao protok podataka u situaciju i osvetlili zadaci pilota.
Japan je takođe istraživao brze informatičke veze koje bi mogle povezivati senzore i razmjenjivati podatke o ciljanju sa prijateljskim snagama. Oni su posebno namenjeni da se suprotstave numerički superiornim neprijateljskim neprijateljima, kao i prikrivenim avionima kao što je kineski J-20 borbeni avion ili predstojeći H-20 bombarder.
Tehnologije testirane u X-2 koje bi se mogle ponovo pojaviti u F-3 uključuju EMP-otpornu optičku avioniku letenja po žici i "samo-popravljajuće" sisteme leta koji detektuju i automatski kompenziraju oštećenja na kontrolnim površinama vazduhoplova .
Japansko ministarstvo odbrane takođe jasno poziva na transfer tehnologije i pomoć od firmi kao što su Lockheed, Boeing ili BAe kako bi olakšali završetak projekta, uprkos tome što su domaće firme preuzele vodeću ulogu.
Gore navedene tehnologije otkrivaju mnoge karakteristike konceptualnih borbenih aviona šeste generacije - (mada se neobavezno rukovanje i bespoilotna kontrola letelice tek treba da se razradi), i pojedinačno su prilično impresivni. Međutim, njihova integracija u sposobnu leteću platformu predstavlja mnogo veći izazov, kao i masovna proizvodnja na ekonomičan način.
Američki F-35, na primer, pretrpeo je mnoga kašnjenja i prekoračenja troškova zbog teškoća u integrisanju svojih mnogih novih tehnologija pod istovremenim razvojem. Tako su japanskim inženjerima omogućili da rade za njih dok nastoje ostvare svoj petnaestogodišnji razvojni cilj.
Kurir.rs/National Interest Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
