Najnovije vesti

OVO OSTRVO JE 1.000 PUTA RADIOAKTIVNIJE OD ČERNOBILJA: A ima ljudi koji ne žele da odu sa njega (VIDEO)
Foto: Screenshot

eksperimenti

OVO OSTRVO JE 1.000 PUTA RADIOAKTIVNIJE OD ČERNOBILJA: A ima ljudi koji ne žele da odu sa njega (VIDEO)

Planeta

Odbrojavali su sa broda sa sigurne udaljenosti. I kad je to odjednom grunulo, u samo nekoliko sekundi plamena kugla raširila se do prečnika većeg od pet kilometara. Pečurka se uspinjala kilometrima iznad kratera koji je nastao na mestu ostrva Elugelab, širine skoro dva kilometra i dubine 50 metara.

1. januara 1952. prestao je da postoji ostrvo Elugelab u atolu Enevetak na teritoriji današnje Republike Maršalska ostrva. Ogromni talasi što ih je podigla hidrogenska bomba pri toj eksploziji vojske SAD-a, u trenutku su zbrisali kompletnu vegetaciju na atolu, a jednom kad se nuklearna pečurka slegla, na atol se spustio sloj pepela i prašine. Radioaktivne, naravno. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine na ovom atolu danas žive ljudi, i to njih 664.

 

A u kakvom okruženju žive, pokazala je studija objavljena na PNAS-u kojom su naučnici sa univerziteta Kolumbija merili nivo radioaktivnih izotopa i pozadinskog gama zračenja kao posledicu ukupno 67 nuklearnih eksplozija tokom američkih eksperimenata od 1946. do 1958. godine na atolima Bikini i Enevtak. Na 11 ostrva istraživači su pronašli znatne koncentracije americijuma 241, cezijuma 137, i plutonijuma 238, 239 i 240. Reč je o vrlo nezgodnim izotopima, a tek količina zračenja... Na četiri atola Maršalskih ostrva izmerene su nivou između 10 i čak 1000 puta više nego što se danas mogu izmeriti u neposrednoj blizini NE Černobilj.


Kako su se mogli provoditi retki ljudi koji su u tom arhipelagu morali ili tvrdoglavo odlučili živeti tokom decenija ili pak priroda, pokazuje i činjenica da je ova radijacija, danas toliko puta viša od mesta katastrofe Černobilja ili čak i Fukušime iz 2011., posledica nuklearnih katastrofa od pre 70-ak godina. Ovakvi nalazi u 1950-ima ne bi bili nikakvo iznenađenje. Još 1956. agencija za nuklearnu energiju SAD-a proglasila je Maršalska ostrva najkontaminiranijim područjem na svetu. Međutim, zašto je radijacija ovde dan danas tako visoka? I to uprkos "samo" 67 eksplozija na tom prostoru, odnosno 6 odsto od ukupno 1054 što ih je prema zvaničnim podacima izveo SAD tokom decenija trke u nuklearnom naoružanju? Razlog tome je to što je u tih 67 eksplozija oslobođena ukupna energija nešto veća od polovine svih ostalih, znači skoro 1000 preostalih drugih američkih nuklearnih eksperimenata.

 

U svoje vreme, davno pre 21. oktobra 1986. kada su Maršalska ostrva proglasili nezavisnost od SAD-a, američka vlada preselila je kompletne populacije s ovdašnjih atola. Na Bikiniju ni danas ne živi niko, osim petorice zaposlenih na brzi oko tog mesta. Ali, na okolnim atolima živi nekoliko hiljada ljudi, logično bi bilo za pretpostaviti, užasno izloženih preostaloj radijaciji.

Samo u eksploziji poznatoj kao "Castle Bravo" 1954. na Bikiniju, hidrogenska bomba je bila oko 1000 puta snažnija od onih koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki devet godina ranije. U istoriji je ostalo upisano i to da je krajem 1960-ih SAD nakratko proglasio to područje sigurnim za povratak, čak i na Bikini, gdje se nakratko vratilo nekoliko porodica Bikinaca, da bi ih 1978. morali opet poterati na relativno sigurnu udaljenost nakon što se pročulo da su ti ljudi u svojim telima akumulirali velike nivoe radioaktivnosti.

 

Bombe koje su bacali na ovim mestima prvo su bile obične plutonijske poput onih koje su spržile, razorile i zatrovale Hirošimu i Nagasaki, puke petarde u odnosu na ono što je usledilo samo nekoliko godina posle. Prvu hidrogensku bombu bacili su na Enevetak 1951. godine, prethodno je maštovito nazvavši "Ajvi Majk".

U tri naredne godine ove su atole razarale sve gore i gore nuklearne eksplozije. Jedini razlog zašto se uopšte iko vratio na Enevetak bilo je to što su do 1980. američke vlasti detaljno dekontaminirale to područje. Sada se ispostavilo da ni to nije bilo dovoljno. Puno bolje nisu prošli niti stanovnici drugih atola. Stanovnici atola Rongelap, na kom danas živi još 79 ljudi, verovali su da su s udaljenosti od 152 kilometra od Bikinija relativno sigurni od najsnažnije eksplozije svih vremena iz projekta Bravo iz mart 1954. Ispalo je, međutim, da nisu, da su ih zasule radioaktivne padavine. Slično su prošli i tadašnji stanovnici atola Utirik, udaljenog od Bikinija čak 483 kilometara.

 

Njih su tadašnje vlasti SAD-a evakuisale tek nekoliko dana nakon eksplozije, a posledice kontaminacije radijacijom i radioaktivnim izotopima osećaju se i danas i to je ono što su naučnici izmerili. Pre nekoliko godina naučnici sa Stanforda posetili su Bikini kako bi istražili stanje života u moru. Ostali su iznenađeni da podmorje atola što su ga ljudi 70 godina ranije izbombardirali s čak 23 eksplozije, buja životom. Tune, morski psi, razne vrste riba odavno neviđeni i po brojnosti i po veličini, korali veličine automobila i sve drugo, procvali su otkako ljudima nije padalo na kraj pameti da se tu zadrže.

Samo, ta idila u sebi krije nešto nezamislivo zlokobno, počev od samog povoda da se pokrene istraživanje ovakve vrste.

 

Povod je bilo navodno viđenje mutiranih morskih pasa kojima je nedostajala druga leđna peraja. Ispalo je da su priče o radioaktivnim morskim psima tačne. Izveštaj najnovijeg istraživanja objavljenog na PNAS upozorava na novi problem, pored onih do 1000 puta radioaktivnijih mesta od Černobilja. Velike količine radioaktivnog sedimenta nataložile su se tokom decenija na dnu uz neposrednoj blizini ovih atola i nešto od tog materijala more delovanjem talasa periodički nanosi na plaže atola. S porastom nivoa mora usled globalnog zagrejavanja i klimatskih promena naučnici procjenjuju da će to biti sve gore i gore i da će atoli u Maršalskim ostrvima, umesto da se polako oslobađaju radijacije, biti sve zagađeniji.

 

Kurir.rs/Express.hr

Foto: Screenshot

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...