Kao što je već poznato, današnja teritorija SAD u 19. veku bila je podeljena između severa i juga, odnosno južne konfederacije i severnih unionista.
Od kolonizacije severnoameričkog kontinenta oni imali su različite pristupe pitanju ropstva. Iako ni na Severu nije bilo sve bajno kad je u pitanju robovlasništvo, tamo se ekonomija ipak nije oslanjala samo na prisilni rad afroameričkih robova. Postepeno, severne države su zabranile ropstvo.
Na jugu su stvari bile sasvim drugačije. Besplatni rad robova podstakao je privredu i prema popisu stanovništva iz 1860. pokazalo se da se ekonomija zasniva na besplatnom radu između 3 i 4 miliona robova, piše portal "All that's Interesting".
Naravno, različiti pristupi ropstvu stvorili su veliku napetost između Severa i Juga. Već sredinom 1830-ih pojavile su se prve organizovane grupe koje su se zalagale za promociju ropstva. Napetosti su se nastavile tokom prve polovine 19. veka, pošto su se SAD pripojila nova područja. Takozvani kompromis iz 1850. godine dodatno je produbio političko neslaganje. Sukobi između pristalica i protivnika ropstva samo su dolivali ulje na vatru. Kalifornija je postala slobodna država, a ropstvo se u Juti i Novom Meksiku regulisalo tzv. narodnim suverenitetom, dok je u Vašingtonu ropstvo sasvim ukinuto.
Međutim, južnjaci, zagovornici ropstva doneli su Zakon o odbeglim robovima, prema kojem su vlasnici mogli ponovno da privedu odbegle radnike i vrate ih protiv njihove volje na svoje plantaže.
Presuda u korist Dreda Skota iz 1857, kojom se u SAD ukida ropstvo, nije odgovarala mnogim belim južnjacima. Štaviše, stigla je u vreme kad su oni razmišljali o proširenju prava robovlasnika i širenju ovog sistema na susedne zemlje južno od SAD. Džordž Bikli bio je jedan od njih i prihvatio se kovanja drugačijeg plana s mnogo žara.
Dred Skot
Taj lekar iz Virdžinije, avanturista i izdavač, shvatio je da dolazi loše vreme za robovlasnike i da će morati da se dobro organizuju ako žele da spreče ukidanje ropstva. Prema Teksaškom arhivu, pokrenuo je s još petoricom istomišljenika tajnu organizaciju Vitezovi Zlatnog kruga. Iako su se u međuvremenu zagubila imena njegovih pet prijatelja, ostalo je zapisano da su se našli u Leksingtonu u Kentakiju 4. juna 1854. godine i osnovali ovu organizaciju. Cilj je bio jednostavan, ali grandiozan: stvoriti robovlasničko carstvo poznato kao Zlatni krug.
Ovo ogromno carstvo protezalo bi se na 3.600 kvadratnih kilometara. Glavni grad bi mu bio Havana, Kuba, a njegov uticaj proširio bi se na južni deo Severne Amerike, na teritoriju današnjeg Meksika i na Srednju Ameriku, veći deo Kariba i severne delove Južne Amerike. Meksiko bi se, prema tom planu, podelio u više država, u kojma bi bili imenovani kongresmeni, i tako bi se osvojila tamo vlast, a carstvo bi postalo svetski monopolista duvana, šećer i pamuka. Zlatni krug je zamislio da belci žive u večnom blagostanju na leđima crnih robova.
Neki izvori čak s članstvom u vitezovima povezuju Džona Vilksa Buta, ubicu Abrahama Linkolna, ali i slavnog odmetnika Džesija Džejmsa. Do 1858. vitezovi Zlatnog kruga imali su podzakonske akte, obrede i ustav. Lokalne ispostave zvale su se "dvorci", a do 1860-ih Bikli je tvrdio da grupa ima preko 100.000 članova. To je preterano, ali moguće je da su sakupili 50.000 članova do 1860. U Kaliforniji su imali 16.000 članova, 8.000 u Teksasu i Kentakiju, a postojali su "dvorci" i u Alabami, Arkanzasu, Džordžiji, Merilendu, Misuzriju, Severnoj Karolini, Tenesiju, Virdžiniji.
Dok su vitezovi sanjali o robovlasničkom carstvu, teži deo zadatka je bio pripojiti Meksiko SAD-u. Nameravali su tamo da nasele belce i svakom daju po 640 hektara zemljišta s robovima. Čuvala bi ih vojska od 16.000 vojnika, a tako bi se obezbedila i američka prevlast. Pedeset država bilo bi izdvojeno iz Meksika, a njima bi rukovodilo 50 senatora i 60 ili više kongresmena, koji bi zastupali interese južnjaka u SAD i nadglasavali severnjake unioniste.
Pre početka građanskog rata vitezovi su se koncentrisali na aneksiju Meksika, ali taj san im se nikad nije ostvario. Dok je Bikli pripremao napad, vitezovi su počeli da se međusobno glože i zavladala je anarhija. To se dogodilo i u Nju Orleansu 1860, a ta pobuna omela je masovno okupljanje trupa na granici s Meksikom. Iako su okupili veliki broj vojnika na reci Rio Grande, koja deli SAD od Meksika, napad nije nikad izveden.
Počeo je i američki građanski rat (1861-1865) i Konfederacija je izgubila, a to je stavilo tačku na robovlasništvo, pa i na Zlatni krug. S ukidanjem ropstva i ponovnom integracijom Južnih Sedinjenih Država u Uniju, vitezovi Zlatnog kruga izgubili su svaku popularnost. Međutim, neki tvrde da je ta organizacija i danas aktivna kao tajno društvo. Još kruže i glasine da su vitezovi Zlatnog kruga skrivali veliko blago za pripremu novog građanskog rata. Takve glasine potkrepili su i neki kasniji događaji. Naime, dvojica dečaka iz Baltimora pronašli su 1934. godine 5.000 zlatnika iz tog doba, koji bi vrede oko 10.000.000. dolara.
Neki veruju da u SAD, a možda čak i u Kanadi, postoji još takvog blaga. Legenda o skrivenom zlatu podstakla je i Boba Bruera da posle penzionisanja u mornarici 1977. krene u potragu za blagom koje su, kako veruje, sakrili njegovi preci iz Arkanzasa. Ali, Bruer je pronašao dovoljno dokaza da se ta legenda zasniva na nekoj stvarnosti. Godine 1991. pronašao je kovanice iz 19. veka ukupne vrednosti oko 400 dolara. Prema njegovim rečima, ukupno blago iz 19. veka koje su pohranili vitezovi i njihovi pristaše danas bi vredelo čak oko 160.000.000 dolara.
Takođe, neki dokazuju da je upravo Kju-Kluks-Klan potekao od vitezova Zlatnog kruga. Navodno su oni bili vojna grana vitezova koji su s vremenom prerasli u posebnu organizaciju.
Kurir.rs/Express.hr Foto: Vikipedija
NE PROPUSTITE
