Deca su u tim školama trpela neverovatna poniženja i zlostavljana pa često ne bi preživela 'obrazovni proces'. Kada su umrli, to niko nije javio njihovim roditeljima. Do sada je identifikovano oko 2.800 žrtava ovog okrutnog postupanja, a traga se za još barem 1.600 dece koja su nakon smrti sahranjene u neoznačenim grobovima.
Više od veka kanadska javnost o ovome nije znala ništa, a 2.800 domorodačke dece koja su umrla u internatima koje je osnovala vlada, a vodila crkva, bile su anonimne, nepoznate žrtve. Pokušalo su da ih nasilno asimiliraju, a kada bi pružili bilo kakav vid otpora, kazne su bile stravične. Kažnjavali su ih i ako bi ih uhvatili da pričaju na njihovom jeziku.
Deca su bila pothranjena i izložena strogim disciplinski postupcima kakvi se u ostalim školama ne bi tolerisali čak ni u 19. veka. Okrutno kažnjavanje pravdali su time da je to jedini način da 'civiliziraju te divljake'. Posebno teško kažnjavali su se pokušaji bega, a prilikom diciplinskog procesa mnogi bi izdahnuli pa su njihova tela sahranjena u neoznačene grobove kako be bi došlo do pravnih problema.
Katastrofalni higijenski uslovi, prenaseljenost i loša ventilacija uzrokovali su stalne epidemije tuberkuloze od koje su umrla mnoga deca. Insfrastrukrtura tih škola je održavana kroz prisilni rad učenika jer ih je vlada slabo finansirala.
Danas je njihova patnja konačno prepoznata, a kanadske vlasti dodelile su žrtvama pijetet kakav zaslužuju. U Državnom centru za istinu i pomirenje (NCTR) pri univerzitetu Manitoba u Vinipegu otkriven je barjak dug 50 metara na kojem su ispisana imena svih žrtava ovog stravičnog zločina, imena 'dece koja se nikada nisu vratila kući'.
"Želimo da se pobrinuti da ljudi zapamte tu decu", kazao je BBC-u direktor NCTR-a Raj Moran. Istražujući dokumente vlade i crkve arhivisti su otkrili da je postojalo bar 80 institucija u kojima su mučili indijansku decu više od 120 godina. Iako je do sad otkriveno 2.800 dečjih ostataka, smatra se da je prava brojka negdje oko 4.200.
Prva takva škola otvorena je 1880-ih, a zadnja zatvorena 1996. Deci je u školama zabranjeno praktikovanje njihove vere i bilo kakav sa svojom kulturom. Zanemarivana su i zlostavljana, neka od njih i seksualno. NCTR to je opisao kao 'kulturalni genocid'.
Sudbina ove dece zainteresirala je kanadsku javnost nakon smrti 12-godišnjeg dečaka Čanija Vendžeka koji je 1966. umro od hladnoće i gladi nakon što je pobegao iz škole i pokušao da pređe 600 kilometara kako bi se vratio svojoj porodici.
Najveći šok izazvalo je otkriće da su najmlađe žrtve bili trogodišnjaci, a najstarije tinejdžeri. Na popisima su pronađena i deca koja su kao odojčad od majki i poslata u ove stravične institucije.
Ceremonija prisećanja na žrtve održana je u ponedeljak kada je u Kanadi dan sećanja na domorodačku decu koja su pala žrtvama rasističkih ideja koje su u današnjoj Kanadi nezamislive. Događaju su prisustvovala neka od preživele djece iz stravičnih institucija, među njima Frenk, Margaret, Džeki i Edi Pizdenvoč koji su preživeli indijansku školu Device Marije u Kenori, država Ontario.
"Nismo smeli međusobno da razgovara pa smo razvili znakovni jezik s kojim bi se sporazumijevali kada časne sestre i sveštenici ne bi gledali", kaže Edi, a njegov brat Moran se boji kako bi se istorija mogla da ponovi.
"Možda se za 80 godina na ovaj datum budemo prisećali dece koja umiru danas. I dalje živimo u zemlji u gde se krše osnovna ljudska prava. Nadamo se da će Kanađani shvatiti da je potrebna promena i da ćemo postati bolja i jača zemlja", kazao je on. Do tada, potraga za ostalom decom u neoznačenim grobovima se nastavlja.
Kurir.rs/100 posto.hr Foto:Screenshot
NE PROPUSTITE
