Ona se sredinom ove godine upustila u novu avanturu, pa je na Putu za Santjago i potom do Fistere u Španiji, pešačila skoro 1.000 kilometara. Ovo putovanje je pratila i humanitarna akcija, u kojoj je Snežana prikupljala novac za decu iz Svratišta u Beogradu.
Naša sagovornica je u humanitarnu misiju krenula 9. maja. Njeno putovanje je trajalo čak 44 dana, a tokom kojeg je ona pešačila kroz španse provincije Baskiju, Kantabriju, Asturiju i Galiciju.
Snežana je za portal Kurir.rs govorila o tome kako je izgledalo ovo putovanje i koja je najvažnija lekcija koju je ponela sa ovog pešačenja u Španiji.
"Put za Santjago predstavlja mrežu od sedam trasiranih i obeleženih pešačkih puteva u Španiji, od kojih su neki dugački i po hiljadu kilometara. Ljudi odlaze tamo prvenstveno iz duhovnih razloga, zbog rekreacije, avanturizma, kulturoloških aspekata, u potrazi za mirom, samoćom i opuštanjem, iz želje za novim životnim iskustvom, zbog socioloških potreba… I tek nakon svih tih motiva, dolazi onaj religiozni za jedan broj hodočasnika.
Istorijska pozadina hodočašća temelji se na predanju da je u katedrali u Santajgu, gradu na severozapadu španske Galicije, pohranjeno telo svetog apostola Jakova nakon što je brodom bilo preneto iz Jerusalima. Vernici su odlazili na poklonjenje u Kampostelu još od 9. veka, a do početka 12. veka to je preraslo u visokoorganizovana hodočašća, koja su bila popularna koliko i ona u Jerusalim ili Rim.
U kasnijim vekovima, Put Sv. Jakova bio je gotovo zaboravljen, sve do kraja 20. veka, kada je najpre proglašen prvim evropskim kulturnim putem, a potom je dve njegove rute Unesko uvrstio u svetsku nematerijalnu baštinu. Od tada, broj hodočasnika stalno raste, a 2018. ga je uspešno ishodalo više od trista hiljada ljudi iz celog sveta", kaže Snežana.
Ona je potom svoje putovanje produžila do Fistere, koju su nekada nazivali i krajem sveta.
"Nakon 900 km koje sam do Santjaga napravila hodajući obalom Kantabrijskog mora, a potom i kopnenim zaleđem, bilo je logično da produžim još tih stotinak kilometara i izbijem na Atlantski okean. Ta tačka je nekada smatrana krajem sveta, Crnjanski ima jedan stih koji mi je talno bio u mislila dok sam hodala ka okeanu: 'Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj'.
Volim takve geografske odrednice: jednom sam biciklirala 500 km više da bih u Aziju prešla na Uralu, preko mosta koji spaja dva kontinenta, pa na jednoj strani piše Evropa, na drugoj Azija: ja sam stajala jednom nogom na jednom konitnentu, a drugom na drugom.
Jednom sam se na Sumatri u Indoneziji vraćala 100-ak km jer sam promašila ekvator, pa sam išla nazad da se slikam na nultoj paraleli. Vozila sam do najjužnije kontinentalne tačke Evroazije u Maleziji. Vozila sam od najsevernije do najjužnije tačke Japana... Volim te stvari i ako sam u prilici, nije mi teško da pedalam još nekoliko dana da bih videla neke važne geografske tačke na našoj planeti. Tako je i za Finistere", ističe ona.
Njeno putovanje je pratila humanitarna akcija tokom koje je prikupljala novac za decu Svratišta u Beogradu.
"Ovo je već druga humanitarna akcija koju organizujem. Prvu sam pravila 2017. godine, a novac je skupljan za samohranu baku sa dvoje unučadi, koji su živeli u neuslovnoj kući. I ovog puta htela sam da pomognem ljudima koji pre svega nemaju krov nad glavom. Putujući biciklom oko sveta, što radim neprekidno od 2011, ja najveći deo vremena spavam u šatoru, u svim vremesnkim uslovima.
Tako sam spavala na tajfunima i monsunima, na snegovima Himalaja, u pustinjama Gobi i Taakama, kisnula sa, budila se zaleđena, ili sam umirala od vrućine na 40 stepeni Celzijusa kad tlo gori... i ako neko zna kako je nemati čvrst krov nad glavom, to sam ja.
Takođe, prvih godinu dana putovala sam sa samo pet evra dnevno i često gladovala, tako da i to znam kako izgleda. Zbog svega toga, htela sam da pomognem nekome ko živi u sličnim uslovima. Tako sam došla do ideje da to budu deca svratišta, odnosno deca koja žive i rade na ulici.
Akcija se zvala 'Milion koraka za dečja svratišta', mada sam napravila milion i po koraka. Sakupljeno je 583.518 dinara što je 58 odsto od sume koja je bila cilj. Ja nisam posebno zadovoljna, ali ljudi iz Svratišta jesu, kažu da će zahvaljujući tome narednih godinu i po dana deca imati obroke. S druge strane, znam da je i to odličan rezultat s obzirom na to koliko je ova grupa marginalizovana", kaže naša sagovornica.
Snežana je svaki dan svog putovanja posvetila po jednom detetu iz Svratišta, a na kraju svog putovanja je u Fisteri ostavila jedan poseban papir.
"Da, ja sam ponela priče o svakom detetu, po rečenicu dve o njihovim željama. Na taj način htela sam da personalizujem svako dete i da skupljanje donacija ne bude za neku imaginarnu decu, već konkretne mališane. Svakoga dana objavljivala sam po jednu priču o nekom od te dece. To su sve male želje: da imaju školsku torbu, šampon, sapun, knjige...
U ruksaku sam nosila papir sa potpisima sve dece Svratišta. I kada sam došla na kraj sveta, to sam izvadila i ostavila ispod kamena, gde se ostavljaju molitve i imena ljudi kojima se želi sreća, zdravlje... Ja sam poželela svoj toj deci koja su na simboličan način putovala sa mnom da stignu do svojih malih i velikih ciljeva, kao što sam ja stigla do tog cilja", navodi ona.
Gde god da putuje, Snežana ide biciklom, ali je u ovom slučaju odlučila da čitavu trasu prepešači. Međutim, koliko god je bilo naporno, njoj naprotiv, uopšte nije teško palo.
"Pre dve godine povredila sam kičmu i dijagnostikovana mi je diskus hernija. Iako predano radim vežbe kliničke somatike, stanje nikako nije moglo da se do kraja poboljša. Tek sa ovim hodanjem, uspela sam da potpuno saniram posledice povrede. Tako da bih svima koji imaju problema s akičmom preporučila da hodaju šro više, po 10-20 km kad god su u prilici", kaže ona.
Tokom svog putovanja posetila je brojna mesta i znamenitosti, koje su na nju ostavile snažan utisak.
"Najpre sam hodala Severnom rutom, a potom tzv. Primitivo. Prva vodi duž obale Kantabrijskog mora, koje je deo Atlantskog okeana i na njenom putu se nalazi Altamira, pećina sa najstarijim poznatim crtežima u steni, iz praistorije, koju sam naravno posetila.
Put takođe vodi kroz Gerniku, mesto koje su 1937. nacisti sravnili sa zemljom pomažući režim Franka, a koje je inače sveto za Baske, narod koji živi u tom delu Španije. Naime, tamo se nalazi sveto drvo Baska i cilj bombardovanja je bio da se uništi moralna snaga tog naroda", ističe naša sagovornica.
Dok je svakodnevno pešačila, imala je priliku da upozna ljude iz celog sveta. Snežana ističe da je upravo u tome zanimljivost Kamina.
"Do sad sam uvek bila jedina koja ide nekim putem i prolazi kroz neke krajeve u koje teško da je ikad pre zabasao ijedan turista. Međutim, ovde stotine i hiljade ljudi idu u istom pravcu, istom rutom. Lepo je što imate društvo ako želite, a ako vam je do toga da sami hodate, niko vas neće uznemiravati. To je jedno od nepisanih pravila na Putu.
Sa nekim ljudima sam se zbližila, razmenili smo kontakte, povremeno se čujemo, a da li će biti za ceo život teško je reći, posebno zbog toga što ja živim nekonvencionalnim nomadskim životom i srećem mnogo novih ljudi i stvaram mnoga poznanstva, međutim, nemam uslova da ih negujem pažljivo pošto se stalno krećem", dodaje ona.
Navikla je da putuje sama, pošto smatra da je za putovanje po sebi najbolje putovati sam, jer se sve najjače doživi. Ističe da su lokalci uvek otvoreniji prema solo putniku, pošto dvoje ljudi znači zajenicu i ljudi se ustručavaju da se obrate nekome u zajednici. Dok je pešačila kroz Španiju nije osećala nikakav strah.
"Zašto bih? Španija je sigurna zemlja, veoma sigurna i za same žene. Dalje, ja živim već osam godina na drumu. Prošla sam sama mnoge prilično negostoljubive regione, kampovala, danima bila bez znaka civilizacije oko sebe... ovo u Španiji je u odnosu na to šta sam sve proživela predstavljalo šetnju kroz uređeni park - iako je bilo jako zahtevnih deonica na Primitivo ruti, pravog planinarenja, nevremena kakvo nisam doživela čak ni na pacifičkoj obali Japana", kaže ona.
Kada je stigla u Santijago i Fisteru, s ozbirom na humanitarni cilj ovog putovanja, Snežana se priznaje osećala pobednički.
"'Problem' sa mojim putovanjem biciklom oko sveta je u tome što ja nemam cilj, putujem gde mi se dopada, gde mogu zbog viza i novca, ostajem koliko mi vizni režim dopušta, skrećem sa rute kad god me nešto privuče... Ja živim na putu sa jedinim ciljem da mi svaki dan bude ispunjen, da upoznajem nove ljude i beležim njihove priče, da učim o novim kulturama... Sada sam prvi put posle dugo vremena imala jasan cilj pred sobom i mogu vam reći da je to dobar osećaj", dodaje.
Najvažnija lekcija koju je ponela sa ovog putovanja jeste ta da svi treba da usporimo malo u životu.
"Put za Santjago je odlična metafora životnog puta. Svi hrlimo ka istom kraju, dajući sve od sebe, upoznajemo ljude usput, sa nekima se zbližavamo, druge gledamo da zaobiđemo, podnosimo napore i fizičke i mentalne i duhovne, borimo se sa svojim slabostima, istrajavamo, podržavamo jedni druge ili nas podržavaju, sklapamo prijateljstva i ljubavi, sastajemo se i rastajemo, učimo o svetu i nama samima, ali svakog jutra se budimo i nastavljamo dalje i dalje i dalje... dok se ne primeknemo tom završetku.
Onda nadomak njega svi zastanemo, trgnemo se i neminovno se zapitamo a kud smo to toliko žurili, zašto nismo sve to radili malo sporije i mnogo posvećenije. Kraj bi nas i i ovom i u onom slučaju sačekao", kaže Snežana.
Ovu rutu bi preporučila svakome. Navodi da je sretala i ljude od 80 godina, jednu bakicu od 83 koja je hodala najsitnijim koracima koje je ikad videla, ali je hodala i u trenutku susreta imala je iza sebe preko 1.000 km. Srela je i decu od po 14 godina.
"Čovek mora se biti spreman na veliki fizički napor, čak i ako se izabere Francuski put, koji je mahom po ravnom. Dobićete žuljeve sasvim sigurno i to će vas mučiti. Biće vam težak ranac, koliko god ga rasteretili. Bićete znojavi ili ćete kisnuti, a nećete moći da se okupate sve dok ne stignete u albergue (hodočasnički hostel). Tu ćete deliti zajedničku sobu sa desetinom nepoznatih ljudi, od kojih će neki hrkati pa nećete moći da spavate.
Ujutru ćete morati da se rano dižete i napustite hostel pre osam, jer do tada su otvoreni i da opet hodate 15-20-30 ili koliko možete kilometara. Ali sretaćete ljude koji dele isti san kao i vi. Zbližićete se brzo i lako kao nekada u detinjstvu kada ste pravili poznanstva. Sa nekima ćete postati pravi prijatelji. Delićete sve što imate i drugi će se zaustavljati da vam pomognu za svaku sitniciu koja vam bude pravila problem.
Daće vam poslednji zalogaj, komad opreme koji vam nedostaje ili treba, odeću. Bićete deo zajednice ljudi koji daju sve od sebe da budu najbolji što mogu. Put to izvlači iz svih nas - najbolji deo nas. Spoznaćete svoje slabosti i naučiti kako da se izborite protiv njih. Iznenadićete sebe ljubavlju koju nosite u svom srcu. Bićete najbolja verzija samih sebe", kaže naša sagovornica.
Trenutno radi na novoj knjizi o ovom putovanju, koja će izaći sledeće godine. Međutim, već planira novu avanturu na destinaciji koju do sada nije imala prilike da poseti.
"Sada završavam zbirku pirča o ljudima koje sam sretala tokom mog osmogodišnjeg putovanja. Zove se Svedočenja o Zemljanima, a ispisujem je pod pseudonimom 'Aliena van Comfort' (Putnica van Komfora), pošto sam se u svim tim situacijama osećala kao da sam sa druge planete.
31. decembra letim u Latinsku Ameriku, na najjužniju tačku - Ushuaiju i odatle krećem vožnju po tom kontinentu. Put sam nazvala "Velika la petlja" - jer ću voziti veliki krug od 26.000 km po tom kontinentu. Nakon toga, prelazim u Centralnu Ameriku, idem na sever i pravim krug po Severnoj Americi. Ali, ovo potonje je tek za nekoliko godina", zaključuje Snežana.
Kurir.rs/A.Tašković
Foto: Snežana Radojičić/Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
