Najnovije vesti

VRAĆA SE OKLOPNO ČUDOVIŠTE OD KOGA STREPE AMERI: Moćni ruski raketni voz je bio zamrznut zbog sporazuma sa SAD, a sada ponovo udara! (VIDEO)
Foto: Printskrin RT, Printskrin

naoružanje

VRAĆA SE OKLOPNO ČUDOVIŠTE OD KOGA STREPE AMERI: Moćni ruski raketni voz je bio zamrznut zbog sporazuma sa SAD, a sada ponovo udara! (VIDEO)

Planeta

U decembru 2017. rusko ministarstvo odbrane je objavilo da će prestati da razvija sistem borbenog železničkog raketnog sistema “Barguzin” iz ekonomskih razloga.

Krajem marta 2018. godine Tass je preneo, pozivajući se na izvor iz ruskog ministarstva odbrane, da su mobilni raketni sistem RS-26 „Rubež” i sistem „Barguzin” isključeni iz programa državnog naoružanja do 2027. godine, a umesto njih se uključuje sistem „Avangard“ kao važniji za odbranu zemlje. Razlog za isključenje je nemogućnost istovremenog finansiranja navedenih programa.

Sada, ruski mediji navode kako će se projekat raketnog voza “Barguzin”, koji zastrašuje SAD, odmrznuti.

Ali, krenimo redom. Projekat je zamrznut za vreme dok je između Rusije i Sjedinjenih Država na snazi bio Ugovor INF o uklanjanju nuklearnih projektila kratkog i srednjeg dometa. Kako su SAD istupile iz ugovora, a posledično i Rusija, sada se opet otvorilo pitanje već stvorenog i funkcionalnog, savršenog oružja za odbranu velike, ruske, državne teritorije.

To su železničke kompozicije kao prikriveni nosači interkontinentalnih balističkih projektila koji su 2016. bili spremni za testiranje, jer je Rusija sa njima htela da odgovori na Pentagonov program „Brzog globalnog napada“.

Iz ruskog vojnoj vrha su tada rekli da će trka u naoružanju između Rusije i NATO pakta ići u svim smerovima i konačno je dovršen projekt koji je, u tadašnjoj verziji, jednom železničkom borbenom raketnom sistemu “Barguzin” omogućio da nosi šest interkontinentalnih balističkih projektila, a opremljen je da sa sobom nosi jedan kompletan raketni puk.

“Jedan ruski obnovljeni puk nove generacije “Barguzin” može nositi šest interkontinentalnih balističkih raketa” „Jars” ili “Jars-M”, pisao je Tass.

Ukupno je trebalo da bude pet kompletnih kompozicija, a novi sistem je trebalo da uđe u službu do 2018. godine. Ranije je komandant Strateških raketnih postrojenja ruske vojske, general Sergej Karakajev, izjavio da je završen kompletan projekat borbenog železničkog raketnog sistema “Barguzin”.

“Trenutno se ruska vojna industrija bavi dizajnom i stvaranjem složenih materijala i delova za testiranje”, rekao je general Sergej Karakajev.

Međutim, to je bio samo završni deo izgradnje sofisticiranog, odbrambenog sistema, projekat koji je bio zamrznut i reaktiviran krajem 2012. i to u sklopu dogovora s NATO paktom o nuklearnom razoružanju, što je tada tražila američka strana.

Rusko ministarstvo odbrane je 20. oktobra 2012. obeležilo 25. godišnjicu od kada je u Kostromi 1987. na borbenu dužnost stupio prvi raketni puk ruskog „Vojno-železničkog raketnog kompleksa“ (БЖРК/VŽRK) pod komandom potpukovnika V. Spiridonova.

VŽRK je osmišljen kao voz sa dve ili tri lokomotive sa posebnim izgledom, koji u stvari prevozi kontejnere sa interkontinentalnim balističkim projektilima. U vagonima su, osim projektila, bili smešteni lansirni i nadzorni centar, tehnološki i odbrambeni sistemi, osoblje i sve ostalo što je potrebno za život posade na duži period.

Prilikom uzbune, VŽRK bi dobijao lokaciju i koordinate, odakle i prema kom cilju treba ispaliti svoj smrtonosni teret, a za vožnju bi koristio više od 400.000 kilometara postojeće železničke infrastrukture na teritoriji Sovjetskog Saveza.

Struktura i visoka mobilnost VŽRK je u potpunosti zadovoljavala potrebe Crvene armije za vreme Hladnog rata, a od standardnih lansirnih centara se razlikovao po velikoj pokretljivosti, ali i zbog načina na koji je projektovan, odnosno zbog mogućnosti korišćenja konvencionalnog i nuklearnog oružja. VŽRK je ’70-ih vršio probne vožnje sa projektilima RS-22, a proizvodio se u Pavlogradu u Ukrajini.

Probna lansiranja su kasnije vršena od 1985. do 1987. i u to vreme su postojale tri divizije, jedna u Kostromi, druga u blizini Krasnojarska i jedna u okolini Perma. One su imale 12 kompozicija sa 36 projektila, od kojih svaka sa deset nuklearnih bojevih glava. Nakon toga je odlučeno da se ti vozovi uklone iz sistema oružanih snaga i 12. avgusta 2005. poslednji voz „Vojno-železničkog raketnog kompleksa“ u Kostromi je povučen sa borbene dužnosti. Čitav sistem je tada poslat u bazu za skladištenje u regiji Perm.

Privremeni povratak “Vojno-železničkog raketnog kompleksa“ na ruske pruge

Tokom 2012. je komandant Strateških raketnih postrojenja ruske vojske, general Sergej Karakajev, izjavio da se tada radi na mogućem osnivanju novog „Vojno-železničkog raketnog kompleksa“, ali je dodao kako „konačna odluka još nije doneta“.

Iako je poslednja kompozicija ovih posebnih vojnih vozova povučena još 2005. godine, kasnije se uveliko pričalo o njihovom puštanju u odbrambenu patrolu na ruskim železnicama. RIA Novosti su krajem decembra 2012. pisale kako ruska vojska iznova gradi balističke raketne sisteme skrivene u vozovima.

„Rusija će razviti novu verziju poznatih raketnih vozova, koji nisu ništa drugo nego nuklearni sistemi koji se po pruzi kreću prerušeni u teretne vozove“, krajem 2012. pišu RIA Novosti.

Ruski vojni industrijski-kompleks je već tada počeo da razvija prve prototipove novih moćnih i mobilnih sistema nuklearnih projektila instaliranih na vozove i prema tadašnjim procenama prvi prototip novog „Vojno-železničkog raketnog kompleksa“ je trebalo da bude operativan do 2020. godine. Ali, kao što smo rekli, projekat je suspendovan zbog prevelikih troškova i prednost se dala sistemima „Avangard“

Ovakve baterije po proceni vojnih analitičara imaju visok nivo„preživljavanja“, a svoj zadatak zbog postojeće železničke infrastrukture u Ruskoj Federaciji mogu da obavljaju sa vrlo visokim stepenom efikasnosti.

„Razvoj novih sistema VŽRK je prikladan odgovor na postavljanje globalnog protivraketnog odbrambenog sistema“, izjavio je tada savetnik ruske Akademije tehničkih nauka i veteran sovjetskih strateških snaga, Jurij Zajcev.

„ Da li je moguće da se danas ponovo pokrene VŽRK? Naravno da jeste. Čitava njegova infrastruktura je sačuvana“, izjavio je tada Zajcev i dodao „kako novi sistem može da bude opremljen projektilima „Topol-M“ ili još bolje projektilima „Jars“, dometa 12.000 kilometara, jer ovi drugi nose četiri bojeve glave“.

„Visoke nade, koje su Rusi imali nakon potpisivanja programa o strateškom razoružanju Start III, nisu ispunjene, a strateško partnerstvo, o kojem govori američka vlada, su samo prazne reči. Sklapanje ugovora o daljem smanjenju strateškog oružja je malo verovatno, a s obzirom na to, skroz je razumljivo da Rusija čini sve kako bi ojačala svoje odbrambene sposobnosti“, rekao je Zajcev i pre izlaska Sjedinjenih Država iz Ugovora INF.

Godine 1993. Rusija i Sjedinjene Države su potpisale sporazum o smanjenju strateškog naoružanja na osnovu kog se Rusija obavezala da uništi mobilne raketne sisteme. Iako je 2002. Rusija odustala od sporazuma, 2005. je „Vojno-železnički raketni kompleks“ u potpunosti povučen, a od 2006. ruske strateške snage raspolažu kopnenim mobilnim raketnim sistemom „Topol-M“.

Kada je postalo jasno da NATO neće odustati od svog “protivraketnog štita”, ponovo se aktualizovalo pitanje vraćanja „Vojno-železničkog raketnog kompleksa“ na ruske šine. RIA Novosti 18. decembra 2012. pišu kako se vozovi, ovog puta opremljeni interkontinentalnim balističkim projektilima „Jars“, vraćaju u upotrebu.

Rusija je planirala da u odbrambene svrhe upotrebi strateške rakete skrivene u vozovima, koji će putovati širom razgranate železničke mreže, tada kao odgovor na Pentagonov program „Brzog globalnog napada“ (Prompt Global Strike).

„Institut za termalnu tehnologiju“ u Moskvi je dobio zadatak da preoblikuje interkontinentalne balističke projektile „Topol-M“ tako da mogu da budu skriveni u „Vojno-železničkom raketnom kompleksu“ i to već u prvoj polovini 2014., a ne do 2020. kao što se ranije planiralo“, izjavio je tada komnandant Strateških raketnih postrojenja, general Sergej Karakajev.

Raketni sistem na vozovima koji je, kao što se vidi iz arhive ruskog ministarstva odbrane, već postojao u Sovjetskom Savezu, ponovo je trebalo da bude u službi, ali ovog puta nivo tehnologije omogućava da nosi savremene interkontinentalne balističke projektile.

Rusija je ranije poručila da je čitav projekat iznova aktualizovan nakon objave Pentagonovog ambicioznog programa „Brzog globalnog napada“, a Dmitrij Rogozin je u decembru 2012. upozorio NATO „da će Rusija, ako se bude osetila ugroženom, upotrebiti nuklearno oružje“.

“Oni mogu eksperimentisati koliko god žele, ali treba da koriste konvencionalne bojeve glave na strateškim nosačima projektila. Treba imati na umu da ćemo u slučaju napada na nas sigurno pribeći korišćenju nuklearnog oružja, jer moramo da branimo našu teritoriju i državne interese”, izjavio je tada Dmitrij Rogozin.

„Brzi globalni napad“ je Pentagonov program sa usavršenim nadzvučnim projektilima, kojima su navodno mete kineski protivsatelitski projektili, kao i nuklearna postrojenja u Iranu i Severnoj Koreji. Kao u slučaju evropskog protivraketnog štita, koga je NATO pravdao „iranskom pretnjom“, Pentagonov program u Rusiji vide kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti.

Nije slučajno da je tada ruski predsednik Vladimir Putin u maratonskoj konferenciji za novinare spominjao i postavljanje raketnih sistema Iskander i poručio isto što je nekoliko dana ranije izjavio i Rogozin „kako Rusija postavljanje američkog raketnog štita na njihovoj periferiji smatra pretnjom ruskom nuklearnom potencijalu i da će na ovaj ili onaj način Rusija morati da reaguje“.

General Karakajev je rekao „kako je predlog protivraketnog sistema koji je skriven u vozovima već poslat vrhovnom komandantu” i da će, nakon njegovog odobrenja, nuklearni sistemi u punoj tajnosti moći da se kreću od zapadnih granica u blizini Evropske unije, pa sve do Dalekog istoka.

Prvi kompleks je mogao da krene sa testiranjem 2018. godine, a projektna dokumentacija je, kako vidimo, izrađena na vreme i na lično odobrenje vrhovnog komandanta ruske vojske, ali iste godine Putin iz programa naoružanja do 2027. godine izbacuje sistem „Rubež” i sistem „Barguzin”, a umesto njih se uključuje sistem „Avangard“ kao važniji za odbranu zemlje. Kao što smo naveli, razlog za isključenje ova dva sistema je nemogućnost istovremenog finansiranja navedenih programa.

SAD izlaze iz Ugovora INF i na ruske pruge se vraća smrtonosni „Barguzin“

Zbog uništenja Ugovora o zabrani raketa srednjeg i kratkog dometa (INF), struktura strateškog oružja popravlja se i u Rusiji i u Sjedinjenim Državama. Sa velikom verovatnoćom se može pretpostaviti da će Amerikanci u dogledno vreme početi da razmeštaju projektile srednjeg dometa u Evropi i Aziji. Njihova proizvodnja je već pokrenuta i radi se punom parom. O tome, primera radi, svedoči testiranje prototipa dveju takvih raketa ove godine, koje bi trebalo da postanu kopnene modifikacije “dobrih starih krstarećih mornaričkih raketa”.

Glavni urednik ruskog časopisa Nacionalna odbrana Igor Korotčenko veruje da bi jedan od odgovora na ove procese mogao da bude oživljavanje projekta vojno-raketnog kompleksa „Barguzin“. Njegova primena zaustavljena je 2017. godine. Ali, zapravo je projekat već bio pri kraju. U proleće 2016. započela je proizvodnja prototipa Vojno-železničkog raketnog kompleksa, tačnije njegovih pojedinačnih elemenata. U jesen iste godine, sprovedena su testiranja projektila, a letni testovi trebali su da započnu 2019. godine.

Razlog zaustavljanja projekta bilo je revidiranje odbrambenog budžeta zbog nedovoljnih sredstava. Sve snage i finansije u vezi sa stvaranjem novog oružja za Strateške raketne snage bile su usmerene na teški projektil „Sarmat“.

Ali glavna prednost „Barguzina“ je njegova tajnost, nemogućnost određivanja lokacije kompleksa čak i sa najnaprednijom izviđačkom opremom iz svemira i vazduha. Budući da se ovaj voz spolja ne razlikuje od običnih teretnih vozova, od kojih se na hiljade svakodnevno kreću ruskom železničkom mrežom, on je za sisteme praćenja nevidljiv sve do trenutka otvaranja krova i podizanja projektila u vertikalan položaj za lansiranje.

“Barguzin” je idealan u onom delu koji se odnosi na njegovu zaštitu od neprijateljskog uništenja, što je potrebno kako bi se održao potencijal za osvetnički napad.

Kao što smo rekli, ideja „Barguzina“ nije nova i već je sprovedena u Sovjetskom Savezu 1987. godine, kada je usvojen RTZ-23 UTTK „Molodec“. Glavni programer kompleksa bila je dizajnerska kancelarija “Jug” iz ukrajinskog Dnjepropetrovska.

„Molodec“ je bio dobar sistem, ali je mu je mana bila što je projektil za njega težio 105 tona, dok su standardni železnički vagoni dizajnirani za maksimalno opterećenje od 60 tona. Dakle, prvo je trebalo stvoriti vagone koji se spolja ne razlikuju od standardnih, ali sa povećanim karakteristikama. Drugo, bilo je potrebno raspodeliti opterećenje na šinama, tako da specifični pritisak na njih ne premaši dopuštene norme.

Naravno, bilo je i mnogih drugih problema sa kojima su se sovjetski programeri prvi put suočili. Stoga je stvaranje „Molodeca“ trajalo godinu i po dana.

Prvi sovjetski i jedini Vojno-železnički raketni kompleks na svetu sa tri ICBM projektila od 15ZH61 bio je voz koji se spolja nije razlikovao od uobičajenog voza koji je služio železničkim mrežama. Tri vagona su prerušena u putničke, a 14 u hladnjače. Imao je i rezervoar goriva za dizelske motore. Zbog prekomerne težine voza korišćene su tri lokomotive povećane snage. Odnosno, “Barguzin” bi mogao da se kreće i neelektrizovanim prugama. Borbena posada kompleksa sastojala se od 70 vojnika, a imao je autonomiju kretanja od mesec dana.

VŽRK je morao da bude budan čak i u slučaju napadačkog talasa uzrokovanog nuklearnom eksplozijom. Taj zahtev je testiran na poligonu Pleseck kada je 1991. godine blizu „Molodeca“ eksplodirala piramida visine 20 metara, sastavljena od protivtenkovskih mina uklonjenih iz Istočne Nemačke. Snaga eksplozije bila je ekvivalent 1.000 tona TNT-a. Napravila je krater prečnika 80 metara i dubine od 10 metara. Odmah nakon eksplozije, lanser kompleksa je radio normalno.

Voz bi se zaustavio kako bi lansirao projektil. Posebni uređaj je kontaktnu žicu preusmerio u stranu, a krovovi su pomereni sa tri vagona. Lanseri su zauzeli vertikalni položaj. Rakete su lansirane iz lansirnih kontejnera uz pomoć akceleratora, dižući interkontinentalne projektile na visinu od 20 metara i odvodeći ih na određenoj udaljenosti od voza, tako da vatra raketnog motora ne bi oštetila voz. Upravljački sistem bio je takav da je odstupanje od cilja bilo oko 400 metara. U ovom slučaju, lansiranje se može obaviti sa bilo koje tačke rute. Maksimalni domet leta je 10.000 kilometara. Dužina rakete u lansirnom rezervoaru u vagonu je 23,3 m, a prečnik 2,4 m.

Što se tiče vremena, nije bilo potrebno više od tri minuta da dobije komandu Glavnog štaba da lansira prvu raketu. 1989.je bilo 12 „raketnih vozova“, naoružanih sa ukupno 36 ICBM projektila, koji su se kretali duž železničkih mreža Sovjetskog Saveza. U Pentagonu se ništa nije znalo o položaju svakog od njih, što je bilo izuzetno zabrinjavajuće za američku komandu.

Stoga je i tpkom perestrojke Vašington počeo da insistira “da se u ime smanjenja nuklearne pretnje ovom sistemu oduzme njegova glavna prednost – tajnost. 1991. godine polovini kompleksa bilo je zabranjeno napuštanje skladišta, a koordinate tih skladišta su bile dobro poznate. Drugi zahtev je bio da se sistem od mesta stalnog zadržavanja ne sme udaljiti više od 20 kilometara.

1993 godine, prilikom potpisivanja sporazuma START-2, kompleksi su zabranjeni. 10 “raketnih vozova” zbrinuto je u postrojenju za mehaničku popravku u Brijansku. Dva su razoružana i poslata u muzeje, jedan u Sankt Peterburgu, a drugi u Tehnički muzej AvtoVAZ.

„Barguzin“ koristi isti princip razmeštanja raketa i potrebne opreme u železničkim vagonima. Međutim, dizajneri nisu morali da reše problem nadoknade viška mase rakete. Raketa „Jars“ već se koristi u ovom kompleksu, a njena težina ne prelazi 50 tona.

Olakšavanje sistema takođe pruža još jednu prednost, smanjenje potrebne vuče. I zato za “Barguzin” neće biti potrebne tri lokomotive, nego manje. Ipak, tri lokomotive koje vuku kompoziciju od 17 vagona je previše za obične vozove i tako upadaju u oči. Novi kompleks VŽRK se ne može smatrati potpuno prerušenim.

Vodeći programer projekta je Moskovski institut za toplotno inženjerstvo, koji je stvorio ICBM „Topol“ i „Jars“, kao i raketu „Bulava“ za strateške podmornice. Ali, naravno, koristiće se posebna modifikacija „Jarsa“. Ukupna snaga pojedinačnih bojevih glava i njihov broj biće manji od snage rakete koju je nekada nosio „Molodec“, četiri puta 500 kilotona ili šest puta 150 kilotona. Međutim, domet će se povećati na 12.000 kilometara.

U isto vreme, „Jars“ ima povećanu sposobnost za savladavanje neprijateljske raketne odbrane zbog kratkog aktivnog područja kada se koristi raketni motor, elektronski ratni sistem i sistem za izbacivanje. Tačnost će se takođe povećati.

Navodi se i da će novi „Barguzin“, odnosno već spremni modeli, biti skraćeni i biti opremljeni sa tri, a ne sa šest projektila. U tom slučaju će se broj dizel lokomotiva smanjiti na dve, pa čak i na jednu.

I naravno, još jedna prednost Vojno-železničkog raketnog kompleksa „Barguzin“ je njegova mogućnost brzog premeštanja. Naime, voz je dizajniran da može da putuje do 1.000 kilometara dnevno.

Moskva je ovaj projekat penzionisala i zbog finansijskih mogućnosti, ali i zbog nade da će SAD ipak ostati u Ugovoru INF. Sada, kada to nije slučaj, spremne kompozicije samo treba „doterati“, naoružati i pustiti da putuju ruskom železničkom mrežom, uvek spremne na odgovor za moguću agresiju.

Kurir.rs/Logično

Foto: Scerenshot

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...