Za uslove i standarde Trećeg Rajha u to vreme, fon Štaufenberg je bio vrlo zanimljiva figura; sa povezom preko oka, bez desne ruke i dva prsta leve ruke, dugo je čekao da na telefonski poziv. A dogovorio se ostalim zaverenicima za atentat na Hitlera i puč Trećeg Rajha, kako bi imao izgovor da napusti prokletu dvoranu minut ili dve pre nego što bomba eksplodira. U stvari su bila dva paketa plastičnog eksploziva koji je držao u svojoj torbi za dokumente ispod stola. U stvari, jedan paket nije stigao da spremi kako bi vremenski upaljač počeo da otkucava. Drugi jeste i on je smatrao da će to biti dovoljno.
Jer ako ovaj manijak ne umre, on će zaista odvući Nemačku u totalni rat do uništenja. A onda je, možda u 12.40, niži oficir iz sobe za komunikacije tiho prišao fon Štaufenbergu, rekavši da ima poziv iz Berlina.On se okrenuo, sada pazeći da ne pokaže olakšanje, spustio se do telefona, predstavio se i jedan kolega zaverenik je odmah prekinuo vezu. Fon Štaufenberg je izašao iz zgrade, ušao u automobil i rekao vozaču da ode. U tom trenutku je odeknula žestoka eksplozija, koja je potpuno razbila prozor u konferencijskoj sali, gde je bilo pre dve minuta. Bio je to samo jedan, ali daleko najbliži uspehu u pokušaju atentata na Adolfa Hitlera od najmanje 42 od 1932. godine, uglavnom od strane Nemaca, koji su svaki iz sopstvenih razloga do kraja Drugog svetskog rata pokušavali da spreče Firera da postigne ono je nameravao. Istoričari su uveliko smatrali da je bilo mnogo pokušaja atentata na Hitlera, ali iz ovih ili drugih razloga, ostali su izgubljeni u kolektivnom pamćenju civilizacije.
Iz današnje perspektive, svet bez Hitlera se čak može sa velikom sigurnošću zamisliti. Samo, nije važno o kakvom atentatu se radi, jer ni Hitler nije bio isti 1932. godine kao 1944., niti su njegova vlast, svet, zločinački poduhvat ... Na 75. godišnjicu neuspele operacije Valkira je na prvom mestu zanimljivo je videti kakve bi bile posledice ako bi bar tada uspeli da likvidiraju Hitlera. Jedan od blogera časopisa Histori, očigledno istoričar, počeo je s tvrdnjom da su se saveznici u to vreme tek počeli probijati u Normandiju. Ne seća se da je spominjao kako su se neko vreme probijali kroz Italiju, ali napomenuo je Sovjeti sa istoka već bili pretnja. Očajno su želeli da se predaju Saveznicima na Zapadu, upravo su to objasnili Hitleru 20. jula 1944. godine, a on je držao glavu prema mapi na stolu.
Amerikanci su tada bitku protiv carskog Japana na Tihom okeanu smatrali barem nešto manje kritičnom od prodora u Evropu i pobede na Nacistima nakon što se Musolini već slomio. I da su Hitlera ubili i uzeli na vlast u Berlinu oficiri Vermahta koji su želeli da zaustave rat što je brže moguće, to jest, uspeli su da ubiju celo rukovodstvo SS-a, Gestapo-a i sve one oficire Vermahta, svakako NSDAP koji je fanatično pratio Hitlera. Staljin se sigurno ne bi zaustavio već sada kada je žurio svom brzinom. Francuskoj, koja je pretrpela nacističku okupaciju od 1940, takođe se ne bi bilo lako pomiriti s dozvoljavanjem takvom nemačkom, još uvek Trećem rajhu, da se povuče bez potpunog poraza u ratu. Sigurno bi isti slučaj bio i sa Velikom Britanijom. U najvećem delu vlasti u Berlinu bile bi normalne, ili barem normalnije, ili barem oportunistički naterane od strane visokih oficira Vermahta koji nisu želeli da odvedu Nemačku u potpuno uništenje. I trebali bismo birati; ili se igrati sa sudbinom i neko vreme ratovati kako bi stekao bolji pregovarački položaj ili odmah kapitulirati, gotovo bezuslovno.
Ovo poslednje značilo bi strašan udarac ponosu krajnje sulude nacionalističke, šovinističke nacije. Ali prvo, to bi značilo da će Staljin uskoro prodreti toliko duboko da bi zauzeo njihovu teritoriju, a zatim ... Bilo bi im užasno zamisliti šta bi Crvena armija uradila Nemačkoj, koja je ubila toliko miliona sovjetskih građana poslednjih godina. Dogodilo bi se ono što je Karl Denic pokušao da izvede što je više moguće u maju 1945. godine nakon Hitlerovog samoubistva. Jednostavno bi povukli sve što imaju prema istoku nasuprot Crvenoj armiji i pustili da zapadni saveznici okupiraju to sa zapada. To bi rezultiralo dramatično drugačijim kretanjima od 1945. godine nadalje. Prvo što konferencija o Jalti u februaru 1945. godine sigurno ne bi predviđala da Staljinov deo Nemačke i nebi postojao DDR. Da je postojao hladni rat, bio bi potpuno drugačiji. Drugo, Staljinova sfera uticaja bila bi manja. Da se ionako vodi hladni rat, Staljinova pozicija bila bi beskrajno slabija. Jugoslavija bi bila više izložena Zapadu i verovatno bi neizbežni raskol između Tita i Staljina bio mnogo jednostavniji za Tita. S druge strane, pitanje je koliko bi bila denacifikacija Nemačke, jer bi Treći rajh ostao beskrajno očuvaniji, i koliko god gadno izgledalo, milioni Nemaca ne bi prošli kroz pakao koji je prošao kroz devastaciju i smrt od jula 1944. do maja 1945. godine.
Ista analiza razmatra mogućnost sukoba iz vremena hladnog rata, to nije sporno, ali da bi moglo biti još ozbiljnije jer bi Staljin bio sužen na manjem prostoru uticaja. Poenta je, međutim, da Staljin nije bio naročito hrabar čovek i da nije voleo da se umeša u oštre bitke u kojima je lako mogao sve da izgubi, osim ako na to nije bio prisiljen. U svakom slučaju, očigledno bi Japan u Tihom okeanu bio poražen mnogo brže. Pitanje je da li bi Hirošima i Nagasaki desili, pošto je jedini nuklearni test pre tih tragedija bio nuklearni test Triniti u Novom Meksiku tek 16. jula 1945. Da je Hitler ubijen bar u leto 1944. godine, mnogo bi se toga razvilodrugačije. Hitlerova 42 pokušaja atentata, verovatno mnogo više, preživela su jednom zbog nepripremljenosti zaverenika, a u nekim slučajevima i zbog lude sreće koju je Hitler imao.
Toliko ludo da je to takođe bio jedan od faktora koji su podstakli ideju o veličine Hitlera, sudbonosno poslanog čoveka od nekih bogova, šta god se već vrtilo u glavi tog čoveka. U operaciji Valkura, Hitlerov opstanak bio je ključ za spajanje čak tri stvari koje su krenule po zlu. Situacija je bila božji dar za atentat. Fon Štaufenberg je bio i rasista i antisemit, a do nekog trenutka rata smatrao je Hitlera čovekom koji je znao šta čini i čini dobro. Ne budite naivni, i zaverenici su voleli nacizam. Čak je i veoma voleo nacizam kao ideologiju. Oni su bili po volji i nacionalistički i socijalistički i totalitarni elementi nacizma. I takav je i odnos prema Jevrejima.
Problem je, međutim, nastao onog trenutka kada je shvatio da su ti Jevreji, koliko ih je prezirao fon Štaufenberg, masakrirani 1941. u SSSR-u. Bio je konzervativni katolik i nije ga mogao progoniti zbog genocida pod pritiskom bilo rasizma, bilo nacionalizma, a zbog čega je i sam ubijen. Najzad, mnogi katolici u Nemačkoj došli su u sukob s nacizmom zbog versko-etičkih principa i bili su ubijeni u logorima. Dok je postalo jasno da Hitler nema šanse da pobedi u ratu, neki su to shvatili već 1942, fon Štaufenberg se počeo sarađivati sa članovima ili barem pristalicama nemačkog pokreta antifašističkog otpora. Stvari u Vermahtu zaista nisu uvek bile crno-bele.
Bilo je među tim antifašistima svega - od komunista, preko socijalista do konzervativaca. Tako je nastala velika grupa zaverenika za atentat na Hitlera, likvidaciju kompletnog nacističkog samita Trećeg rajha i puč. Prvo što je krenulo po zlu drugi dan je bilo da je dan bio vrlo topao. A to je značilo da sastanak neće biti održan u bunkeru ispod zgrade od armiranog betona i čeličnih zidova. Jer da je tamo bilo sastanka, u sobi sa samo jednim otvorom i na taj način zatvorenim čeličnim vratima, čak bi i mala eksplozija bila apsolutno smrtonosna. Udarni talas ne bi imao gde da izbegne, krhotine svega što su se raznele, pokidale bi sve unutra i upravo to je moralo da bude puni udarac. Ali dan je bio veoma vruć i Hitler je odlučio da ode u konferencijsku sobu koja je imala prozor kroz koji je deo udarnog talasa izašao, što je oslabilo posledice udara.
Drugi problem je bio što je fon Štaufenberg bio vrlo pažljiv momak, koji je po logici uzeo dva paketa plastičnih eksploziva, što je sigurno, on je upravo pre sastanka pripremio jedan upaljač u svojoj sobi i pripremao se za drugi. Tog trenutka jedan od policajaca bi ga pozvao da požuri, za početak. Dakle, drugi komad eksploziva ostao je bez upaljača. Treća okolnost bila je najviše štetna i zarotnicima i budućnosti Nemačke i budućnosti Nemaca, svakako Jevreja i toliko ubijenih u logorima i borbama, a samo država pod okupacijom ... I to je bio onaj težak, veliki konferencijski sto od masivnog hrastovog drveta u hodniku koje je Hitler hteo da preseli. Spretno je stavio svoju tašnu fon Štaufenberg, na spoljnoj strani masivnog stola, tako da bi se eksplozija okrenula Hitlerovim nogama.
Dakle, u odnosu na sebe, stavio je aktovku na drugu stranu masivne ploče od hrastovine. Na toj je strani bio siguran. I to je moralo biti dovoljno, bez obzira na sve. U 12.40 nazvali su ga telefonom i ... čovek koji se nalazio sa desne strane fon Štaufenberga srušio je aktovku, podigao je i stavio na fon Štaufenbergovu stranu daske. A to je značilo da je, čim je pogodila ta strašna eksplozija, deo udarnog talasa prema Hitleru ublažila ta ploča. Soba je na taj način potpuno uništena. Ostaci od hrastovog stola su uništili celu sobu. Ali nije dovoljno da upropasti život čoveku koji odgovoran za smrt destina miliona. Hitler je tada bio teško ranjen, ali ne i kritično. Međutim, Hitler, koji se više nije najbolje osećao, od tada se počeo potpuno raspadati.
Kurir.rs/Express.hr Foto:
