Zbog toga su se mnogi ruski emigranti u Evropi oslonili na Hitlera u borbi protiv SSSR-a, a oni koji su se našli na Dalekom istoku iz istog razloga su stali na stranu Japanskog carstva.
Japanci su još od 1920-ih uspostavljali veze sa belom emigracijom na severoistoku Kine, u Mandžuriji. Kada je 1931. godine Kvantunska armija okupirala taj region, mnogi Rusi koji su tamo živeli pružili su Japancima podršku u borbi protiv kineskih trupa.
Na teritoriji Mandžurije i Unutrašnje Mongolije proglašena je marionetska država Mandžukuo na čelu sa poslednjim kineskim imperatorom Pu Jiom. Vlast je, međutim, bila u rukama japanskih savetnika i komande Kvantunske armije.
Japanci i Rusi su se udružili na bazi zajedničke averzije prema komunizmu. Bili su potrebni jedni drugima u predstojećem „oslobodilačkom“ ratu protiv Sovjetskog Saveza.
Rusi su prema zvaničnoj ideologiji države Mandžukuo bili jedan od pet „autohtonih“ naroda ove zemlje i imali su jednaka prava sa Japancima, Kinezima, Mongolima i Korejcima koji su u njoj živeli.
Japanci su demonstrirali naklonost prema belim emigrantima i ujedno ih svesrdno podsticali na saradnju sa svojom obaveštajnom službom u Mandžuriji, tj. sa Japanskom vojnom misijom u Harbinu. Njen rukovodilac Mičitaro Komacubara je isticao: „Oni su spremni na svaku materijalnu žrtvu i rado preduzimaju svaki opasan poduhvat sa ciljem da unište komunizam“.
Pored toga, intenzivno su osnivani ruski vojni odredi koji su čuvali ključne saobraćajnice od lokalnih bandita Hunhuza. Kasnije će oni biti angažovani i u operacijama protiv kineskih i korejskih partizana.
Za „ruske samuraje“, kako je general Genzo Janagida nazivao bele emigrante koji su sarađivali sa Japancima, bila je organizovana i vojna i ideološka obuka. U celini gledano, oni su imali neutralan ili čak pozitivan stav prema ideji stvaranja Velike Istočne Azije pod okriljem Japana. Doduše, iritirao ih je plan da se Rusiji oduzmu sve teritorije do Urala, ali su svoj revolt pažljivo skrivali.
„Mi smo filtrirali sve ono čime su nas kljukali predavači i odbacivali smo niponski duh koji je bio suvišan i nije odgovarao našem ruskom duhu“, rekao je izvesni Golubenko, koji je bio na toj obuci.
Najznačajnija ruska vojna jedinica koju su formirali Japanci bio je odred Asano. Naziv je dobio po komandiru odreda, majoru Asanu Makotu. U različitim periodima je brojao od 400 do 3.500 ljudi.
Jedinica je formirana na rođendan imperatora Hirohita, 29. aprila 1938. godine. Imala je pešadijske, konjičke i artiljerijske odrede. Baza joj je bila na teritoriji Mandžukua, ali su vojnici Asana ipak bili pod punom kontrolom japanske armije.
Borci ove tajne jedinice su se spremali za izvođenje diverzantsko-izviđačkih operacija na teritoriji sovjetskog Dalekog istoka u budućem ratu protiv SSSR-a. Asanovci su imali zadatak da zauzimaju ili uništavaju mostove i važne saobraćajne čvorove, da se uvlače u sovjetske jedinice i tamo truju kantine i izvore vode.
U dva navrata – 1938. blizu ostrva Hasan i 1939. na reci Halkin Gol, Japansko carstvo je opipavalo vojni potencijal Crvene armije. Asanovci su poslati u zonu borbenih dejstava, gde su uglavnom učestvovali u saslušavanju ratnih zarobljenika.
Postoje podaci i o oružanim okršajima boraca ove jedinice sa neprijateljem. Na primer, u borbama na Halkin Golu konjički odred Mongolske Narodne Republike je naišao na konjanike Asana i pomislio da su „naši“. Ta greška je koštala života skoro sve vojnike mongolskog odreda.
Krajem 1941. godine japansko rukovodstvo je odustalo od pripremanog blickriga protiv SSSR-a, poznatog kao plan „Kantokuen“. Već 1943. godine je konačno postalo jasno da nema ništa od invazije japanskih trupa na sovjetski Daleki istok.
Zbog toga su Japanci izvršili reorganizaciju ruskih jedinica. One su izgubile status tajnih diverzantsko-izviđačkih odreda i pridružile su se armiji. Odred Asano je pripao 162. sreljačkom puku oružanih snaga Mandžukua.
Pa ipak, vlasti u Tokiju su još uvek visoko cenile svoje ruske vojnike. U maju 1944. godine asanovce je posetio mlađi brat imperatora Hirohita, princ Mikasa Takahito. On je održao govor u kome je poželeo što čvršći duh i što bolju borbenu gotovost japanskog i ruskog naroda.
Teška herojska borba Sovjetskog Saveza protiv nacističke Nemačke izazvala je buran porast patriotizma i antijapanskog raspoloženja među ruskim stanovništvom Mandžurije. Mnogi oficiri su počeli da sarađuju sa sovjetskom obaveštajnom službom. Kako se ispostavilo, agent NKVD-a (Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove) bio je čak i Gurgen Nagoljan, jedan od rukovodilaca odreda Asano.
Kada je 9. avgusta 1945. godine Crvena armija prodrla u Mandžuriju, ruski vojni odredi su različito reagovali. Manji deo je pružio otpor, ali je brzo zbrisan zajedno sa trupama Mandžukua. Sovjetski major Petar Meljnikov je kasnije napisao da su sa japanske strane često dopirali povici na ruskom jeziku, jer je cilj bio da se sovjetski vojnici na taj način zbune i dezorijentišu, tj. da ne znaju gde su „naši“, a gde „njihovi“.
Većina Rusa je, međutim, odlučila da promeni stranu. Oni su hapsili svoje japanske komandire i organizovali partizanske odrede za borbu protiv Japanaca. Kad bi zauzeli neko naselje, predali bi ga pristiglim sovjetskim jedinicama. Dešavalo se da se vojnici Crvene armije i beli emigranti čak i sprijatelje, pa je „belima“ bilo dozvoljeno da stražare na nekim objektima.
Idila, međutim, nije dugo trajala. Posle sovjetskih jedinica su došli pripadnici organizacije za kontrašpijunažu SMERŠ. Moskva je u Mandžuriji imala razvijenu obaveštajnu mrežu i dobro je bila upoznata sa delovanjem lokalnih belih emigranata tokom prethodnih godina. Zbog toga su „beli“ masovno deportovani u SSSR, gde su najvažnije ličnosti pogubljene, a ostali su dobili i po petnaest godina robije.
Kurir.rs/Russia Beyond Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
