Belorusija je već mesec dana u političkoj krizi kakvu zemlja u svojoj novijoj istoriji još nije doživela.
Predsednik Aleksandar Lukašenko je na predsedničkim izborima 9. avgusta navodno dobio neverovatnih 80 odsto glasova i to je u velikom delu društva izazvalo negodovanje, pošto je rezultat očigledno namešten, navodi nemački državni radio.
Od tada u Belorusiji na ulice izlazi stotine hiljada ljudi.
Oni zahtevaju da Lukašenko, koji od 1994. autokratski vlada, podnese ostavku i da se raspišu novi izbori.
U proteklih tri do četiri godine vlastima u Minsku nije pošlo za rukom da bitno poprave odnos sa Zapadom.
Početkom 2020. Belorusija i Evropska unija su potpisale sporazum o viznim olakšicama.
Neposredno pre toga Lukašenko je boravio u Beču, a osim toga Belorusija i Sjedinjene Američke Države predstavile su plan o ponovnom dolasku njihovih ambasadora u Vašington i Minsk.
Na osnovu razmera nasilja protiv mirnih demonstranta Zapad nije imao izbor, EU je osudio postupke državnih organa u Belorusiji i objavio da neće priznati rezultate izbora.
Ali i protesti stotina hiljada ljudi i najava sankcija Evropske unije kao da se razbijaju o odlučnost vladajuće klase u Minsku, piše Dojče vele.
Više diplomata, desetine novinara, poznati sportisti i umetnici su se u međuvremenu pridružili demonstrantima i to pokazuje da je nezadovoljstvo veliko, ali režim do sada nije poljuljan.
Ni u jednom mestu u unutrašnjosti, ni u jednom okrugu proteste nisu podržali predstavnici lokalne vlasti, a o njihovim ostavkama nema ni reči.
Protesti su mirni, Belorusi ne pale automobilske gume, ne razbijaju izloge i ne pljačkaju prodavaonice, oni ne zaposedaju upravne zgrade.
Jedino što službeni državni organi mogu prebaciti ljudima na ulicama je otpor državnoj sili, jer skupovi nisu dozvoljeni, piše Dojče vele.
Protestni pokret ipak do sada nije odgovorio na odlučujuće pitanje: ko će voditi zemlju, ako to ne može više biti Lukašenko? Najizglednija kandidatkinja za to je Svetlana Tihanovska, koja je učestvovala na predsedničkim izborima kao najvažnija protivnica Lukašenka.
No zato što su joj pretili otišla je u egzil i odatle poručila da nema ozbiljnu nameru da postane političarka, a demonstrantima je potreban ugledni vođa koji bi brzo i samostalno donosio važne odluke i bio u zemlji.
Suštinsko pitanje, ko bi mogao preuzeti vlast posle ostavke Lukašenka i dalje ostaje bez odgovora.
Dobija se utisak da ni demonstranti, ni oni koji važe kao jezgro opozicionog pokreta, ne znaju šta bi trebalo da bude sledeći korak.
Bez sumnje, sadašnji režim je doživeo prvi ozbiljan udarac, ali glava mu je još uvek iznad vode, navodi Dojče vele.
Kurir.rs/Tanjug
NE PROPUSTITE
